„Jurim kao što u hladu šumskom juri bizam
koji je pomahnitao od svoje sopstvene vonje.
Noć je kao u polovini maja, vetrić poduhuje s juga.
Idem i gubim svoj put, tražim što ne mogu
postići, a postižem što ne tražim.“
Tagore
Starac je umirao. Odbrojavao je svoje poslednje dane u polumračnoj sobici iz koje skoro da nije ni izlazio poslednjih sedam godina. Uvek je mislio da će umreti naglo, iznenada, kao pokošen metkom. Jednim odlučnim i milosrdnim udarcem, blaženom smrću borca. Ipak, to se desilo mnogo postepenije, podmuklije. Počelo je još onda, kad je pre skoro deceniju osetio taj snažan i nesnosan taedium vitae, zbog kojeg je sve ređe napuštao svoju sobu. Kasnije, kako to obično biva, telo postaje žrtva uma, i izdale su ga najpre noge, a onda i ostatak organizma, izjedenog gorčinom. Vezivale su ga još samo tanke, nedokučive niti za to što bi se u njegovom slučaju moglo nazvati životom. Jedna od njih bio je i konstantan bol. No nije mogao uvek tačno da odredi otkuda taj bol dolazi, iz zatrovane i raskrvavljene duše ili pojedinog obolelog organa. Sve se stapalo u jednu čudnu, na mahove neizdržljivu mešavinu, koja mu je svest držala u stanju sve češće i potpunije magle. Tu koprenu razmicale su s vremena na vreme ili žaoke jačeg bola ili zraci svetlosti koji bi se neočekivano probili kroz prozorska okna.
Nekada davno, voleo je da mu krevet uvek bude okrenut ka prozoru, da široko nebo bude prvo što mu ispuni oči kad ih otvori, a razigrane senke ono što ga ispraća u san. I sada je povremeno otvarao oči i upravljao ih put prozora sa širom razmaknutim zavesama. Ali, ono što bi video nije ga intrigiralo, uveseljavalo, donosilo ikakvu utehu. Grane su, gusto obrasle lišćem, i dalje podrhtavale na vetru, oblaci raspredali svoja povesma po nebu, proletela bi po koja ptica… Bilo je proleće. „Umreti u sunčanom danu“, čitao je nekad kod jednog pisca. „Pih“, mislio je, „svejedno je po kakvom danu i vremenu se umire. Za mene odavno ne postoje ni dan, ni noć“. Samo užareno klupko bola i kratki trenuci zamagljenog predaha. Pa ipak, u tim trenucima, misao mu je katkad bila živa i lucidna. Pošto nije ostalo ništa što bi bilo ispred njega, mislio je o onome što je ostavio iza. Bez truda da to oceni, izvaga, da mu da vrednost i značaj, već samo kao prosto ređanje činjenica, dokaza o nekadašnjem postojanju. Doduše, i na ta sećanja, nužno bi se prelivala sadašnja gorčina.
Mali prozor, iako raskriljen do najvećeg raspona svojih mogućnosti, pružao je nedovoljno da osvetli unutrašnjost prostorije koja je svog nevoljnog stanara i ranije često podsećala na mrtvački kovčeg. Osećao je kako mu se tavanica spušta na glavu, kako se zidovi približavaju i pritiskaju ga, zatomljavajući mu već ograničene pokrete. I ta tišina… Sada je bila dodatno naglašena sračunato prigušenim kretanjima i zvucima koje bi pri njima pravili ukućani, povremeno ga obilazeći i nesvesno iritirajući svojom brigom i negom. Takva pažnja čak ga je žestila, onako bespomoćno zgrčenog na krevetu. Nikada nije bio previše vezan za decu, sada odrasle, ćerku i sina. Odavno nisu ni živeli sa roditeljima, a otkako se razboleo, dolazili bi češće no pre, vođeni saosećanjem i odgovornošću prema ocu, onim što on sam nikad nije posebno ispoljavao prema njima. I ni sad se nije kajao zbog toga. Nije da ih nije voleo, ali bio je čovek previše okupiran sobom, svojim prohtevima, interesovanjima i ciljevima, da nije mogao da se posveti i da drugima u meri koja bi zahtevala da se u bilo čemu odrekne sebe. A naročito, u ovim poslednjim danima, nije mogao da podnese svoju ženu. Ne samo zato što je očito ostajala da, kao biološki pobednik, živi posle njega, mada je i usled te činjenice doživljavao njeno staranje oko njega kao licemerno, iskupljivačko. Osećao se kao smrtno ranjen na bojnom polju, a lišen dostojanstva da odbije neželjenu pomoć i sažaljenje svog rivala, iako mu ona to nije zaista bila. Naprotiv, jedno vreme ga je iskreno volela. Možda je to bila i strast, a nju, kao sve požare, gasi protok vremena. Mrzeo je to u šta se ona naposletku pretvorila. I to je jedna od stvari koja se ulila u njegovu odvratnost prema životu. A moguće da je bila i posledica novog načina sagledavanja, ko zna.
Sećao se kakva je bila kad su se upoznali. Već tad osećao je pomalo umor od života, ispunjenog neprekidnim nemirom, lutanjem, traženjem zlatnog runa, gonjenjem jednoroga kroz začaranu šumu. Žudnja za neprestanim pokretom kao da je jenjavala, žuljale su ga prašnjave cipele. Nikad nije poželeo da se skrasi, ali kada je spazio tu ženu bujne crne kose, sa očima naizgled kao u košute, no čiji je iskričavi plamen odavao nepokornu divljakušu, nešto u njemu nateralo ga je da se zaustavi. Opekao ga je bolno taj plamen, morao je da je nekako ukroti, potčini, pa makar se i zadržao neko vreme. A uvek je bio u trci sa vremenom, činilo mu se da mu izmiče i da ne sme stati da ne bi bio poražen. Urođena brzina davala mu je iluziju da dobija tu bitku. Žena mu je uzvratila strast, potpuno se pokorila njegovoj želji. Bilo je to jedno uzburkano more, i mesečina razlivena u njemu, i lelujavi slapovi tamne kose zbog koje bi i svi spartanski ratnici na momenat zaboravili na ljute bojeve koje ih čekaju. Jedno vreme mislio je da je to čak i ljubav. Ali, došla su i deca, i taj trenutak predaha se odužio. Prešao je u nešto drugo. Znao je da je odavno doba za porodični, mirniji život, da se sve što mu se dešava podrazumeva u nekim godinama, ali ipak se osećao zarobljenim. Počeo je da krivi nju, svoju ženu, za to mučno osećanje. I ranije je imao sklonost da traži krvnike u ženama. A bilo ih je toliko!… Doživljavao ih je ponekad kao izvor slasti, ali i zla koje treba kazniti. Mučile su ga svojom proračunatošću, svojim malim i velikim lukavstvima, poigravanjima. Jedna ga je mamila svojom tobožnjom žrtvom, koju je trebalo da uzvrati vezivanjem. Jedna druga, ah, te se još uvek sa čežnjom nekad sećao, glumila je slabost tako što se na njega naslanjala pri hodu. Pretvarala se da spava spuštajući glavu na njegovo rame. Kada god bi je dodirnuo, osetio bi jako uzbuđenje, a ona se pravila da ni to ne primećuje. Kada bi joj dosadile te male torture, javno bi ga vređala, a pošto se i ta igra završi, odlazila bi i nastavila da izvodi svoje trikove sa drugom žrtvom. Kučka! Njegova žena nije bila od te vrste. Jednom ukroćena, kao da je izgubila onu divljinu kojom ga je privlačila u početku, kao da joj više nije bilo stalo da rasplamsa staru buktinju u njemu. Ali ga je zato gušila pažnjom, brigom o dosadnim realijama svakodnevnog života, i njegovog ličnog i porodičnog, i kandžama posesivnosti koje nije imala razloga da krije. Sada, na kraju, to gušenje bilo je nesnosno. Hteo je da više ne mora da gleda njeno zabrinuto lice što se nadnosilo nad njim, da trpi njen dodir dok mu menja obloge ili ga kupa; činio se da spava i kad je bio budan. Samo da ga svi ostave na miru… pa i život, kad je već odustao od njega!
Nije ni sanjao da će tako da se završi. Uvek se pitao kad će taj ludi uragan prestati da se kovitla i šta će ostati od njega samog kad jednom izađe iz tog sumanutog vrtloga. A nije ostalo mnogo. Vetrenjače su stale i više nije imao protiv čega da se bori. Realnost je odnela prevagu nad svim njegovim tako intenzivnim , tako moćnim fantazijama. Nije postigao to što je hteo, nije zablistao tamo gde je želeo da sine, nije našao zlatno runo, ni ulovio jednoroga. U rukama mu je ostao samo život, prazan, siv, jednoličan. Nedovoljan. Ponižavajući. A vreme je iscurelo. Nije mu bilo jasno kako je izgubio u toj trci. I pre je povremeno osećao bes prema sebi pri pomisli da bi se to moglo desiti, i radio je još napornije, iscrpljivao se do poslednjih atoma snage, ne bi li taj poraz predupredio, onemogućio. Uzalud. Neumoljivi bilans zapljusnuo ga je svom silinom onim osećanjem gorčine i ozlojeđenosti pri suočavanju sa istinom. Nije on bio ništa gori od većine drugih ljudi, utopljenih u svoje male egzistencije, uronjenih u njihovu skučenost, ne videći dalje od običnog. Ali, to nije bila njegova priča. On je želeo više, mnogo više. Ipak, nije uspeo. I onda je usledila ona polagana, mukla smrt. Najpre je počeo da zapaža kako sa gađenjem posmatra ljude na ulici, u parku, u prodavnici, kako, bez razloga, ima želju da ih opsuje, pa i povredi. Mržnja prema njima, koja je odavno potmulo tinjala u njemu, razbuktavala se neopisivom silinom. Navirala je u njemu kao poplava, ni da je hteo, nije mogao da je sakrije.Prema deci i ženi bio je osorniji no inače, i nimalo ga se nisu doticale prilike u kući. Ni njihovi problemi, ni njihovi uspesi. Sve je to proticalo mimo njega. I iz ono malo nekadašnjeg učešća u porodičnim zbivanjima koje bi sebi dopustio, sasvim se isključio. Ništa što je obično radio nije mu više pričinjavalo nikakvu radost. Ni ranije nije imao mnogo prijatelja, ali sad se sasvim otuđio od ljudi. Sve je ređe izlazio iz kuće, nalazeći razne izgovore, a onda je prestao da ih traži i potpuno se zatvorio u svoju sobicu. Neko vreme je pisao, a potom je odustao i od toga. I to mu se gadilo. Zatim je došla bolest, kao prirodni sled zbivanja. Možda bi se moglo reći i kao izlaz, izraz samilosti više sile. Skoro da je zlurado uživao u otkazivanju jednog po jednog dela tela. Podneo bi to sa stoičkim mirom da nije bilo razdirućeg bola koji bi ga povremeno osvojio. Sam, potpuno sam, odvojen od sveta nevidljivim zidom, svojevoljno izgnan iz njega.
Umirao je starac, u svom polutamnom sobičku, mrtav i pre smrti. Više od fizičkog bola mučen osećanjem osujećenosti, neostvarenosti, samoizdaje. I nemogućnošću da objasni sebi kako se i zašto to dogodilo. Sve u njegovom životu bilo je uzrok, ali ništa konkretno, opipljivo, u šta bi mogao da upre prstom i kaže: to je krivac za moju sadašnju patnju. To je ono što mogu da mrzim iz sve snage, više no što mrzim sebe. No, tog krivca nije mogao da nađe. I to saznanje razjedalo mu je utrobu, dovodilo do urlika koji je zatomljavao, odajući ga samo kroz potmulo, škrgutavo ječanje. Ni u samrtnim mukama nije mogao sebi da prizna da je on sam taj vinovnik. On, jer se drznuo da posegne za zvezdama koje su mu bile predaleko, nesvestan kako je taština uvek veća od svog sopstvenika. On, jer nije pustio ljubav da uđe u njegovo srce i ublaži sve padove, oplemeni ih, promeni im smisao. Da učini da progleda izvan svoje kutije, izvan onoga što je smatrao idealom kojem je neprestano težio. Samo je ona imala tu moć, a on ju je prezreo, iako je stalno, i više no što je zasluživao, bio okružen njome. Možda se plašio da će ga oslabiti. Možda ju je video kao kamen spoticanja na svom putu ka cilju. Možda nije želeo da pokaže da je i on sam ranjiv. Nije shvatao šta ga još drži nevidljivim strunama za život koji je čileo iz njega. Plašio se da vidi da su to, verovatno, mržnja i ogorčenost, jedino što je preostalo od njegovog bića, a što se hranilo tim ostacima. Želeo je da se prepusti samilosnoj smrti za koju je slutio da bi bila olakšanje, ali nije to umeo. Čitavog veka grčevito se držao za nešto, i mada mu je izmaklo, mada se pokazalo kao priviđenje, kako sad da pusti ruke, da sklizne u ništavilo, iako ovde više nije imao šta da traži. Gde je ta obećana svetlost o kojoj pričaju, da mu da znak, da mu pokaže put kroz mračni tunel! I to je laž! Sve je laž!…
Grane drveća njišu se na vetru. Proleće buja onima tamo napolju koji hodaju, dišu, smeju se i raduju nečemu. Sunce nemilosrdno blješti. Malo od tih zraka probija se i u mračni sobičak u kojem umire starac. Brižne siluete promiču po sobi, jedva čujan je šum njihovih koraka, da ne probude i razdraže napaćenog starca. Umire večiti putnik slepih očiju, nemirnih misli i zatvorenog srca. Umire od sebe.