„ –A ja ću ti bajku ispričati – progovori Margarita i stavi uzavrelu ruku na ošišanu glavu. –Bila je na svetu jedna teta… I nije imala dece, i sreće nikakve takođe nije imala. I eto, u početku je dugo plakala, a posle je postala zla…“
M. Bulgakov, Majstor i Margarita
Od svih istina, biram poetske. Možda su počesto nerealne, bajkovite, pa i nepraktične i nedovoljno utešne, ali su lepe. Najlepše. Jednima smešne, drugima uzvišene. Je li to i nekakva definicija patetike? Postajem li ja to s godinama patetična? Pa neka sam. Sve je, na kraju krajeva, stvar izbora. Čovek može da izabere i da se sunovrati u sopstveni poraz. Samo, nisam sigurna u tom slučaju ko je koga izabrao, čovek poraz ili poraz čoveka. Ne verujem u sudbine i predestinacije, ali ipak, ipak, možda se nešto priprema u nama polako i dugo, mnogo pre nego što toga postanemo svesni ili nam se predoči kao izvesno i određujuće…
Namerno ostati nečija neostvarena čežnja. Znam, zvuči neizmerno glupo i u najvišoj meri odudara od svih hedonističkih principa u ovom, bez ostatka, materijalnom svetu, deluje kao bedno opravdanje i izgovor za propušteno, pa, eto, i to se desi. I to ne iz nekog hira, inata, osvetoljubivosti, već kao najprihvatljivija opcija u konstelaciji odgovarajućih okolnosti. Naravno, koja pogoduje sasvim specifičnom senzibilitetu. Neko bi rekao da je takva opcija vrlo verovatno uslovljena i jednim strahom od života ljudi koji se od istog kriju i panično uzmiču, ostajući pod sigurnim a zagušljivim oklopom, negujući ustrajno svoj jalovi kult timora vitae. Ne odbacujem potpuno ni tu mogućnost. No, sklona sam da stvari barem predstavim na lepši način.
Ima reči koje će zauvek ostati neizgovorene, posveta koje nikad neće biti napisane na knjigama koje nikad neće biti poklonjene… I s tim mora da se živi, da se navikne na svoj bol kao na konstantu, kao deo nas samih. Nakon mnogo godina, svi se ti bolovi, i emocionalni i fizički, isprepliću, smešaju i uliju u jedno veliko klupko u kojem se i mi izgubimo, izjednačimo s njim kao svojom novonastalom prirodom i samo čekamo da se razvije i rasplete dovodeći nas do kraja patnje koji je ujedno i kraj svega. Međutim, do tada ima vremena koje treba nekako iskoristiti do trenutka „when we have shuffled off this mortal coil“. I način je tu valjda bitna stavka… I sadržaj. Toliko je priča na ovom svetu, i stvarnih i fiktivno-literarnih, izniču pred pogledom na svakom koraku, iz svakog stvorenja koje sretnemo ili znamo, mesta u koje kročimo, knjige koju otvorimo… Sve je priča koju treba proživeti ili ispisati, svako prema svom nahođenju. Pa i već planetarno poznate priče mogu imati drukčije verzije ili ishode poetskih linija. Koliko je koja varijanta i u kom smislu istinitija zavisi od afiniteta čitaoca i volje da joj veruje. Nema ko nije čuo, recimo, za Majstora i Margaritu. Govorim, dakako, o svetu koji još čita, doduše vrsti u izumiranju. Tek, ta priča o njima mogla bi da glasi i ovako:
„Bio je to jedan malo čudan Majstor. Dobro, svaki je majstor „na svoju ruku“, ali ovaj je spajao u sebi neobične krajnosti. Najogorčeniju samokritiku i beskrajnu sujetu. Maratonske patnje i težnje za instant zadovoljstvima. Raspinjući bes i logiku zdravog razuma. Starački umor od života i detinje susretanje sa njim. Borbe sa vetrenjačama i preventivno odbacivanje ljudi ( čitaj žena! ) kao zaštitu od moguće povređenosti. Sklonost ka idealizaciji i panični beg od svakog vezivanja, pod devizom „slobode“ koju je preuzeo od svojih uzora, bradatih pesnika-boema. Ono ranjivo u sebi lukavo-naivno zaklonio je za carpe diem i „život je jedan, zato ga treba iskoristiti u momentu, bez žaljenja, povrataka i osvrtanja“. Sve u svemu, jedna kontradiktorna persona. Možda Majstor nije bio spreman da bude iskren prema sebi do kraja, možda mu je bilo važnije da bude suvereni vladar svoje priče, da odigra željeni lik u njoj, nego da je sasvim pronikne, pozabavi se njenom suštinom.
A šta reći o Margariti? Pa, ne toliko hrabra, ne tako brzo spremna na žrtvu, ne toliko ubeđena u istinu i moć reči. Ova Margarita nije imala ni privid „svega što je potrebno za sreću“, nije živela u prelepoj vili, nije imala naočitog, uglednog, imućnog i odanog muža. Ni novca na pretek, ni mnoštvo zanimljivih poznanika. Jeste imala duge šetnje i žudnju za iznenadnim, neodređenim, osmišljavajućim ispunjenjem. Boravila je u kućici od straha sazidanoj, negde duboko u njoj samoj, pa ju je tako uvek nosila sa sobom. Bolovala je od viška emocija koje je obično prikrivala maskom nedovoljne zainteresovanosti. Patila je i od osvrta i rastanaka, i večnost pretpostavljala trenutku. Da, rezonovala je, život je jedan, i nezaustavljivo prolazan. Ali baš zato, i zato što ima tako malo onog vrednog i pravog u njemu, toga se treba držati, na tome raditi, onda kad se otkrije. Stoga joj je bila poznata strast posvećenosti i samozaborava u njoj.
I Majstor je nalazio mir i nadahnuće u šetnjama. Kad su se susreli, Margarita nije nosila mimoze. A ni Majstor nije insistirao na ružama, više je bio u znaku karanfila i sa stavom „Ti si jedna nevaljala devojčica, ako ih ne voliš“. Treba li naglasiti da se Majstor jako „ložio“ na „nevaljale devojčice“. Bile su mu stalna inspiracija i objekti divljanja raspaljene mašte. One „fine“ su ga zbunjivale i opterećivale. Pa ipak, tu i tamo, puštao je mašti na volju i kad su one u pitanju. Margarita je spadala u drugu grupu, po njegovoj kategorizaciji. Na prvi pogled, pojam krhkosti i iskonske ženstvenosti, ostvarenje tipičnog muškog sna o nezaštićenom stvorenju koje će im pružiti to zadovoljstvo da se u njegovoj blizini osećaju kao reprezentativni primerci svoje vrste. Već drugi pogled mogao je da ukaže na nešto drukčije sadržaje, malo komplikovaniji duh, unekoliko zahtevniju prirodu, potrebu ulaganja pokatkad i umnih napora u komunikaciju sa njom. Da bi banalnost vrste privlačnosti koju je u startu osetio prema Margariti transponovao u domen lirskog, nazvao ju je svojim „neostvarenim snom“. Ipak, svaka maštarija dobija svoju dublju dimenziju ako se ovenča oreolom osujećenosti, tragizma. „Savršen je jedino nedovršen san“, pisao je. A tu uvek ostaje prostora za dopisivanje, domaštavanje, mogućnost iskrivljenja postojećeg, za sve verzije koje su mogle biti a nisu se dogodile. Majstor je bio neizlečivo inficiran anahronom romantičarskom pozom. Već smo pomenuli da je bio sklon idealizacijama. Nalazio je da je Margaritina, kako mu se činilo, aristokratska neposrednost u ophođenju, opčinjavajuća za njega, nadrirevolucionara u duši, kako je voleo da misli o sebi.
Margarita nije nešto naročito očekivala od tog susreta. Nije bio ni tako slučajan, kao u originalu, više bi se mogao nazvati „slučaj sa predumišljajem“. I nije odmah prepoznala svog Majstora. To „prepoznavanje“ je došlo kasnije. Isprva joj se njegova priča učinila šašavom, bizarnom, neuverljivom, nedostojnom ozbiljnog razmatranja a kamoli prihvatanja, mada donekle zabavnom. Izgledalo joj je da se tu fantazija i realnost čudno i nerazlučivo mešaju. A onda, nejasno kako, zavolela ju je. Ili – poželela da je razume. Udubljivala se u nju, htela da sazna njene izvore i tokove, i što je najvažnije, može li se i sama nekako utkati u njeno tkivo…Ay, there’s the rub!…Sa zanimanjem i istrajnošću lovca, krstarila je po Majstorovim tekstovima, ronila u njih, analizirala ih, domišljavala. Tražila je u njima ono što oku nije vidljivo, ono ispod svih etiketa koje je sebi obilato prilepljivao, ispod uniformi u kojima je paradirao. Pa i dalje od toga. Trudila se da spozna ono što u sebi vidi on sam kad ne nosi maske i kad svi drugi uočavaju samo nervoznog, plahog, isuviše brzog čoveka u hroničnom konfliktu sa svetom, sa stvarnošću. Tragala je za dušom i putevima kojima se može dopreti do nje. U početku je to možda više bilo interesovanje nekog ko voli da se igra psihologa, a onda je, negde u krajičku svesti, ili nekog drugog unutrašnjeg prostora, sinula ideja mogućeg povezivanja. Ipak, iz svog urođenog straha, nepoverljivosti prema nepoznatom, koncepta bliskosti do koje se ne stiže ni brzo ni lako, zadržala je izvesnu rezervisanost u spoljašnjem ophođenju sa Majstorom. Rekao joj je da ima gomilu poznanika i nijednog prijatelja. Naravno, tu je odmah spazila upražnjeno mesto. Zanemarila je opštepoznatu manjkavost te namisli usled večite tenzije među suprotnim polovima. I pored očite želje koju je on nedvosmisleno pokazivao, strast je, kao manje bitnu, odložila za kasnije. Nijednom se nije zapitala da li on želi da bude razotkriven, protumačen, i, tako ogoljen, istinski povezan sa drugim ljudskim bićem. To joj se pitanje činilo sasvim izlišnim, pa to valjda svi priželjkuju. Nije bila uvek sigurna da je ona to biće za njega, ali njegovi povremeni „napadi“ otvaranja i poveravanja uveravali su je da je na dobrom putu. Zaboravila je da postoji i nešto što se zove ispovedna lirika, koja, kao i svaka literatura, traži svoju publiku. Da život i fikcija nisu isto čak ni kad pripadaju nekom koga je smatrala Majstorom. Zaboravila je i na njegovu ogromnu sujetu, koju je odmah uočila, ali blagonaklono prešla preko nje, kao i preko svih ljudskih nesavršenosti i mana. A ta sujeta, vrstu uzdržanosti koju je sačuvala prema njemu, pogrešno je tumačila kao aroganciju i odbijanje. Neodređen i nedefinisan odnos između Majstora i Margarite, njegove nepozvane kritičarke, odnos u kojem je nekad nalazio nešto umetničko, postao je mučan za njega. Majstor je, umoran od proživljenog, od poraza i mučnina, izgradio na polju emocija jedan uprošćen sistem vrednosti kao svoj životni kredo i sigurno pribežište. U njemu su putevi tela i putevi duha bili nespojivo razdvojeni. Žena je izjednačena s telom, a samo dodir sa njim donosi slast i nekakvu, čulnu, utehu. Drugi neka vole i žale!.. Tako su svi Margaritini napori spoznavanja, približavanja i spajanja stazama duha bili uzaludni, osuđeni na neuspeh. Tačnije, u očima Majstora, od prototipa ženstvenosti pretvarali su je u zamornu „pametnicu“, nekog sa kime se dugo stoji u mestu dok život žurno grabi… Ostalo joj je samo jedno, izbor koji se sam nametnuo, netraženi i neželjeni oreol. Ali ipak oreol.“
. . .
Priča u kojoj bi glavni likovi bili ovaj Majstor i ova Margarita nikad ne odmiče dalje od početka. Majstor se i ovde odriče Margarite ( ali nikako i svog pisanja! ), vodeći se sebi unapred zadatim „logičnim“ ishodima. Ali Margarita ne stiže da se suoči sa svojim demonima ni nabavi čudotvornu kremu od koje bi se podmladila i dobila krila za jezivo-uzbudljiv let kojim bi spasla svog dragog. Ovaj Majstor ne dopušta da bude „spasen“. Nedovoljno osvešćen o potrebi svog izbavljenja, ne shvata nakanu njene neostvarene „plemenite misije“ i uloge koju usled tog neuspeha bira. Moguće je da je pre ona bila ta kojoj je spas bio neophodan. No, vrata ostaju zatvorena. A ostaju i reke mesečine, njene poplave u vedrim noćima, u kojima iznova i iznova započinje i nikad se ne dovršava razgovor u Margaritinoj glavi. Šetnja bez kraja, bez presuda, pogubljenja i rastanaka, bez nepopravljivog i nepremostivog. Nema ni Pilata ni Ješue, samo njih dvoje – Margarita i Majstor, na širokom mesečevom putu. S vremena na vreme, ona se okreće i obraća nekom trećem, možda baš i Mesecu i njegovom velikom, svevidećem oku, sa molećivim pitanjem: „Pa njega nije ni bilo!? Molim te, reci, nije ga bilo!“ A ne zna ni sama misli li na Majstora ili na kraj priče…