U sobu uđe bolničar, sestra za njim. Bolničar ispred sebe gura invalidska kolica. Sestra brzim, veštim pokretom skide pokrivač s tebe, bolničar te pridiže ispod leđa, uze ispod pazuha, bolničarka za noge. Prebacili su te u invalidska kolica. Sestra pridržava tvoju ruku u gipsu. Onda su te odvezli do lifta na kraju hodnika. Bolničar ugura kolica u lift, sestra osta u hodniku.
Kad je lift stao bolničar te odgura dugim hodnikom do vrata nekog kabineta.
Na plafonu hodnika lampe.
Postrojile se kao da su vojnici.
Sve pod konac.
Pred vratima sede neki, čekaju.
Na vratima zlatasto E. Sija li se sija. Sigurno nije zlato, mesing je. Klati se na zavrtnju. Gornji ispao – samo rupa ostala. Unutra pisaći sto s lampom. Nije upaljena. U vazduhu miris duvana. Pepeljara puna opušaka. Okrugla je, plava. Po celom rubu pikavci poređani u krug. Naokolo, na policama mnoštvo knjiga. Na zidu neki Šagalov[1] violinista na stolici s naslonom koji lebdi iznad krovova. Plavi i crveni tonovi. I mesečina i cveće. Dole, za stolom čovek u belom mantilu. Debeljko. Bela košulja, leptir-mašna. Plava, posuta zvezicama.
Taj dole, s mašnom nije violinista.
Taj nije.
Eno ga bolničar izađe napolje.
„Kako se osećate?” upita debeljko koji nije violinista.
„Ne znam.”
„Tako znači”, reče taj s leptir-mašnom. Vrti zašiljenu olovku u ruci kao da je neko gudalo – a violinista nije.
Možda deli gudala drugima.
Možda traži violiniste i onda im deli svoja gudala. Svakome po jedno.
Čuju se kapi vode. Daju takt.
Kapa na lavabou u uglu sobe.
Neprijatna pauza.
Skrati je.
„Šta znači – znači tako?” upitao si.
„Ne znam”, reče debeljko s leptir-mašnom. „Šta vi mislite?”
„Ko ste vi?”
„Ne znate?” uzvrati debeljko pitanjem na tvoje pitanje.
Ko je ovaj?
Neki doktor. Debeljko s belim mantilom i leptir-mašnom.
„Vidim, neki doktor s gudalom. Ne znam koji.”
„S kakvim gudalom?”
„Odakle bih znao? Vidim vas prvi put.”
„Prvi put?”
„Da, prvi put.”
„Mislite da vam to na neki način smeta?”
„Mislim da mi je svejedno.”
„Nije vam nelagodno?”
„Da li bi trebalo?” uzvratio si pitanjem, sada ti.
1:1
Da, 1:1.
„Ne znam”, reče doktor-debeljko. „Vi meni recite ako mislite da treba.”
„Šta da vam kažem?” upitao si. Dobro si upitao.
Spolja, na vratima, kad smo ulazili, klatilo se mesingano E. Bilo je nekako zaobljeno.
Debljko te posmatra, u ruci vrti zašiljenu olovku – vrh dugačak, oštar, plava leptir-mašna poprskana zvezdicama – kaže: „Ponovo na početku.”
„Na kakvom početku?”
Kapa na lavabou u uglu sobe. Daje takt.
Doktor-debeljko sa zvezdicama upita: „Kako spavate?”
Iako osećaš da ta pomisao, to pitanje koje se ponavlja neće proći brzo i bez ikakvog traga ipak, ili baš zbog toga slediš onaj isti a sasvim drugačiji, novo-stari unutrašnji uzlet za preokret te, za tebe, ali i za druge tako važne linije koju si naslutio davno, još od onih dana, studentskih, linije koja te je navodila da bolje razumeš odnos između porasta opšteg boljitka i obima cirkulacije informacija o velikim preokretima, zapravo vanvremenskim podvizima. I ne bi se moglo posumnjati da i drugi ne dele to tvoje osećanje i da ne streme tom istom području – mada ste uvek svesrdno izbegavali da o tome govorite otvoreno i direktno – podrazumevalo se, da nije te jednakomernosti i rasplinjavanja koje donosi smiraj dana i u kome se ugodan osećaj vlažnosti prepliće s niskim letom ptica i tako priključuje sveopštoj prozirnosti koja prožima i nosi reči i misli i misli i reči i nosi misli i nosi ono izbegavanje i ono podrazumevanje i one misli sve do dalekog, svetloplavog horizonta na izdisaju, tamo napolju. Kao gudalo što poigrava strunama violine.
Tamo napolju.
Doktor-debeljko sa zvezdicama pita: „Kako spavate?”
Gnjavi. Šta da radim?
Pitaj i ti njega.
„Hvala na pitanju, vrlo ljubazno od vas. A vi?”
„To sada nije tema”, reče debeljko-doktor koji gnjavi. „A vi, onda kada ne možete da spavate noću, spava li vam se po danu?”
„Ne, zeva mi se. Vama ne?”
Dobro si mu smestio. 2:1 za tebe.
Zar ne? 2:1.
Gnjavator ne reče ništa, posmatra te – oči hladne, bez izraza, svetle, gotovo prozirne. Onda upita: „A sada? Kako se sada osećate?”
Kapa na lavabou u uglu sobe.
Praznooki gnjavator ponavlja: „A sada? Kako se sada osećate?”
Isto.
Isto.
„Isto.”
I šta sada?
Ništa. Vidi – praznooki gnjavator pritiskuje dugme na svom glupom stolu. Priznaje poraz.
Vidim – pritiskuje dugme na glupom stolu.
U sobu uđe bolničar.
Uđe bolničar.
„Dobro”, reče praznooki gnjavator sa zvezdicama iza svog glupog stola. „Za danas je dovoljno. Neka se odmori.” Nažvrlja na cedulju nekoliko reči. „Da mu daju ove, po jednu uz svaki obrok.”
Bolničar uze cedulju, okrete kolica, okrete tebe na kolicima, izgura vas napolje, u hodnik, pored reda stolica na kojima čekaju oni sledeći.
Red stolica na kojima čekaju oni sledeći.
Vidi – pustili te preko reda na ta glupa vrata.
Pustili. Na glupim vratima klati se mesingano E. Prevrnulo se na donjem zavrtnju, gornji ispao.
Ne, to je broj tri. To se glupo 3 prevrnulo. Pogledaj bolje ta vrata.
[1] (franc.) Marc Chagal1, odnosno (rus.) Марк Захарович Шага́л – rusko-francuski slikar 20.veka koji je svoje slikarske vizije i motive nazivao „psihizmom“