− Verovatno će dildika ovaj veš i noćas ostaviti na žici – zastadoh pod nadstrešnicom dućana, kroz polumrak živinih sijalica s bandera procenjujući u dvorištu ulevo i preko puta veličinu i mere rasprostrtog rublja i visinu ograde za preskakanje. Pođoh naviše, da ne bih bio sumnjiv okolini, i nakon pola kilometra sedoh u polutamu pod nekakav kesten uskraj puta. Dunuvši u prozeble prste, iz sredine ranca izvukoh užegle majice i donji veš, koje sve skupa nije imalo smisla prati − pronađoh i jednu isflekanu košulju, sa skorelom kiflom u njoj, ko zna otkad tu zaturenom. Preturajući po rancu, onjuših u zasebno odvojenoj kesi švalerske gaće, karirane, do iznad kolena, s šlicom na dugmići, koje sam oblačio u posebnim prilikama, retkim, jer neke jurnjave od žena za mnom i nema. Rezignirano setan, snatreći o romantici utopijske nade da ću upoznati neku duševniju babu koja će me tetošiti ovako sjebanog, sakupih buđavi veš u kesu i, čekajući da noć odmakne, zagledah se u poluspuštene žaluzine na soliterima, čiji me prozori podsetiše na kaveze s rešetkama. „Zoološki vrt“, pomislih, razmišljajući o arogantnosti ljudske vrste, tako lako uvredljive, koja je sebe neskromno proglasila Homo sapiensom iliti „mudrim čovekom“.
Jedna za drugom, sijalice iza stakala u toplim domovima srećnika sve učestalije se gasiše i pođoh naniže, omotavajući se kabanicom pred naletima hladnoće od Dunava. Prolazeći pored neke novoizgrađene bogataške trospratnice, dvorca s prostranim uređenim dvorištem (poštenim se radom i sopstvenim znojem to nije moglo u tom obimu izgraditi, pa da ga jebem, već samo zakonskim ili poluzakonskim lopovlukom), pomislih da im preko ograde prebacim u travnjak kesu s prljavim gaćama i majicama − Pa nek za mnom čiste moja govna, pizda im materina gospodska − ali se dosetih da je ta visokoparna gamad svoje bližnje neljudski podjarmila kao sluge, pa kese ubacih u kontejner nešto niže.
− Kako je to lepo – pametovah, pišajući iza kontejnera − kad gospođa u negližeu, jutrom na balkonu, razbarušena i sanjiva, punim plućima udahne svežinu drveća i cveća, uživajući u danu pred sobom i sneno zagledana u lepotu svojega vrta, s vrtlarom koji ga obrađuje, smešeći joj se pogrbljen – jer, šta će, ako se ne pravi da je obožava i da uživa u svojoj sudbini, izgubiće posao.
− Inteligencija uobraženih dvonožaca − koračah kroz noć ispod senki uličnih svetiljki i neonskih reklama – uglavnom je sebična, plitka i usmerena na potčinjavanje, i ta čovekova nerazumna visoka umišljenost o sopstvenoj vrednosti, koja nam ne manjka i koja se često maskira u „civilizacijsko dostignuće“ i „dobrotu“, izvor je svih zala čoveka nad čovekom i čoveka nad životinjama − zagledah se zamišljen u mesec nad vrhovima solitera, snatreći o nedokučivim nakanama Stvoritelja.
Neka sitna, retka, a hladna i oštra susnežica provejavaše kroz farove retkih auta i navukoh kapuljaču s kabanice. Na tridesetak koraka od ciljanog objekta usporih korake, osmatrajući kuću bez upaljenih sijalica i dvorište u polutami. Uspentrah se uz betonski stub kraj kapije na gvozdenu ogradu i preskočih. Otkačih sa žice košulje, trenerke, donji veš, čarape, dva džempera, farmerice… Vratih se istim putem.
− Sutra ću se presvući u čiste gaće i prošetaću ulicom dostojanstven – prođoh kraj nekih pijanih momaka, zanetih samima sobom, koji se šegačiše na trotoaru pred ulazom u zgradu. Sem nešto daleke buke skroz od centra, Beograđani spavahu snovima pravednika.
− Svet je od mene otišao ili sam se ja od njega udaljio − zaokrećući glavu pred naletima ledenog vetra na čistini raskrsnici, promrzao, razmišljao sam o trbušanima ušuškanim ispod jorgana gde greju muda uz guzove svojih žena i tražio razloge zašto bih ljude voleo.
− Altruizam je pritvornost egoističkog zla − zamislih se. − Kažu da je bio nepoznat grčkoj misli i starim narodima – setih se da sam negde pročitao. − „Uvideti egoizam i altruizam kao zabludu. Uzdići se iznad ‘mene’ i ‘tebe’. Osećati kosmički“ – pomislih na filozofa, koji je završio u ludnici, i nasmejah se, gledajući u sebi ono što je od mene ostalo i shvatajući da će mi još malo postati svejedno za sve, i za mene samog.
− Ti si jak, ti si sve i svja – hrabrio sam sebe. – Što je drugi način da se kaže kako si ništa – odmahnuh rukom. − Misao koja počinje već je smrt, u misli koja je novi san – razmišljah, vucarajući se niz trotoare, dok je jebena susnežica kao da je od stakla iskosa i mučki sekla po meni, udarajući me u kosti.
− Sve je otišlo u tri lepe − uđoh u petospratnicu, gde sam u sporednom hodniku podruma imao privremeno leglo. − Život je vazda privremen – podigavši ćebe i kartone s gajbi, izvukoh flašu sačuvane votke. Od rasprostrtog veša kraj grejnog čvora širio se miris s osmehom cvetne svežine iz zaboravljenih snova. Sedeći na gajbama, raskravljen, gledao sam u flašu pred sobom. Nisam se plašio ni nadao ničem. Vaskolika budućnost bila je preda mnom i shvatao sam da moja sudbina postoji samo za mene.