KOSA PAKUŠEVSKIJ: TREŠNJE

Crvene, sočne, slatke, i odoleti im se ne može. Mi smo u bašti, donje dvorište kuće, imali višnje, bile su i one slatke i krupne, ali trešnje su nam stizale sa vašara i pijaca i njihova slast bila je neopisiva. Mama ih je zvala šlame, strina rušt, a mi smo, svaki dan kad imamo trešnje na stolu, smatrali praznikom i preterivali u jelu ne mogavši prestati dok god ih je bilo. Tata je umeo reći: „Vi to, ćeri moje, da prostite, jedete ko kravice!“
Minuše godine, ostade slast i uživanje u trešnjama. Ne samo trešnjama. Voće je magnet koji ne gubi svoju snagu. „Kravica“ deda Stevanovih ima i ne pravdaju se nikom što uživaju u voću, samo kad smo na okupu, tetke i podmladak, nezaobilazni deo letnjeg dana budu i uspomene vezane za voće i priče koje ih prate.
Moja sestrica Sole, mršavica celog života, šampion je u tamanjenju voća. Odemo mi u goste kod strine i strica, a tamo trešnje zrele, krupne, ma kao sa slike, i sve nama na dohvat, sve nam ponuđeno od srca. Sole, kao veverica, sa stabla na stablo. Pokušavala sam je zaustaviti i ubediti da baš ne mora toliko da jede, ali… Ušle smo u kuću, na stolu, u zamračenoj sobi, u divnoj velikoj činiji, bilo je nešto mirisno, belo žuto, kao od snega da je, i strina nam objasni da su to šnenokle, hlade se, a kad se ohlade, narendaće odgore čokoladu i onda ćemo se sladiti. Tako je to izazivalo da nije bilo strpljenja u dovoljnoj meri i moja sestrica krenu sa „probanjem“, onako u krug. Tople šnenokle! Završila je u bolnici naša mezimica. Trešnje i slatkiš kakav do tada nismo jele, oči koje su mogle više nego što je stomak izdržao i priča. Kao ova što sledi. Četvrti razred osnovne. Nagradilo nas. Bila svečanost u Pokrajinskom Izvršnom veću. Prvi put bili u zgradi Banovine, sedeli u nekom salonu na mekim foteljama, jeli minjone prvi put i saznali da smo, kao najbolja Đačka zadruga, nagrađeni ekskurzijom na Zlatibor i u Sarajevo. Nezaboravno! Prvi put na planini, gubljenje u šumi, bukvalno, u magli, nekoliko dečaka, potraga i dozivanje i strah. Putovanje vozom kroz klisure, susret sa velikim gradom. Ušli prvi put u veliku robnu kuću i zuruli u sto čuda, pa i u neku kutiju za koju nam rekoše da je televizor. Devojčice, baš sve, pokupovale neke cegerčiće od plastike. Na putu do Robne kuće prošli smo pored velike pijace. U trenutku, spazili gomile trešanja i ljude što strpljivo stoje u redu i kupuju trešnje. Brzo smo se, sve šapućući, dogovorile da odemo i napunimo naše cegere trešnjama. Ni na pamet nam nije palo da se javimo učiteljici. Kako smo stigle do pijace, pitala se naša divna učiteljica dok je pokušavala da sakrije od opasnog nastavnika Dragana da nas nema. Nastavnik Dragan, strah i trepet svih đaka, otvarao je prozore učionice, a napolju dvadeset ispod nule, dirigovao, a mi pravilno disali, da bismo pevali posle Mokranjčeve Rukoveti, i teško onom ko se nasmeje ili baci pogled negde, taj nastavnik je bio zamajavan od strane našeg direktora kako ne bi saznao za naš izlet do pijace, a hrabre avanturistkinje, morale su trešnje istresti, brzom brzinom, u korpe za otpad i stajati mirno u redu dok nam se nastavnik i direktor ne priključe. Nemo plakanje za trešnjama. Nepodopštinama Toma Sojera i Haklberija Fina bila je ravna naša avantura, a ćutati se moralo! Jeste bio strog taj naš nastavnik, ali naučio nas svašta. Časovi muzičkog kod njega bili su otkrivanje i shvatanje, a horsko pevanje uživanje i ponos. „ Višnjičica rod rodila“, čujem i sad kako bruje glasovi koji miluju iz daljine.
Zima je, u naše vreme, bila siromašna voćem. Jabuke su, skrivene na tavanu, ušuškane u slami, donošene, svakom po jedna. Pamtim miris tih jabuka. Tražim ga danas bezuspešno. A sa kalendara, obično su to bili neki poljoprivredni, smešile su se višnje i trešnje orošene vodom, lubenice iz koje srce samo što ne iskoči, šljive najlepših boja i dunje mirisno žute, pa smo zamišljali letnje dane i minđuše od višanja koje kačimo na uši dok vatra pucketa i zima pokazuje svoju“ ljutu uju“, po rečima moje mame. Jelo se i ono što se ostavljalo za zimu, kompoti, džemovi, pekmezi, slatko, e, tu je već bilo omiljeno mi je ovo, ono baš i nije, ali, jedno je sigurno, najlepše slatko i dalje pravi naša strina Lela, najbolji i su bili kompoti naše mame, najmaštovitiji su džemovi Brankini, a najlepši pekmez stizao je iz Bosne od babe i ujne, onaj pripečeni koji odgore jedva načnemo i kojem se radujemo dok god nam traje.
MI nismo imali strah da nas neko voćem truje. Sve što pamtim, vezano za voćke u našoj bašti, jeste krečenje stabala u rano proleće. Krečile se kuće za Uskrs, tj. Prvi maj, krečile se cigle kojima je ograđivan cvetnjak, krečile se višnje, kruške, jabuke, do određene visine, i onda bi se zabelele bašte i ulice, od cveta i kreča. Počinjalo je vreme lepote, buđenja. Tako je i naše selo, obučeno u belo, dobilo poređenje koje kaže za mladu da je lepa kao Jarak u aprilu. Bilo je to u vreme kad su duž ulica posađene višnje. Cvetale su tako nežno, tako raskošno, tako moćno, da su i putnici namernici nosili tu sliku sa sobom i čuvali je od zaborava, godinama. Na zidu, u mojoj sobi, imam sliku. Poklonila mi je drugarica, slikarka. Volim da gledam tu sliku. Procvetala višnja i višnjica, okolo još gola stabla. I ko god dođe, kaže: „Baš su ti lepe ove jaračke višnje!“ Saopštavam to Ani. Čujem je kako govori: „ Mislila sam na Jarak kad sam slikala to“.

Ovu priču posvećujem Branki. Jednom je, posle čitanja moje priče, zapitala: „ O čemu ćeš da pišeš kad potrošiš naše jaračke motive?“ Odgovorila sam da se ne bojim da ću ih potrošiti i spontano smo počele o detinjstvu, baštama i cvetnjacima, o prašini i letnjim pljuskovima, grlicama i njivama oko sela, i kako je grlila svako drvo u svojoj bašti, volela da leži na travi i gleda oblake, da kupi zrele kruške i nosi ih baki, i da po mirisu oseća kišu i čeka prve kapi da zadobuju po lišću i onda beži na dugački hodnik i udiše mirise, udiše. Onda je rekla: „U tvojoj priči, rekao bi čovek, pejzaž. Da, pejzaž, ali duše i vremena. Van našeg života. Ono naše prošlo što se na tvoj pejzaš naslanja. Čudno, i tuga je tu negde. Pišeš o JUČERAŠNJEM VREMENU, kako kaže Cvajg. Svega ima u tvojoj priči čega više nema!“ Moja divna drugarica. Prvi put neće pročitati moju priču prva i pričajući sa mnom neće stvarati početne taktove nove priče. Pojmu drugarstva dala je svetlost, bogatstvo i lepotu, nenametljivost i jednostavnost, iskrenost, ljudskost i postojanost. „ … svega, čega više nema“.

.