Ravna linija delila je horizont na gornju i donju polovinu. U dnu neba, gusto umešani oblaci pravili su nejasan prelaz plavetnila na osunčan grad. Kontradiktornost utamnelih senki pod grozdovima kumulonimbusa i blistavih kupola zgrada, unosila je nemir i trzavice među očnim kapcima. Prvi cvetovi vejali su sa drveća, na vetru, po ulicama bez ljudi, po Vltavi.
Srce mi je udaralo jako o grudni koš. Bez ubrzanja, sa dovoljno dubokom prazninom između otkucaja da prihvati u sebe sve neuroze. Disao sam plitko. Utvrđivao sam dimenzije dnevnog boravka nervoznim koracima od naslaganih pakovanja sa rolnama toalet papira do nagomilanih džakčića brašna i sode-bikarbone. Fina, bela prašina polegala je po tamnom drvetu poda oko njih. Sedam koraka do toalet papira, pa sedam natrag do vrata sobe, preskačući zabrašnele džakove. Potom, još četiri koraka kroz predsoblje do kuhinje u kojoj bih se pored šporeta sudario sa zalihama konzervirane hrane. Koraci su mi bili sve oštriji i odlučniji u nervozi. Bas srca podupirao mi je rebra kao rogovi šator. Prestao sam da čitam vesti i slušam radio stanice bez muzike. Često sam zadržavao dah na po 15 do 20 sekundi, osluškujući sopstvena pluća u potrazi za šištanjem, krčanjem ili bilo kakvim zvučnim smetnjama. Preko gradskog prizora uramljenom u kuhinjskom prozoru promicao je tramvaj Černokosteleckom ulicom. Bio je ispunjen slobodnim mestima.
Na vratima spavaće sobe mrazno staklo sa kariranom armaturom nije menjalo boju kao lakmus na postojanje života sa druge strane. Veronika je još spavala. Jadna, draga moja Veruška, ona ne poznaje moj pakao. Iz plastične sprej boce poprskao sam smotuljak toalet papira u levoj ruci dezinfekcionim sredstvom. Aerosoli 60 % alkohola natapale su dlačice u nosu i potraživale kijanje. Pažljivo sam umio mesinganu kvaku vrata spavaće sobe. Starinska brava sa širokom ključaonicom bez ključa gubila je svoju patinasto-zlatnu boju u mozaičnim flekama. Nastavio sam sa tanjenjem visine čekinja podne staze u predsoblju. Po četiri velika koraka u oba smera, sa zaokretom na levoj nozi. Po četiri koraka preko nanizane romboidne arabeske između dve bočne štrafte dopunjujućih šara. Plitak dah mi je grebao grlo sobnim česticama prašine. Utrnulo su bežale po slaboj osvetljenosti međusobnog koridora. Kroz ulazna vrata nisu se čuli uobičajeni odjeci mermernog hodnika zgrade. Svuda je marširala tišina.
Rupa pod rebrima na mestu želuca, dubila mi je trbuh nagrizajućom mučninom. Uporno sam lečio uznemirenost, retko praznog stomaka, učestalim šoljama vrelog čaja. Smicao sam znoj sa dlanova o bokove poderanih farmerica. Iza upakovane gomile baršna, tanke, konusne nogare nestabilno su nosile starinski kabinet za piće od poliranih šara kruškinog drveta. Dominantni središnji deo sa ogledalom proširen je umetnutom horizontalnom pločom od iverice, u cilju transformacije u radni sto sa računarom. Preko celog ekrana razvučena bela strana digitalnog notesa štipala je za oči svojom mutavošću, bez iskucanih reči. Nikada neću završiti dramu u tri čina. Miloš i Pavel neće preneti filozofsku dualnost modernog doba između intelekta i osećajnosti. Neočekivana kulminacija trećeg čina sa vešću o smrti kudravog psa Jirija, koja izaziva uzdahe šokirane publike, ostaće nenapisana. Moralna satira obučena sublimacijom svih lica iz publike, nesvesne činjenice da se smeje odrazu u ogledalu, ostaće samo podsmeh od mene meni. Utehu sam kadrirao scenama u kojima se nakon moje smrti organizuje konkurs za neafirmisane pisce sa zadatkom dopune mojih komada. Ne, to se radi samo za proslavljene autore. Za mnom neće ostati dela da govore. Nema piramida pod kojima će me se plašiti i diviti. Nema patentiranih izuma zaveštanih čovečanstvu na službu. Nisam nikoga spasio iz požara ili nabujale reke, nisam čak ni bespomoćno mače spustio sa drveta. Nema u meni anonimnog heroja. U mojoj biografiji ekonomiste nema grana dobročinstava za koje bi se uhvatio potrešeni govornik u ispraćajnom govoru. U strahu od večnog ništavila nadao sam se produženom životu kroz moje drame. Nisam ni jednu dovršio. Stereotipno za vikend pisca.
Prokletstvo čoveka je što kao jedno od retkih bića ovom planetom mora da hoda svestan svoje smrtnosti. Psihološku nelagodu- strah od smrti, ljudi uglavnom rasteruju pravljenjem dece, ispunjavanjem genetski programiranog nagona za produženjem vrste. Pažljivo i tromo sam se 35 godina provlačio kroz bršljan života. Sedam godina zajedničkog života sa Veronikom je prošlo, a da joj ni jednom nisam rekao da je volim. Ne zato što to nisam želeo, nego nisam smeo. Decu nismo ni spominjali, ja iz straha od odgovornosti, ona iz bojazni da me ne uplaši i otera.
Inspirisan novom sesijom plitkog daha i paranoje požurio sam da ne zapostavim sobnu maršrutu. Sedam koraka do toalet papira, pa natrag do brašna. Sedam koraka za sedam protraćenih godina. Od hleba do govana pa natrag, potrošenih na usputne sitnice, skrivanja i fobije, čekajući da život konačno počne.
Popodne utopljeno bojama nadolazećeg proleća nadrealno se krivilo pod jačinom vetra koji je i kroz kuhinjsko staklo uzorkovao uspravljanje dlačica na koži. Zviždalo je duplo prozorsko okno upasano umornim gitom. Hladni urlik oslobodio je Prag od ljudi, opusteo mu je ulice. Možda još ponegde oni najuporniji ne napuštaju kolone ispred marketa. Samo u trenucima globalne pošasti Karlov most može da bude lep. Nikada nisam zaista video most. U godinama udisanja praškog vazduha pregazio sam preko uglačanog, sivog kamena na stotine puta, a nijednom nisam uspeo stvarno da vidim most. Uvek je bio uflekan pigmentacijom ljudi. Kada li su uslikane one razglednice što ih prodaju od Malostranske namjesti do Vaclavovog trga? U koje doba su napravljene one fotografije mosta bez šetača? Nikada nisam dodirnuo bareljefne table pod statuom Jana Nepomuckog. Nisam robovao nedoumicom da li da pomazim psa ili dodirnem bosonogu kraljicu za sreću ili da šakom ipak upijem trenutak tragedije Sv. Jana. Folklor je izlizao delove umetnosti od bronze. Koliko li se zadržava virus na bronzi?
Urokljivo me je nišanilo okruglo, namršteno lice sa zlobnom pukotinom umesto osmeha. Sedam godina svakodnevno posmatram tu pukotinu na čvoru požutele lamperije. Sedam godina raste, širi se, smeje mi se sve zlobnije preteći da me proguta. Lamperija, utamnela od vremena i brodskog laka, držala je iza sebe čitav ljuspav plafon kuhinje da se ne raspadne. Izrešetana različitim čvornatim licima visila je nad našim glavama kao svedok. Veronika nije prepoznavala lica u čvorovima drveta. Ona je tvrdila da nam se Mesec osmehuje. Ja nisam video lice u Mesecu. Pod selpoočnicama i u korenu nosa pulsirao mi je svaki otkucaj srca. Pritisak u sinusima navlačio mi je kapke preko očiju u zaštiti od svetla. Promena položaja glave selila je začepljenje nosa iz jedne u drugu nozdrvu, poput mehura vazduha u vaser-vagi. Razlika temperature kože dlana i čela mutila je razum pri određivanju izvora toplote. Osećao sam venac vatre od potiljka, obešen o vrhove ušiju, do čeonih sinusa, iz koga je cureo hladan znoj niz kičmu uterujući jezu kroz celo telo. Svaki atom toplotne energije iz prostorije je bežao u moju glavu. Nisam mogao da dišem na nos, potrebni su mi bili slapovi hladnog vazduha sa spoljne strane stakla. Morao sam da izađem, da protrčim stegnutih zuba uz vetar.
Skupljenim šakama utapao sam hladnu vodu iz slavine u crveno lice. Između ružnih, cvetnih pločica tačkasto su se nastanile crne kolonije buđi. Uske fugne izbeljivao sam starom četkicom za zube. Ventilacioni otvor kupatila svakodnevno je servirao mirise zaprške, pečenog mesa i masnoće. Nikada se u zgradi nije toliko spremala domaća kuhinja kao u doba karantina. Po nepcima sam evocirao ukuse kolenice i krigle Gambrinusa u onom nepunom satu između dve polovine radnog dana. Narušena simetrija rutine često je uvod u haos, ali tako su rodili svemir i život. Imala je ravno odsečene šiške iznad obrva i kruto ispeglanu smeđu kosu po leđima. Uvek je u isto vreme izlazila iz zgrade broj 15a. Uvek na mom putu ka pivnicama po oštrougaonima blokovima zgrada naguranim pod barikade zadnje strane stanice Vršovice. Išao sam celu Jarusovu i pola Nuselske ulice do tramvajske stanice, za njenom zadnjicom. Utegnutom u svetle farmerke sa visokim strukom. Koračao sam u oblaku njenog, svakog dana drugačijeg, parfema. Postavljanjem iracionalnih jednačina na praznom listu dokolice misli pešaka koji stalno haba istu stazu, ubedio sam sebe da na nekom od ulično orijentisanih prozora zgrade broj 15a isčekuje pojavu mog gibajućeg hoda na izlazu iz parka, kako bi se sjurila niz stepenice i kroz ulazna vrata ispala pravo ispred mene. Verzirane tmurne slutnje su utihnule dovoljno da ne primetim da sam se kroz Jarusovu ulicu vraćao natrag do broja 15a i mračnim stepenicama od veštačkog kamena uspentrao do drugog sprata, sve vreme fokusiran na uske farmerice, ravno odsečenu kosu i poneki blesak osmeha preko ramena. Širom otvorena vrata stana ispuštala su pravougaonik svetlosti po nepoznatom stepeništu.
Pobude umeju da budu raznovrsne, ali se uporno uspinjemo ka njima samo u trenucima slabosti i panike. Niko nije posegao za motivacijom u odsustvu briga i preokupacije. Po pravilu, periode dokolice koristimo za postavljanje pogrešnih dijagnoza. Nisam provocirao sudbinu čestim listanjem depresivnih misli o smrti. U običajnoj narodnoj ponudi između dve mantre ,,vodio je zdrav život, kako je to zakačio?“ i ,,moj deda je pušio po dve pakle dnevno pa je doživeo stotu“ priželjkivao sam ovu drugu, iako se nijedanput javno nisam deklarisao. Nisam se bojao smrti, koliko njene neočekivanosti. Bojao sam se da me ne uhvati na prečac, nespremnog. Neki treniraju ceo život za smrt, ja sam se slabo trošio. Izbacivanjem televizijskih vesti iz dnevne učmalosti, napadi hladnog znoja niz kičmu i trnci u nogama su se lokalizovali samo na jutarnje sate. U trenucima buđenja bujice snova su tinjale pod pritiskom stvarnosti, a telo se sudaralao sa osvešćenjem. Tražio sam po sebi sve skrivene simptome koji bi ukazali na početak kraja. Suviše sam mator i naboran da bih umro mlad i bio lep leš. Niti imam dovoljno umetničkog zaveštanja za tako nešto. Draga moja narkoleptična Veruška, izgledala je odlučno u nameri da prespava celu pandemiju. Ustaće jednog dana otečenog i krmeljivog lica i rešiti da je sve to bio samo san pred buđenje. Ni za šta nisam tako priželjkivao da je košmar, kao za ovu stvarnost. Stručnjaci kažu da snovi traju svega par sekundi. Neki košmari nikako ne umeju da se završe.
Vreme je konstantno, ne menja se ni zbog čega i ni za koga, jedino različito njime raspolažemo. Ta varka oko njegovog nedostatka naročito je izražena u pauzama nevoljenog rada, nekako su prekratke. Na granicama razuma, u poplavama panike, kada je čoveku neophodno neko čvrsto olakšanje ili pražnjenje, pa makar i telesno, smakao sam joj uske farmerice sa visokim strukom. Ternutak bez razmišljanja i trenutak seksualnog naboja bili su dovoljan podstrek da prodrem u nju otpozadi, stežući je za grudi pod belom majcom. U tim momentima koji su bili zabarikadirani od svih spoljnih uticaja, zatvoreni za višak informacija, za opsesivno-kompulzivnu dezinfekciju ruku, za moral i empatiju, iznenada sam prestao da brinem. Jedino mi je bilo potrebno čvrsto telo mlade žene ispred mene u koje sam prodirao hrabro i rasterećeno. Težina je isparavala. Oslonjena šakama na trpezarijski sto, stezala je i smicala heklani stolnjak zaliven vodom iz vaze sa cvećem. Pobegavši iz činije sa voćem, tri narandže suicidno su napustile površinu stola uz stakato artikulaciju. Njena teška, ravna kosa oscilirala je pred mojim licem u pravilnim talasima. Završio sam kako sam i započeo, bez razmišljanja, bez vađenja i bez pozdrava. Ulazna vrata stana i dalje su bila širom otvorena.
Laktom sam oborio prekidač za svetlo na zidu ispred kupatila. Odvojene sa vrhova prstiju nekoliko kapi hladne vode nestalo je u šarama podne prostirke predsoblja. Jadna moja Veruška, duboko je disala u čvrstom snu. Kroz prorez odškrinutih vrata spavaće sobe posmatrao sam kako se obučena i otkrivena uklopila u udubljenje kreveta. Skupljenih nogu i okrenuta leđima bila je izvajana poput violončela sa tankim vratom zaklonjenim kovrdžavom, plavom kosom. U kasnim popodnevnim satima sam je budio. Tada bismo zajedno utonuli u istrošeni krevet i ljuštili narandže. Nisam joj pričao o mojim anksiolitičkim terapijama seksom. Zatvorio sam vrata sa armiranim staklom iza koga je prljavo žutom bojom ulazilo veče starog Praga. Preskočio sam romboidne šare staze u predsoblju u tri koraka. Ukočio sam se u radnoj stolici i suočio sa upaljenim računarom. U pravougaonom, belom polju podno naslova ,,tekst oglasa“ počeo sam da kucam: ,,Prodajem 6.000 konzervi mesnog doručka. Šifra: u ponedeljak sam malo paničio“.
2020.