Tekst i fotografije – LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ
U rano jutro, autobus počinje da ostavlja nas, svoje putnike, ispred izabranih odmarališta. Probija se, propinjući se serpentinama kroz planinski predeo, dodatno orošen toplom majskom kišom i sa vrhovima prošaranim pramenovima magle. Stižemo u gradić do zadnjeg trenutka nevidljiv, kao ono bajkovito mesto što leži iza sedam gora i ovoga puta, samo jednog mora, mora Egejskog.
Najednom, u celoj toj divljoj panorami, pogled osvaja duga, u blagom luku, izvijena plaža. I dok predpostavljamo da je posuta sitnim peskom. kako je navedeno u bedekeru, već se sa sigurnošću uveravamo u istinost tvrdnje o postojanju tirkiznoplavog mora. Paralelno zaleđe šumovitih visoravni poput brižne zelene straže, budno prati obrise Svete Gore, iza koje stidljivo proviruju sunčevi zraci, obnažujući deo po deo, još uvek usnulog grada. . .
. . .No, ipak bi najpre, trebalo otići na ostrvo Afisia na Mramornom moru Turskoj i na licu mesta čuti priču nastalu pre skoro jednog veka. Rodno mesto ovdašnjih Grka bilo bi zaboravljeno poglavlje istorije, izbrisano sa geografske mape. A oni su mogli iščeznuti sa lica Zemlje. Kao Hazari. Ili Hiperborejci. Jer, pretio im je totalni genocid.
Prateći šta se događa, Grčka je poslala brodove i dovezla 18. oktobra 1922 godine svoju malu dijasporu. Još uvek su u gradu generacije prvih potomaka preživelih očevidaca, koji u svežem sećanju čuvaju priču svog neobičnog porekla zajedno sa imenima njenih aktera.
Gostoljubivo im je ponuđena Atina. Ali, ostrvski narod nije mogao da se smiri. Kolala je u njemu krv pomoraca i ribara, vekovna opčinjenost čarima mora, njegovim opojnim mirisom, bojama, ukusom i brdovit kraj, blago zatalasanog reljefa, dobro zaštićeno obitavalište, na kakvo su bili naviknuti.
Atinjani im izlaze u susret. Odabrana su šestorica najhrabrijih i najsnažnijih, ali i umnih ljudi iz Afisije da potraže odgovarajuće mesto u Grčkoj. Najviše nalik rodnom ostrvu, učinilo im se selo Sarti. Doselili su se i počeli, bez ičije pomoći da podižu male kućice što bliže obali, ali i udaljene toliko, tek da budu zaštićene od talasa bura. Ispostaviće se kasnije da je to ustvari nemoguće! Obala Sartija izložena je vetru promenljive jačine, ali uglavnom neprekidno. Leto je zato lepo i prijatno, jer nema onih žestokih vrućih dana, kako to biva na moru. Zato su zime posebno hladne, nalik kontinentalnoj klimi, dok je vazduh ispunjen visokom koncentracijom soli koju prenose raspršene morske kapi. Takva klima vinovnica je zdravstvenih tegoba uobičajenih za primorce.
Ovu priču, pripovedanu na neposredan i šarmantan način, čuli smo od vodiča Aleksandra. On nas, već prvog popodneva boravka, provodi kroz gradić, upoznaje sa istorijom, ali i realnošću koja je pred nama, sa sve gratis konzumacijama sladoleda i sokova sartinjanskih ugostitelja. Na taj način, oni svečano otvaraju sezonu, a istovremeno i svoje objekte. Napomeni, da se ne huli na more, jer će nam odgovoriti talasima kojih do toga dana nije bilo, poverovali smo. Ali pravu povest iz prve ruke, delimično ličnu, legendarnu, ali i krajnje istinitu, iskrenu i potresnu, ko zna koliko puta prepričavanu, čuli smo posle poznanstva sa jednim od meštana, Nikolasom, čiji je deda rođen na ostrvu Afisija, a otac je prva generacija rodjenih na Sartiju. On je obišao više zemalja i u njima, kao i širom Grčke, živeo i radio. Kada se vratio, odlučio je da se konačno odomaći na ognjištu predaka i da živi u rodnom Sartiju. Mada se priprema da aplicira za turistički tender i razvije svoj privatni biznis, za sada lovi ribu, dobar je ronilac i harpunolovac (ribolov harpunom počinje 1. juna). Inače, broj ribljih vrsta, koji more nudi besplatno jer, nije potrebna bilo kakva dozvola, impozantan je, takoreći, morski, i po kvalitetu i po kvantitetu. Cipura, kefalos, giros, perka, drakaina (otrovnih bodlji, ali je jestiva), melanuri, sargos, sparos, salpa, murmuri, lavraki, sardela, slinja, smerna , a posebno su popularni kalamari (sipa) i ktapodi (hobotnice), koji do naše trpeze stižu promenjenog imena: lignje. Ribolovci su, kako će se kasnije ispostaviti iz svih krajeva sveta, vrlo brzo se sprijateljuju, nesebično daju jedni drugima savete, razmenjuju mamce, raduju se svačijem ulovu i zajednički odlaze na noćno ribarenje. Govore, na licu mesta novostvorenom mešavinom jezika svojih zemalja, koje su sa sobom doneli turisti iz celog sveta, zatečeni tih dana u Sartiju. I za to vreme uz slast piju isto vino, domaće, tsipouro Na obali ostaju, ne dok budu zadovoljni ulovom ( uglavnom je dobar), već čim zazveckaju prazne flaše. Odlaze, dogovarajući druženja, koja se u početku svode na organizovane večeri, onako kako stižu nove grupe: srpsko – grčko, mađarsko – grčko, rusko – grčko veće. Kasnije se priređuju razne promocije povodom novootvorenih objekata. Svakako je najzanimljiji onaj sa kadicama morske vode i ribicama koje stopala oslobađaju orožale kože, na način nežniji od pedikirskih sprava!
O društvenom životu letnjeg Sartija, mnogo zanimljivih zgoda čuli smo od Viktora, Beograđanina, više nego zadovoljnog ribarenjem i međusobnim novostečenim prijateljstvima, koja su se svakodnevno proširivala. Da nam život priredi i poneko lepo iznenađenje, uverila sam se i ja, već prvoga dana u obilasku grada, kada sam čula da neko iz grupe izgovara moje ime. Na obostrano zadovoljstvo, susrele smo se Sonja i ja, poznanice sa kreativne radionice pisanja. Koju je vodila profesorka Ivana Milankov. Zaista je divno tamo daleko, daleko kraj mora, gde mislite da ne poznajete nikoga, iznenada sresti nekoga sa kime delite zajednička interesovanja. Tako, sladoled i kafa u popodnevnim satima, nisu više bili obična konzumacija, već začinjena pričama o poeziji, pročitanim knjigama, putovanjima, ali i međusobnom iskrenom preispitivanju prošlosti, šta se sve moglo, a jeste ili nije učinjeno. Sve u svemu, još jedno sećanje za pamćenje!
Sartinjani su zadovoljni ljudi i prijatni domaćini. Ne žale se. Humor, kod većine je pritajen i zahteva neznatan napor da se shvati. Vidi se da polažu na svoj izgled. Većina solidno govori engleski jezik. Na naše Cheers! odgovoriće često, sa radošću i osmehom, a na naše iznenađenje Žšiveli!“
Današnji grad, zbog svoje neuobičajene vizure sklada neba, mora i uzvišenja, neobuzdanosti prirode samoga mesta i okoline, deluje na osoben način, nesumnjivo kao prijatno i prijemčivo mesto. Naš sused na letovanju, kaže:
Hteo sam ove godine divlje leto, divlje more. Talase, koji se ne smiruju. I imam ih. Sviđa mi se!
Talasi nisu smetnja za plivanje. Ipak, utisak o njima se menja svakoga trenutka. Čas su sitni, zavodljivi, okružuju i kao da štite plivače, dok oni, razbacani oko stena obrazuju bele, penušave atrakcije, poput slapova koji pristižu sa dalekih izvora do svoga ušća. More, jednostavno, ovde nije obično. Ono se igra, provocira, poziva, šalje izazov. Vodene mase ne prilaze obali ujednačenim, širokim talasima. Ponekad, stižu u naletima, kratki i snažni, svaki posebno. Zapenušani, srebrnasto beli na tamnom azuru mora pod zracima zalazećeg sunca, pravi su čipkasti ukras. Teško ih je uloviti na snimku. Neuhvatljivi su i promenljive brzine. Sačekati ih, krenuti im u susret ili oprezno pratiti njihovo kretanje, pa čak i pobeći ponekad, ako zatreba, od njih? Jer, oni mogu samo da pomiluju, lagano obujme u svoje naručje, munjevito podignu uvis i pažljivo spuste na površinu mora. Ili iznenade, naglo zaokrećući telo zbunjenog plivača. To su vešti opsenari mora. Kao da ih je mašta vodenog prostranstva izmislila, samo da omađija i zabavi, pokaže svoju umešnost i moć preobražaja.
Gradska plaža Sartija je nosilac plave zastavice i jedna je od deset najlepših u Grčkoj. Sitan pesak, boje i veličine ovećeg zrna prosa, pokriva obalu dužine oko tri kilometra. No, njenim završetkom nazvanim brahia (stena) započinje niz manjih uvala, naizmenično sa peščanim, šljunčanim ili kamenitim plažama, koje se pružaju sve do luke, čiji su prvi objekti tek na pomolu. Za sada, uglavnom pristaju brodići za ribarenje i poneki od onih koji odlaze do Svete Gore. Dešava se da se neko usidri i ne znajući gde je. Beskrajno će se obradovati, ako bilo ko naiđe i uputi ih kuda dalje. U luci, za sada, još niko ne živi. Ona je i zadnja tačka do koje vode staze oko kojih se mogu sresti retki primerci flore i faune. Šumska kornjača nosi šifrarnik na oklopu, nalik na preistorijske, još uvek nedešifrovane znake. Biljka mesožderka će podsetiti da takve vrste mogu postojati i daleko od džungle. Izuzetno su lepih boja i oblika čiji raskošni rast ne čudi, jer insekti prosto nestaju u njihovim krunicama. Ima i drugih gmizavaca, treba se stoga oprezno kretati i ne napuštati planinsku stazu.
Brušene vekovima, stenovite obale su mala remek dela. Isklesana neuništivom nadarenošću prirodnih skulptora , večitih rivala, u neprekidnom ukrštanju i okršaju: eolskih struja sa planina i mora, vodenih taloga neba i mora, iza kojih ostaju trajni, fascinirajući oblici. Prepoznavanje različitih oblika može biti zanimljiva zabava i relaksacija koja će razbuktati maštu do neviđenih razmera. Tako, stenoviti fragmenti uz samu obalu, potsećaju na talase, iznenada zaustavljene u naletu. Mogle bi se, u reljef kopna utisnute replike mora, nazvati okamenjeni talasi i oni ne ostavljaju nikog ravnodušnim, a često će se ovekovečiti kroz sliku (foto ili na platnu) i reč (poetsku ili epsku). Kao kontrast ovim grubim rezbarijama, peščana oaza FKK je posuta sitnim zrncima, najverovatnije silicijumskog porekla, poput ugrađenih sitnih staklića. Isti mineral se zapaža utisnut na obalskim škriljcima, tako da se stene od odbljesaka ne daju gledati u vreme jakih sunčevih zračenja.
A Sartinjani? Prvobitna upornost u želji da ostanu skriveni, posle strahotnog iskustva i srećnog izbavljenja, bila je ostvarena. I jesu bili dobro skriveni, nadomak strmih brda obraslih trnovitim rastinjem, gustim šumama, planinskim vrletima, nemirnim morem. Ali, grad je jednog dana ipak pronađen, sa svim onim prizemnim, obalskim kućicama, građenim da budu što neupadljivije. Danas, između modernih i pomalo hladnih zdanja , oni su topla varijanta prošlosti i potsetnik na jedno drugo vreme. Njihovim prisustvom se čuva natalna karta Sartija za koju se njeni žitelji trude da ne izbledi, izbriše se i ne nestane. Male, kočoperne kućice, sveže okrečene, sa prozorima i vratima jarkih boja, ispred kojih , kao po nepisanom pravilu sedi po jedan predstavnik starosedelaca, svojevrsni su eksponati muzeja istorije na otvorenom. Njima se pridruzuju mnobrojne relikvije minijaturnih crkava ispred domova. Nedaleko od centra, nalazi se Pravoslavni hram Uspenja Presvete Bogorodice, koji je kao i trg u neposrednoj blizini, okružen stablima lijandera, palmi, kiparisa, bora, narandži. Njegova zvona nepogrešivo tačno odzvanaju svakoga jutra, kao i u vreme prazničnih liturgijskih službi. Lep je osećaj biti pravoslavni hrišćanin i učesnik , bez obzira što su molitve na grčkom. Pažljivo slušajući, po nešto će se razumeti ili dosetiti, dok oslikane freske j ikone potsećaju da je Grčka zemlja zajedničkog. i kod nas prihvaćenog, vizantijskog stila. Iskonska vera koja povezuje narode, rodiće i bliskost, što potvrđuje veliki broj ruskih, ukrajinskih, makedonskih, bugarskih i srpskih vernika koji prustvuju liturgijama.
Pogled koji otkriva obrise Svete Gore, veličanstven je i inspirativan. Atos je, takoreći, visa vi obale Sartija. A deo gde su smešteni manastiri, nalazi se na kraju poluostrva, trećeg prsta poluostrva Halkidiki. Pod zracima sunca na zalasku, postaju jasno vidljivi delovi reljefa, posebno visoko utisnute staze. Nad vrhom se često zadržava usamljeni oblak, a posle kišnog naleta, celu Svetu Goru okružuje tanani beli obruč. Sonja će taj trenutak doživeti kao krunisanje Atosa, a snimak će proslediti ćerki, u Portugaliju i sinu, u Dubaji.
Inače, Sarti je na drugom prstu, istočnoj obali Sitonije koja svoje ime duguje Staroj Grčkoj. Znatiželja odvodi u ranu istoriju mesta koje seže do prvog spominjanja, kada počinje gradnja mesta Sarti, nazvanog po kralju Sartiosu, u VIII. veku p. n. e. Svedočanstva iz tog perioda ostavio je Herodot, koji smatra da je Sarti posetio persijski car Kserks u pohodu na grčke gradove u V. veku p. n. e. Član je zajednice 32 grada Halkidikija, koju Spartanci uništavaju 379. Godine, a koju ponovo obnovljenu sa Atinom, pokorava Filip Makedonski 348. godine p. n. e. Nedavno su nađeni prilikom jskopavanja temelja, u samom centru, artefakti ostataka građevine iz Stare Grčke. U vreme Vizantije, naseobina pripada manastiru Ksiropotamos, posedu Svete Gore. U to doba, više puta strada od pirata, sve dok ga nisu naselili današnji Grci. Kako je zapisano u analima Sartija, jedno vreme živeli su u manastiru, koji i danas postoji, ali se do njega teško stiže. To je sada seosko predgrađe grada odakle stižu slatkasta vina, maslinke pripremane u ulju sa začinima, med sa aromom okolnih biljaka, ukusni kozji sir i kiselo mleko. Voće i povrće se zaliva izvorskom vodom, koje ima u izobilju.
Sartinjana danas ima preko hiljadu. No, u vreme leta taj broj je i do 20 puta veći. Tako je grad uprkos brižljivom traganju njegovih žitelja i izboru dobro zaštićenog mesta za život, na sreću zaljubljenika u egzotična mesta kraj mora, ipak, iako dovoljno skriven, na kraju, otkriven.