U mislima mi se pretapaju vremena, ovog sad gde moja baba vuče svoje filcane papuče preko linoleuma i vremena kad se moje tetke spremaju na igranku u Božidarcu. Moje tetke lepe, glasne i zabavne, tek prešle dvadesetu, dok se presvlače i biraju odeću, kikoću se i smeju nizašta.
Mica je izašla pred vrata i maše peglom. Lizne prst i proverava temperaturu. Oblači suknju na gloknu i tesan džemper. Pokupila je kosu u rep na vrh glave. Propinje se na prste da stane cela u ogledalo. Pući usne kao maline. Oči su joj bile poluzatvorene i radost je blistala ispod trepavica. Moja tetka je bila lepotica. Svi su se zaljubljivali u nju.
Olga navlači svilenu čarapu na nogu i pita me da li joj je šav ravan . Ravnam joj tanku crnu prugu. Taj prvi dodir sa svilom ostao je zalepljen na mojim jagodicama.
Tetka se okreće na jednoj nozi, zašuštala je svila i suknja je napravila pun krug Nikad nisam video nešto toliko lepo. Olgin vitak struk, izdužena noga, pokret kose, za mene i dandanas predstavlja ideal lepote i ženstvenosti..
Olga odvrće radio. Čabi Čaker izleće iz vremenske spirale kao iz plakara, direktno iz Sent Luisa. Nasmejao se širokim osmehom, širokim kao Mississippi. Baba je bila preneražena. Prvi put u životu je videla crnca. Čabi nastavlja da pleše po pločniku Milky way Bulevar -a, između kredenca i sudopere, Iza njega ja, baba , Olga, Mica. Ljuljaju se beli zidovi kuhinje. Ljulja se i varjača koju sam kupio babi za 8. mart. Pevaju prozorska okna.
Kako su plesale te devojke! Nisu dodirivale pod. Mica trese svojim repom, Olga gasi zamišljeni pikavac vrhom baletanke. Baba se smeje kao šiparica, zabavlja se kao nikad u životu. U svakoj ženi se sakrije jedna devojka, samo se moja baba trudila da tu i ostane.
Devojka je provirivala iz babinog džempera , iz grilon čarapa, iz crvenih papuča sa pufnom, Virila je i iz babinih očiju zadivljena onim što vidi. Kuhinja je okovana zlatom sa Čabijevog šljaštećeg odela. Kao da je sleteo sa druge planete. Treperav sjaj sipa sa plafona. Ostala mi je u glavi zauvek lepota tog trenutka . Ništa me ne uzdiže tako kao rokenrol. U toj muzici je bila neka čarolija.
Sačuvao sam taj dan u sećanju.
Rokenrol je postao jedan od najvećih pobeda čovečanstva, poziv na mir, slobodu, lični stav, na avanturu. Ritam koji sam uhvatio tada prodro je u mene, u moj krvotok i kožu. Ostao sam u njemu ceo život.
I danas kad slušam rokenrol, osećam nežni dodir svile sa Olgine čarape i čujem devojački kikot mojih tetaka. mirišu mi buhtle sa cimetom, babina kecelja, dedin duvan, punjene paprike, kuvani kukuruz, sredstvo za čišćenje mesinganih kvaka , sveže opeglane zavese, šeboji i dragoljubi, mokra kaldrma, razvučeni čaršafi po konopcu, mirišu mi uštipci.
Uh!!!
Radmila Vojinović
Živi i radi u Beogradu.
Prve radove objavljuje još u školskim časopisima, U gimnaziji je dobila Oktobarsku nagradu Grada Beograda za literarni temat.
Njene ljubavne priče su se našle na ženskim stranama magazina Bazar i Nada kao i književnom časopisu Savremenik.
Učestvuje na međunarodnim konkursima i zbornicima gde dobija priznanja i pohvale. (Udruženje pisaca Zenit iz Crne Gore, Kulturno društvo „Zlatna reč“ Beč, Udruženje nezavisnih pisaca Beograd itd)
Izdala je četiri zbirke kratkih priča
Slatko od dunja
Ispod dva neba
Priče od čudesnih reči
Kapija