Preuzeto sa: VREME – Broj 1219 15.05.2014
Kažu da naš mlađi sin liči najviše na deda Ivana. Nisam upoznala svog svekra. Kažu, bio je najlepši momak u kraju i kažu da je moja svekrva još kao devojčica rekla da će se udati za njega kad ga je videla u dvorištu crkve, one najstarije koju su Ukrajinci napravili po dolasku u Bosnu na samom kraju 19. veka, a neki drugi, razgoropađeni i rata željni zapalili devedesetih godina 20. veka.
Znam da je Anna Oleksin održala reč i udala se u 16. godini za Ivana i da sam se ja udala za njihovog najmlađeg sina. „Došao tečaja i odveo Dadu, Šumaj, dumaj po dolenji“, govorila Maja, dvogodišnja ćerka moga brata, vezujući uspomene na našu svadbu za početak vesele pesme koju su pevale tokom svadbe moje lepe zaove. „Ko se to ženi, udaje?“, pitali prolaznici. Odgovor beše: „Neki Rusi.“ Tako su čuli i razumeli vesele glasove svatova Ukrajinaca, moje nove porodice, posmatrači veselja, stalni dekor svakih svatova. A ja sam uz svoje arhaično srpsko ime dodala prezime koje su teško pravo izgovarali, a tek pisali, pa sam u raznim prozivkama jedino ja pozivana imenom, na šta sam uvek reagovala osmehom. Došla tri brata iz Ukrajine, istog korena i prezimena, 1903. godine, prodali svoje šume i stada, spakovali dukate u njedra i krenuli za boljim životom. Krenuli iz svog sela, poneli snove i strahove, krenuli iz Austrougarske carevine, tad i njihov deo Ukrajine beše u toj carevini, i nastanili se u okolini Banjaluke i Prnjavora, u istoj carevini. Dvojica već oženjeni, treći solo. Oženjeni ostali, momak se vratio. Sagradiše kuće, dobiše decu, vezaše svoj život za Bosnu, jedan, drugi ode na Kosovo, posta solunski dobrovoljac, uze krsnu slavu i osta Pokuševski, ovi iz Bosne, kako je čiji pop ili matičar bio pedantan, postadoše Pakuševski i Pakuševskij i, svi pravoslavci bili i ostali. O Ukrajini nam pričala najviše moja svekrva, pričala bajke i istinite priče našoj deci, pevalo se na porodičnim slavljima, pevalo se setno „Ukrajino moja, Ukrajino zolota, te moja storona“. Ponekad smo se pitali da li ima nekog na ognjištu, maštali kako ćemo otići jednog dana, širili kartu velikog Sovjetskog Saveza i tražili Galiciju ne bismo li našli neko od mesta koja su u kući spominjana. Nismo otišli. Sve do prošlog leta, kad su Vlada i Čeda odjednom doneli odluku da idu, vozom, preko Mađarske, tako su i pradedovi putovali.
Večeri pre putovanja, dugo su vršljali po internetu, potom proučavali venčani list babe i dede, prisetili se bakinog pričanja o zanatu deda Ciprijana, bio vrhunski majstor za krzno i kožu, pravio one dugačke bunde i čizme do kolena, pravio divne damske rukavice, a u Bosni, pravio samo šubare i kožune, tako se tamo zvao kožuh, pa se prisetili i drvoreda koji je poslednja slika vezana za odlazak iz ukrajinskog sela. Naši sinovi otputovali. U familiji uzbuđenje i čekanje. Zovu često. Šalju fotke prelepog grada Ljvova. Onda viču da su našli u jednom selu, pedeset kilometara od Ljvova, na groblju spomenike nekoliko Pakuševskija, u crkvenim knjigama nalaze upisane Annu, Stefana, Mihajla, Olgu, Mariju, sve imena koja imamo, da bi ušli u jednu kuću i rekli: „Mi Pakuševskij iz Srbije. Naši pradedovi došli iz Ukrajine u Jugoslaviju“, a nasmejana mlada žena odgovorila: „I mi Pakuševskij, naši pradedovi otišli u Bosnu, ne u Jugoslaviju!“ „Naravno da sam zaboravio istoriju i Jugoslaviju smestio u vreme kad je bilo nije, od uzbuđenja“, govori nam uveče naš sinak dok gledamo fotografije. Vidimo, čelo bašte, poprečna uzana kućica sa vratima u desnom uglu i levo ima dva prozora. „Ovo je kuća odakle su krenuli vaši i moji pradedovi, bila je drvena, mi smo je, u istoj veličini, ozidali i sačuvali“, pričala je Olja, vršnjakinja naše dece. Pored te kuće uspomenâ stoji nova, spratna. „A u kuhinji, zamisli, mama, tatova leška na zidu“, uzbuđeno mi saopštava Čeda. Velika drvena kašika, tatina kašika, prvo što sam naučila od svekrve, a ja posle naučila svoje snajke, velike kašike su tatove leške. Sutradan sa recepcije hotela traže ih da siđu jer je došla njihova ćotka da ih vidi. Koja tetka, dumaju dok idu ka holu. Dobila glas iz sela i pošla da traži svoje. Išla iz hotela u hotel. Uzbuđena, uplakana, srećna. Sve bi da pita, mnogo da kaže. Priča sa mojim mužem, emocije ih zagušuju. Deca došla kući. Gledamo slike, slušamo glasove dalekih rođaka. Čitav vek su proveli bez kontakta, čitav vek su slutili jedni o drugima, menjale se carevine i republike, revolucije i ratovi tutnjali, selili se i preseljavali članovi ove porodice pa ih ima od Amerike do Australije, ima i želje da se mi iz Srbije, ko god može da putuje, otisnemo jednom do one kućice, pa kroz onaj drvored, kolskim putem, jednog dana i oni do nas. Pričamo. „Znao sam da smo tu, jednostavno sam znao, dok je taksista krenuo tim prašnjavim putem, kroz drvored“, ponavlja nam Čeda. Jedemo sir i hleb koji su doneli. Analiziramo sliku najstarijeg, Stefana, smejemo se jer neko primeti da je pravi dasa, za jednog rekoše da je umro negde daleko, mi odmah za Staljina i Sibir sumnje vezasmo.
U svakom liku najviše deda Ivana. Njega se ovih dana najčešće setimo. Umeo je reći: „Politika je kurva, velika, sine moj, a političaru kad pljuneš u lice, on kaže da to kiša pada.“ Znao je da voli i da se bećari, i da tuguje. Omiljena pesma mu je bila „Romanija, brate Ivo, razgovora nema“. Neke čudne kiše, deda Ivane, padaju ovih dana. Razgovora nema.