TRINAEST AUTSAJDERA KOJI SU PROMENILI MUZIKU
RAY ROBERTSON
KARPOS
LOZNICA
2018.
PRIKAZ -ŽIVKO IVKOVIĆ, Prozaonline
Nije nepoznanica da se malo poznate izdavačke kuće u nas javljaju prevodima značajnih izdanja, pa tako u ovom slučaju imamo lozničku kuću Karpos, a radi se o naslovu Životi pesnika sa gitarom u podnaslovu Trinaest autsajdera (koji to nisu) a promenili su modernu muziku, ovde u prevodu Ksenije Vlatković, Svetlane Samurović i Miljane Protić. Stari već onaj, naslov iz 1777. Robertson preuzima za ovaj svoj, te u rezimeu nekom staviti da su oba proizvod sećanja, razmišljanja i ljubavi a ne istraživanja nije uopšte pogrešno. Citira Robertson i Forda Madoksa Forda, koji je govorio da samo vatrenom ljubavlju prema umetnosti možete drugima preneti svoju snažnu strast a ne jezikoslovljem i jalovim razgrtanjem svih kostiju izreka a što svakako ima veze sa trinaest navedeniih pesnika u ovoj u koje se autor zaklinje, pa tako i u prvog sa liste ovde Džina Klarka, vokalnog solistu grupe The Byrds ali i tekstopisca&ritam gitaristu. Nesporno, Klark je najposvećeniji član pomenute, pisao je mnogo, ali se to nije svidelo ostalima, jer je novac uplaćivan na nj. račun te su ga jednostavno šutnuli. Pre The Byrds je nastupao kao član Minstrelsa, ali se, nema tu sumnje, dokazao tek kao član prvopomenute i najzaslužniji je za ono što će tek uslediti kao nova muzička forma nazvana folkrock. Stojji tako da su stvari na prvom i drugom albumu ove grupe umnogome upečatljive zahvaljujuću njemu, Džinu Klarku. I toliko su originalne, neponovljive su. Oni sujetni su Klarka kažem, prosto najurili iz grupe, te tako snima solo ostvarenje Gene Clark With The Gostin Brothers (1967) a na tom su ortodoksne one folkrock numere poput ‘Tried So Hard I Keep On Pushin’, pravi folk obrasci nesumnjivo, te se tako iskristalizovao termin ‘Klarkizam’ iz razloga maestralnog izvodjenja pomenutih ali i onih, Don’t Come Rollin’ i With Care From Someone. Briljirao je i u Flying Burrito Brothers na albumu The Gilded Palace of Sun, no, Klark nije mogao odgovoriti obavezama onim, promotivne prirode jer, nije podnosio avionski prevoz a što je umnogome kočilo tu njegovu popularnost, šire prihvatanje, razumevanje na koncu kretivnog opusa mu. Po Robertsonu je No Other’ Klarkov Lp album nesumnjivo remek delo, sa nesputanim vokalima a ‘Lady of North’ je jedina na ovom za koju stoji da je u duhu ljubavne one. Potom na naplatu dolaze problemi sa prekomernim konzumiranjem alkoholnih pića i droga, sve učestaliji te se tako odražavaju na karijeru koja na izvestan način stagnira, jer izostaje interesovanje diskografskih kuća, no, kada je kreativnost u pitanju, uopšte nije posustajao. Snima potom nekoliko albuma a zapaženiji u nizu tih je nesumnjivo So Rebellious A Lover za koji autor tvrdi, da se, barem kada je instrumentalni deo u pitanju može reći da je najbolji. Neshvaćen u onom posvećenosti smislu (nije tako jednostavno bol preliti u song kao što je on činio) te da je napisao poprilično tih na svetskom nivou priznatih, umire maja meseca 1991. razoren prekomernom konzumacijom opojnih…….Na koncu, zaključiti kako je Klark u grupaciji distinkšen onih, nije preterano, naprotiv, zaslužio je sasvim…… Imamo potom i storiju o Roniju Lejnu, kog se mi starji sećamo kao člana grupe Small Faces (uz ostale naravno), Stiva Meriota, Kenija Džounsa i Iena MekLagena(pa i Džimija Vinstona) te da već na startu karijere skreću pažnju na sebe, svoj muzički opus a probijaju se singlovima na kojima imamo udarne one, What’cha Gonna Do About It, My Mind Eye, Here Comes The Nice ……Usput, okarakterisani kao psihodelični sastav SF su se nakon samo četiri godine raspali iz razloga neslaganja na koncepcijskoj osnovi. Meriot tako prelazi u Humble Pie gde dolazi do potpunog izražaja sa svojim idejama vezanim za hard rock, a Lejn i ostali popunjavaju grupu Rodom Stujartom te Ronijem Vudom uz Faces samo u nazivu nove. U tako izmenjenoj Roni piše svoje najbolje songove (Stone/Richmond/Debris ….) a na Lp albumu Oh La La je potpisao čak šest numera. Autor hvali, vazdiže u nebesa stvar Flags and Banners sa tog, a stoji kako se tu radi o fuziji kantrija i folka, mada će je tek u vremenu ispred dovesti do savršenstva i sve tako do Fish Poole Rancha, ciganskog načina življenja i ono, nema posustajanja kada se radi na kreativnom opusu. Nasledna multipleks skleroza je, na žalost, Ronija dovela u invalidska kolica te ubrzo umire u Koloradu 1997. godine. U poglavlju o grupi Ramones autor nam karijeru članova grupe dočarava na samo svoj način, sažeto zbilja, pa tako i imamo ono, najznačajnije iz karijere te. Na domaćem rnr book tržištu imamo i naslov ‘Ramones – An American Band’ autora Jima Bessmana, izdanje zagrebačke kuće V.B.Z. iz 2010. gde nas on upoznaje sa karijerom ovog u čak dvadeset poglavlja, no, ta je pisana sasvim drugačijim jezikom te se i ne može staviti znak jednakosti izmedju pomenutih, ali podjednako vrednih naslova. No, ja ću kao i uvek akcenat staviti na one koji su mi bliži, pa tako dolazimo do Litl Ričarda bez kog je ona, startna rocknroll dekada, dakle pedesete, prosto nezamisliva. Vezano za Sister Rosettu Tharpe za koju sam, iskreno, samo čuo, provlačilo se to ime, ali, nisam pridavao značaja, stoji da ju je Richard izuzetno cenio, pa tako, imamo ovde zabeležen njen nastup sa pomenutim, a tada su zajedno otpevali Strange Things Happening Every Day. Za Taunsa Van Zanta stoji kako je pisao bolje tekstove od Dylana i od Henka Vilijamsa a autor dalje piše kako je nj. kreativni opus (fuzija kantrija, bluza i rnr) u najboljem sadržavao Teksas. Autor navodi da je slovio za antimaterijalistu, te začudjuje da je mnogo vremena proveo za kockarskim stolom, zatim davao kintu za opijate….. Umro je 1997. godine. Vezano za Little Richarda potom, autor se zadržava na nj. detinjstvu i brojnoj mu porodici od dvanaest članova, svakodnevnoj egzistencijalnoj borbi, svemu što već ide uz tu. Richard se ističe kao klinac već, plenio je zbilja svojim izuzetnim glasom, oduševljavao otpevanim gospel stvarima. Poznanstvo sa izvesnim Esqueritom klaviijaturistom će bitno uticati na formiranje njegove ličnosti i od presudnog je onog….. I kao u gospel tradiciji kada sveštenik dovodi prisutne u hipnotrans staje, tako je i Richard svojvremeno, u pedesetima dovodio do ushićenja, do tačke kada su verovali da je to ono što su oduvek želeli. Autor ovde navodi i nekoliko stvari (Rocket 88/That’s All Right Mama i Tutti Frutti) koje su u najužoj konkurenicji za prvu onu, ikada snimljenu rnr stvar, ali, napominje da se tu možda radi i o nekoj manje ili apsolutno nepoznatoj (dodaću da su u najužem tom i stvari Good Rocking Tonight od Vinonie Harrisa iz 1948. pa onda It’s Too Soon To Know grupe Oreols iz iste godine te stvar That’s All Right Arta Crudupa iz 1949.) uz nekolike iz pedesetih a vezane su za imena Bila Hejlija i nj. Kometa ali i Ajka Tarnera. Ako se osvrnem na godinu rodjenja autora (1966) to i ne začudjuje njegova nesigurnost na temu ovu …… Richard je imao tu sreću da je u prostoru gde je nastupao i prašio Tutti Frutti (A Wop Bap A Lu Bop A Wap) sa dominantnom klavirskom pratnjom, našla nekolicina koja je prepoznala njegovu ingenioznost. Naravno, usledile su i svetski priznate stvari poput Long Tall Sally/Johnny B Good/Lucille/Ready Teddy/Good Golly/Keep A Knockin’ ….. Arhitekta rocknrolla je u pedesetima slovio za nerpikosnovenog onog, učinak njegov u toj je prosto zadivljujući i mada je ta (dekada) iznedrila brojna ona koja su rnr vazdigli do najznačajnijeg svetskog, Ričardovo ime se uvek zadržavalo na vrhu, visoko kotiralo, kako god, te i ne začudjuje baštinjenje njegovog kreativnog opusa jer, paraf je to o neprikosnovenosti mu. Naravno, sve ima svoj kraj, pa tako, njegov fejd aut kreće već u narednoj dekadi, da bi se potpuno izlizao i gotovo utišao potkraj milenijuma prošlog, mada se javljao, povremeno, iz razloga onog, tu sam, živ i zdrav sam, računajte na mene barem izvesno vreme. Dalje imamo Ala ili Alana Wilsona iz one, grupacije 27, člana sastava Cannned Heat, za kog autor piše kako je imao što šta uraditi ali nije stigao jer, umro je u toj 27. godini života te nam ostaje ta njegova nadahnutost bluzom koji je svirao iz dubine duše posvećen mu do krajnjih granica, a što su njegovi poštovaoci zbilja cenili. Navučen na Madija Votersa, Litl Voltera i onu, više instrumentalnu se opijao tonovima delta i kantri bluza, ali i opčinjenost Roboretom Džonsonom je bila sveprisutna te zaslužnima za rivajvl akustičnog bluza i predstavljanju starih onih, iskrenih i zaboravljenih majstora bluza poput Johna Hurta, Bukka Whitea te Sona Housa. Od svega, u storiji o Vilsonu naravno da je nezaobilazni deo formiranje grupe Canned Heat (kod nas su to svojvremeno prevodili kao Konzervirani gnev) a naziv je preuzet od Tonija Džonsona i stvari Canned Heat Blues iz 1929. Vilson je u Bobu Hajtu našao istinsog saradnika, i inače velikog kolekcionara bluz ploča te ne čudi da je rezultat snimanje albuma za Liberty Records 1967. za koji autor piše da i danas zvuči tako sveže i savremeno kao i pomenute već 1967. Usledio je potom prepoznatljivi Boogie With Canned Heat na kom imamo onu Whiskey Headed Woman NO 2 u kojoj odaje priznaje prošlosti na način kako se to vidi u present deju, a što uopšte ili nimalo nije lako. Vilosonova je i ona On The Road Again, od koje je znatno zaradio, no, po prirodi antimaterijalist Al nije kupovao automobile i kuće, ponašao se bezmalo kao beskućnik, e sad, padao je u depresiju zbog naizgled minornih dogadjaja iz okruženja mu, potpuno svestan uništavanja prirrode i društva te činjenice da tu ne može ne znam šta izmeniti svojim delovanjem, uticati na promene i poboljšanje svesti. Nakon snimljenog albuma sa Džonom Lijem Hukerom je bila dogovorena evropska turneja, no, Al se nije pojavio u dogovoreno na aerodromu…… pronadjen je u šumi, uvučen u svoju vreću za spavanje, mrtav 30.09.1970. Služberni nalaz je glasio da je smrt nastupila iz razloga preodziranja barbituratima, ako je verovati vlastima. Njegovo telo je kremirano a pepeo rasut medju kalifornijskim sekvojama, kako to ovde i stoji, o kojima je toliko brinuo. U odeljku o Viliju Benetu autor se negativno osvrće na dekadu rock osamdesetih za koju kaže da je muzički nakaradna, te da je sredina te najmračnija od svih tih, mračnih doba rocknrolla jer, sve što nije sint i digitalno postaje predmetom sumnjičavosti i neuklopivosti, te je tako potvrda nadjena u MTVu i radio stanicama koje su zbilja forsirale novi talas znajući da pank nije ispunio (finansijska) očekivanja niti je dostigao hipi maspok dimenziju a sve iz razloga uprošćavanja forme rnr. U the endu vezanom za Beneta, autor piše kako sebi nije mogao oprostiti to što je kreativni opus njegov toliko trajao a da on nije znao za njega. Dodjoh tako i do Grejema Parsonsa, čije ime je sinonim za folkrock, a literatura navodi pomenutog kao pionira tog pravca. Zapravo, i nema potpunog saglasja oko toga ko je udario temelje ovom, mada je, ponavljam se, ali ne mari, Parsons zasigurno jedan od tih. Parsons je uzore našao u Merlu Hagardu i Baku Ovensu, a krenuo je zbilja ubistveno sa International Submarine Bandom i albumom ‘Safe of Home’, te kasnije sa The Byrds i albumom ‘Sweet Heart of Rodeo’ te Flying Burrito Brothers i nj. albumom ‘The Gilded Palace of Sin’ iz 1969. Potonji su, po autoru naravno, izbrisali moguće razlike izmedju rocknrolla, country&westerna, rhythm&bluesa ali i psychedelic rocka. Robertson se zbilja iscrpno osvrće na izdanja pomenutih grupa i Parsonsov doprinos u snimanju tih, te dodaje kako i nije sve išlo po zamišljenom, bilo je i onih trenutaka…… Nedugo nakon snimljenog poslednjeg albuma 19.09.1073. je konstatovana Parsonsova smrt. Stoji da su njegovi Fil Kofman i Majk Martin ukrali telo sa aerodrome u L.A., da bi, po obećanom mu, spalili telo u pustinji Mohavi, koju je on obožavao. E sad, po Robertsonu ovde, stoji da je telo Parsonsovo samo delimično izgorelo, te daje nagorelo tako preuzeo njegov očuh i sahranio u Los Anglelesu. U naslovu ‘Tajanstveni voz za neonsku dugu’ beogradskog autora, stoji da je telo potpuno izgorelo te da je pepeo vetar razneo po pustinji pomenutoj, pa, istina izmedju ne postoji jer, samo je jedna, koja, zapravo, nisam načisto. Do kraja ovog, štiva iz grupacije najzanimljivijih prevedenih na našim prostorima imamo storije o Haund Dogu Tejloru, Džonu Hartfordu, Vilisu Alanu Remziju i Polu Sibelu. I nigde kao ovde, nećemo naći storije o imenima koja su toliko pružila na svetskoj rnr sceni, te je vrednost naslova prosto nemerljiva. Trinaest autsajdera (mada to nisu) u ovoj su, tako, samo utonuli u san o životu….. ostavši u našim srcima zauvek, kako su to već pisali Morison i Vilijam Blejk, te je, ostati bez ovog naslova prosto neshvatljivo i luskuz je samo foliranata.
31.10.2023.