САЖЕДНИЦЕ
Ако која нероткиња жуди за дететом испод сисе, плодом своје утробе, нека љубавише испод дрвета на којем је ластавичје гнездо. А гнездо да буде пуно птића. И после љубависања, да настави да храни оне птиће мушицама и црвима као да су њен пород. И нека облеће око њих са широком марамом у рукама, све као хотећи да их свије под своја крила.
А мушкарац нека веже мараму своје матере за дрво што расте на гробу роткиње, која је на свет донела више од петоро деце, за коју се зна да би зачела чим би сена мушка на њу пала.
Има жена којима није довољан мушки уд да зачну. Треба им птичјих гнезда, нарочито ластавичјих, и млађака, и руменила праскозорја и млечике и саћа.
И много купања у оној реци коју мештани, Џидови, зову „Лесничка“, јер у њој Лесници просипају своје семе, кад не могу да нађи женку. А хладна је као да сви снегови чемернички у њу сливају и у њој растапају.
И мора имати живу жељу. Жива жеља рађа плодм.
Жене Џидовке, које заједно жуђају и жеђају за потомством, тискајући се једна уз другу, зову се „сажеднице.”
За млађака, седе поред оне реке и певају час тужбалице час успаванке деци нерођеној, а свака ће ти од њих рећи да је жедна покрај воде живе.
А она која прежали своју жеђ и прихвати своју празну утробу постаје Баба. Ту нема збора. Баба разуме све, па и усахлу утробу жене што једрост своју међу чемерике расипа.
Прича се да ће Бабе, ако су праве, једном у животу родити Лесника, јер су пуне његова семена, од оних дана кад сеђаху поред реке, Лесничке.
ДАФИНА, ГРЕКИЊА, О ЏИДОВКИ, ВИДАРКИ
Има већ три лета како ме одведоше код видарке једне, Џидовке, подно Попове чуке, тело да ми лечи.
Живо ми дете из утробе ишчупаше.
Јер га зачех са Фанулом, Трибалом, народу моме мрском.
Сама му се дадох, а не како веле, да ме на силу узе.
Живо ми дете, под дојком што ми спило, већ ђипало, истргоше, јер га зачех са оним којег душа моја љуби.
Отад почех мрети. Но, ни смрт ме не хтеде. Копнех, на очи моје матере, да већ једва могох дисати, а сви ми издисаји као ропац беху.
Одведоше ме Џидовки, тек нешто старијој од мене, грдној, са грудима големим кô да чопор нераста доји, и главом покривеном кожом јазавичијом, као да је саг какав на себе метнула.
Ништа ме не питаше. Села би крај мене и жвакала неку траву, љуту и папрену, те ми дувала у очи, нос, уши, косу, свуда по телу. И опет жвакала и дувала, жвакала и дувала. И тако седам дана, да већ бејах рада свиснути од самога мириса онијех трава и њеног задаха, у којем се, поред трава, богме и сремуш осећао, мени одуран.
Но, онда се једног јутра загледа у мене и рече ми: „Дома да си идеш. Немаш шта да си тражиш овде више. Добра си…”
И ја одох. Дођоше по мене моји Греци и одведоше ме у свет пун белопутих богова и храмова, светилишта и цркава, богомољаца и појаца, госпара и учењака, у којем тргају живу децу женама из утробе.
А ову Џидовку, видарку, Дојчину, поганком називају, кујом незнабожачком, нека им је просто.
Но, ја уистину прездравих од оног дана и поново осетих мирис чемпреса и лимунова дрвета у летњиковцу мојих родитеља.
А у утроби, где ми дете би, расплину се некаква топлина, која се, ево, још увек мрешка кад ходам и кад спим.
Само ме од мржње, што се уврежи у мом срцу, према оцу и матери мојој, не излечи Дојчина.
Ни од љубави према Фанули, но и даље сањам једнако како ми уд његов рије утробом, док ме љуби и кори, све косу ми сузама влажећи, као да из истог извора тече горко и слатко. Кори ме што не знах сакрити оно чедо или утећи некуд с њим, док још беше малено, као грозд кипариса.
ЖАЛ СТАРЕ ЏИДОВКЕ
Мину већ доста лета откако у мене не бива више оно што бива у жена, доба крвава месеца. Па ме тек у’вати нека туга: не даде ми Растан од срца порода женског. А бејах родна кô онај орах пред кућом. Но, све Џидан до Џидана из мене изидоше, у бели свет отидоше, Латинке за снајке доведоше.
Ено их, витлају сукњама по кући. А ниједно дерле да на Џида личи.
Нека их – нек истерају њино. А све ће ускоро бити њино.
По мене у дане месеца крвава долази Мокуша, старамајка, што се сећа прве моје женске крви и прве женске крви од како је века. Па стављамо моје кости на хум сред луга, од сувога грања и бршљена. А Мокуша увија штап у повоје мочене у крв женскињу и лој овчину, те их пали око онијех костију мојих и пита ме: „Коме ли ватру палимо?”
„Деци мојој нерођеној”, велим ја.
И опет ме пита: „Коме ли пут светлимо?”
А ја јој велим: „Деци мојој нерођеној, да им разгрне тмушу.”
А онда ме пита: „Жалиш ли своје кости?”
А ја кажем: „Прежалих своје кости. Нек изгоре у прах. Но, жалим ћери своје нерођене, што ће им друге матере плести венце од ајдучица и млечика за дан свадбе њине, а неће имати памети да им рекну где је срећа женска. У томе је жал моја.”
То изрекнем, а Мокуша спусти пламен на хум. И плану кости моје кроз мрак. И она бедрена, што не сме да се слама, иста буде као и све друге кад сагори. Суви угарак. Гар.
О НЕМУШТОМ ЈЕЗИКУ
Хтедне ли који Џид задобити језик немушти треба да држи црнога коса у устима читав дан, не пуштајућ га ван ни колико да презалогаји штогод. Уста треба да отвара тек колико да птић зрак узме. Остало време нека ћути.
Ако осети где му младац кљује језик, то је добар знак.
Увече, пред починак, нек’ стане под крошњу у којој је нашао птицу и нек’ широм отвори уста. Изађе ли кос сам и полети ли ка гнезду, то је добар знак.
Нађе ли се, авај, мртвим или без воље да сам изађе, немушти се језик није примио у онога Џида и боље му је да се мане ћорава посла.
А је ли се уистину примио, то ће знати ако сутра, чим очи отвори, похрли под оно дрво. Буде ли разабрао о чему ћућоре косови, добио је језик на дар. Разумеће тајне звериња и збориће с њима као са најрођенијима.
Има и оних који веле да немушти језик удељује цар змијски по вољењу својему, и то тако што ономе који му омили или га чиме задужи пљуне на језик.
Но, то су само пусте тлапње, бапске приче: Где ће онај који гласа нема језик удељивати?
ПОСМРТНА ПЕСМА ЏИДОВКЕ ДЕВОЈКЕ
Јунака ја тражим
За њег’ влажне шуме
У недрима носим
Мелем-траве, поља
Лековита биља
У бедрима свијам
Мислим, биће рањен
Приличи јунаку да од ране мрê
Мислим, бићу њему
Благодетна роса
Само да га нађем
Питам успут виле
Кириџије, враче
Виде ли га неко
Три делије сретох
Видесте ли, момци
Кршнога јунака
И да нема топуз
И да је без коња
Као после боја
Само јунак да је
Да му кувам, метем
И над челом бајем
Док му власи биштем
Да му крв са сабље
Русом косом бришем
И узглавку пуним
Перјем дивљих птица
Сеном у кој’м ноће
Виле-бесанице
Љуте гује с прага
Сиктањем да терам
И још хтедо’ рећи
Верна љуба будем
Ал’ оде ми глава
Топузином махну
Један од делија
На месту ме уби
Да л’ с препаде, шта ли
Аман, јесам грдна
Ал’ јунака тражих
Што од рана мрê
И не потеже топуз
На јуначне жене
Онај што ме звекну
Беше кршан, силан
Брци му до паса
Да красна ли стаса
Какав би то јунак, мајко
Мог’о бити
Да не беше јадан
Он не виде мене
Него мој буздован
Ни преслицу моју
Ни мој горак мелем
Ни пролетњу кишу у недрима белим
Какав би то јунак, мајко
Мог’о бити
Змајеве бих, мислим
Могла да му родим.
ЖЕНА БОСИОКА, ПСЕТАРА
Мој се човек зове Босиок
Он је псетар у велможе Дејана Знепољског
Уме да нањуши вука у кожи јањећој
Човека погана
Грека покварена, Латина мужеложника
Непоменика
Некрста
Каже: „Пас не лаже.
Но, деси се да га њух изда
Залаје на убожника
Умили га ухода…“
И мој се Босиок разуме у духове
Људске и вражје
Ал’ се у жене ич не разуме
Како га тек виле неће смотати?
Зато не опомену велможу ономад
Да не застаје у оној травуљини
Виле су, веле, сву ноћ земљу гребале
Влати са власима својим измешале
Мрсиле конце и завртале путеве
Ту је у галопу ваљало протутњати
Све је на међуножје тамо воњало
К’о руно на којем се љубависало
Љубавном цеђи натопљено
Сутра ће му, може бити, одрубити главу
Или га само добро ишибати
Бољег псетара неће наћи
Ко ће му оне аветиње гледати
Ако мене питате
Наш је велможа потегнуо добрано пред пут
Да савлада зорт
А како и не би од оноликих зурли и копита
Од којих тутњаше земља?
Заспа човек уочи битке
К’о дојенче на сиси матере!
Па сад куне траве и псује луг
А мој Босиок крив је што ожени Џидовку, мене
И што изроди са мном полутане
Крепкије од свих синова у војводе
Стојећи сам их рађала, држећ се за коње
Да се одмах на ноге осове
И овај што ми је сад испод срца, тако ће
Ако Бог да
А Босиок, да не уме с псима, на колцу би му се глава церила
Велим вам ја
Али Џидовка, жена псетара
Од расе што гасне због омразе оних
Млитавих удова и клецавих колена
Што их ошамути трава
Не пита се ни за шта.
БИОГРАФИЈА
Јелена Гавриловић је рођена 25. 5. 1967. године у Белој Цркви. Основну и средњу школу завршила је у Новом Саду. Дипломирала је теологију на Теолошком факултету у Осијеку. Објављивала је у периодикама: Градина, Књижевне новине, Књижевне вертикале, Књижевни магазин, Исток, Траг, Свеске, Летопис Матице српске, Београдски кrug кредом, итд. Објавила је четири збирке поезије: Призивање кише (Београд, 2007), Писма пустињске принцезе (Београд, 2010), Хаљина која иде уз Дунав (Граматик, Београд, 2019), Романса за четири музе и контрабас (Граматик, Београд, 2022) и два романа, Жене под мојим кровом (Метафизика, Београд, 2016) и Франц К. и ја (Граматик, Београд, 2017). Песме су јој заступљене у зборнику Панорама савремене српске поезије (Песнички круг, под покровитељством система Еуромедик, 2024).
Њена књига Преслица Џидовке девојке (Пресинг, Београд, 2024.) представља маштовито поигравање са митолошким прежицима старина и фантазмагорични роман у фрагментима, инспирисан легендама о прастановницима Црне Траве, тзв. Џидовцима – некој врсти балканских Титана – и као таква, јединствена је у српској литератури.
Живи у Београду. Чланица је Српског књижевног друштва. Преводи езотеријска и метафизичка класична дела (Зохар, Кибалион, Ђулистан, Окултна филозофија, Корнелијус Агрипа, Теозофски речник, Хелена Блавацка, итд.) за издавачку кућу Метафизика (Александар Драмићанин).