GEOPOETIKA, BEOGRAD ( 2024)
PRIKAZ- ŽIVKO IVKOVIĆ
Geopoetika je od onih retkih etabliranih izdavačkih kuća uvek na tragu vrednih naslova vezanih za rocknroll, ali ne u smislu onom, daj šta daš, prevešćemo ili reizdati već prevedeno (a javljaju se takvi naslovi kod ostalh kuća) nego svojom zbilja probranošću kvalifikovanom fascinira nas starije one koji smo zauvek ostali u sferi rocknrolla, pa tako ovog puta u ediciji Notni spisi imamo Dilanovu ‘’Filozofiju modern pesme’’ u prevodu koga drugog do Zorana Paunovića. Šezdeset i šest songova po izboru Dilanovom čine ovaj naslov, e sad, prihvatljivije mi je ono kako su te ostavile bitnog uticaja na njega, inspirisale ga, vetar u ledja mu bile za mnoge napisane, nego da se tu radi o najznačajnijim uopšte u svetu rocknrolla, a što zasigurno ne stoji. Prva sa popisa njegovom ovde je ona Bobija Bera iz 1963. vezana je za Detroit i lika koji se ne snalazi ne znam koliko u tom novom okruženju ….. da bi već sledeća ona Elvisa Kostela Pump It Up iz 1978. imala taj seksualni naboj, vrhunac u tom i kao što se to uvek i dogadja krah trenutke, i pravi odgovor na postavljeno jer, vetar nije odneo taj …..Nakon detaljnog raslojavanja songova ovde, Dilan ostavlja prostora i za autore pomenutih, piše o njima, ne radi se tu o biografijama ni u onim najkraćim crtama, nego tek da se zna u formatu, njegovo vidjenje neko, pa tako i o Kostelu stoji da je pisao stvari sa Bartom Bakarakom, skidao ine autore, a imamo baletsku i orkestralnu muziku. Sa vremenske distance, hronološki gledano songovi i nemaju smisleni redosled, 1963. 1978. pa onda Without A Song Perija Koma iz 1951. kog Dilan vazdiže u nebesa pišući o njemu na način kako je pevao kao niko, neverovatna prosto izvedba svih tih njegovih, te da nije moguće ispostaviti mu račun uvećan za pristrasnost ili subjektivnost. Imamo i Litl Ričarda sa Tuti Fruti (1957) koji se našao na ovoj, njegovoj listi , a kroz svoje songove jednostavno upozorava svet da se kreće u pogrešnom onom pravcu te da će jednog dana sve doći na naplatu…….. u Money Honey (sa Lp albuma iz 1956) Elvis peva o bogatima koji hodaju u trenerkama, te da se na koncu u U.S.A. sve svodi na novac (i nije neka nepoznanica). Možete kupiti kulturu, istoriju, prekrojiti istu, manipulisati stanovništvom, te iz tog razloga valjda i Money Honey. Imamo Dlianov pre svega manje više ujednačen filozofski pogled na svaki song ovde gde izvlači iz tih poruku pre svega, a nakon te se pozabavi i onim šta bi bilo kad bi bilo, ili tu nadmenost neznanja, kako to ovde već stoji jer, mladost i ne može graditi stavove po osnovu prošlosti, pozivati se na tu, iskustvo ih ne dodiruje, biraju oni svoj neki put… mada danas taj i nije neki , jer se može kontrolisati za razliku od negdašnjeg kada se to nije moglo, naravno, postojali su načini, ali ostaje pitanje efikasnosti tih….. U Meklintokovom songu o Džesiju Džejmsu iz 1928. je naravno kristalno jasno o kome se tu radi, te nagradi za njegovo privodjenje i poredjenju sa današnjim mafijašima, dobro skrivenim negde uz vrhunsko obezbedjenje, mada su odmetnici u USA svojevremeno bili isključivi, gradjanski rat nije okončan nego su se protiv Severa borili na svoj način kao i KKK danas sa, procena je izmedju šest i sedam miliona članova ….. Taunsovu stvar Pancho and Lefty (1983) su izvodili Merl Hagard i Vili Nelson, a storija je vezana njegovim teškim životom i endom bez hepi, junaci njegovog songa jašu putem ni za gde u Nju Meksiku. Začudo da se Dilan nije odlučio za uredno složene one, po godini pisanja ili izdavanja songovima, jer mi sve ovo izgleda kao nabacano iako se radi o njemu, ali dobro, meni to nije u redu, drugima jeste i tu se priča završava. Nameravao sam predstaviti svih 66 Dilanovih vidjenja songova ovde, no odustao sam, potisnuo sam tu jer, prikaz bi sadržao ko zna koliko stranica……. Imamo tako i Bobija Derina koi je interpretirao onu Mack The Knife B.Breht/Kurt Veil, i ovde je fokus na izvodjaču, dakle Derinu koji je za idola imao Frenka Sinatru (prvog idola tinejdžera u svetu), poznatog nam sa onom Splish Splash iz 1958. a njegovo crooning pevanje (emocionalnije, osećajnije) ga dovodi na listu popularnosti…. U Whiffenpoof Songu koju interpretira prepoznatljivi Bing Crosby, Dilan kaže da je iscerena lobanja te da će je kapirati samo pripadnici višeg društvenog sloja a da će za srednji sloj ostati ezoterična. Kaže dalje kako se radi o užasavajućoj i beznadnoj jednoj, koja će vam ipak podići moral. Zapitamo se, onda, nije li nakon ovakvih redova Dilanovih tu skrivena njegova filozofska nit, veličina iz nikada napisane knjige sudbine koja se i neće javiti, jer, svi mi krojimo, ispisujemo sopstvenu …. Na pomen On The Road Again, odmah nam je na umu Keruak i njegov istoimeni roman. No ovde je reč o Viliju Nelsonu i nj. izvedbi pomenute. Dilan nas upoznaje sa tekstom pomenute na način da se u toj radi o banditu koji se nerado zadržava na jednom mestu, i to je ono, ‘biti na putu’ Keruakovo, ali osavremenjena verzija koja podrazumeva sav moguć komfor usputni (bar, tv, tuš …) uz ono, ustaljena ekipa, neiscrpna putujća energija te pisanje novih i novih …….Svaka stvar ovde vuče zasebnu autorovu priču vezanu za sadržaj teksta, umanjene znatno storije o izvodjačima ili autorima tih…… a to što ovde na njegovom popisu nema niti jedne stvari Bitlsa, Stounsa, Bič bojsa, Eniimalsa, Dorsa i brojnih , možda bi trebalo pripisati, pravdati Dilanovom sujetom. Zanimljiv je i Dilanov stav ovde vezan za grupu Grejtful ded, a posmatrano kroz prizmu stvari Truckin’, pa tako stoji da je pomenuta u stvari plesna a ne rocknroll grupa!? Na koncertima onovremenim publika je uglavnom statična, sluša grupu ispred, no na Grejtful Ded svirkama prisutni su deo grupe ….. dalje stoji da članovi ove nisu u grupaciji onih Quick Silver, Big Brother, Jefferson Airplane itd jer svi zajedno ne pokrivaju ni deo atmosfere, ni deo onoga što pružaju Garsija i ekipa, a sve iz razloga vrsnih instrumentalista, bubnjara Bila Krojcmana koji je dakako pod dubokim uticajem Elvina Džonsa, klasičnog džezbas gitariste Fila Leša te da je teško nadmašiti njih dvojicu u kombinaciji , a tu je i ritam gitarista Bob Vir pa ako pridodate Garsiju ne čudi da Dedovci mogu svirati svaki pravac i pri tom ga učiniti svojim. Truckin’ je upravo jedna od takvih jer dočarava divalj, neukroćeni onaj svet. Dilanova ozbiljnost ovde dolazi u pitanje jer, ko to može tvrditi da su G.d. plesni orkestar, ali dobro, turneja sa ovom grupom 1987. ovekovečena na LPju ‘Dylan & Dead’ nam možda može dati neke odgovore. Iznenadjujuće dubok utisak na Dilana ostavja stvar Volare (1958) italijanskog singera dobro nam znanog Domenika Modunja, kome posvećuje bezmalo najupečatljivije redove, te je dovoljno istaći Volare bi mogla biti možda i prva haluciongena, psihodelična stvar, napisana deset godina pre White Rabbit grupe Jefferson Airplane, te da ne postoji zaraznija melodija. Kaže, vezano za tu, čujete je i kada je ne slušate !! Savršen primer one u kojoj ne znate ni tekst, niti jednu jedinu reč, pevušite samo oooooo ili lalala, i to je neki beskraj svet, tek ostajem priseban …. Ni govor ni pevanje, izmedju tih …… Lično, i ne doživljavam Volare like a Bob, mada i on ovde potom pokušava sa nekom korekcijom napisanog gde stoji da pojedine od naših omiljenih ploča sadrže tek osrednje one, poput naznačene koja evo, oživljava njemu zahvaljujući. Osvrće se i na prepoznatljivu nam ‘Midnight Rider’ (The Allman Brothers Band) te sam iz njegovog nekog razmišljanja na temu ove izdvojio jednu za koju mislim da sasviim dovoljno govori o pomenutoj. Ponoćni jahač je lik koji koristi nasilje da bi činio dobro. Potom, Blue Sued Shoes je saga o nebo plavim cipelama, Perkins peva kako mu možeš uzeti sve, ali ne i te, nebo plave spenserice ….. koje smo i mi krajem šezdesetih te startom sedamdesetih preferirali ali u braon boji ….. Stvar je postala daleko upečatljivija u Elvisovom izvodjenju. War je stvar Edvina Stara, a Dilan se ovde znalački osvrnuo na temu rata i svega zbivanja around. Znamo da je ksenofobija u U.S.A. koju je osmislio Džozef Makarti ućutkala naciju, podstrekači su ubedili svoj narod u apsurd po kom je komunizam nazadna ideja, paranoja, iako nisu iskusili takav način življenja. Prost narod, šta li, tek uspelo je, makartizam je u toj proizvodnji straha od komunizma prevagnuo, manipulacija potpuna, uspelo je, pa tako, moralni su samo pobednici uprkos zlu koje su pričinili. Treba samo biti iskren prema sebi, ne zazirati od drugih, pljunuti na njihov vokabular, vulgarizam. Edvinovo War poglavlje završava rečenicom …., profiteri (gradski seljaci) nam dišu za vratom…… ….ako požele da vide ratnog zločinca, dovoljan im je ‘’odraz u ogledalu’’. Dilan ovde izdvaja Dina Martina i njegovu Blue Moon, a prvi utisak nakon samo jednog preslušavanja pomenute je taj da se nikada više neće javiti takvi hipnonedododirljivi, oni koji vas nagone na novo i ponovno slušanje , i u nedogled tako. Ne začudjuje da su Elvis i Sinatra na izvestan način divili Martinu, no to je U.S.A. , čovek je umro siromašan, u staroj nekoj vindjakni 1955. godine. I’ve Allways Been Crazy, stvar Waylona Jeningsa, je ljubavna jedna, stoji u Dilanovom raslojavanju pomenute, a takve su po nepisanom, izvorišta tuge, pretrpljenog bola, prerušena je ova dakle, pod maskom je….. U kontekstu ovde imamo i Edija Kokrena sa numerom ‘’Nervni slom’’ a Dilan za ovu piše kako je sinonim za širi spektar na tragu takvih osećanja ljudskih, istanjenih na listiće krompira koje su Irci jeli polovinom devetnaestog veka a navodno je tu osnovnu životnu namirnicu na ostrvu tada uništila nekakva gljivica. Ne znam zašto je Dilan izbegao napisati da su te gljivice bili Englezi koji su zatrovali krompir te je valjda iz tog razloga šestina stanovništva (ili sedmina ne sećam se već) umrla, a dobar deo se iselio u USA. U odjavnom, da se tako izrazim delu, Dilana filozofa imamo Black Magic Woman Carlosa Santane iz 1970. gde nam iz teksta izvlači ‘čarobnicu’ i sve što ide uz takvu. Dalje, piše, da kada pročitamo suv tekst Black Magic……, onako bez muzike, taj uopšte ne ostavlja utisak, no u sadejstvu sa muzikom je prosto hipnotički, nagoni ili podstiče na duboka razmišljanja……. Tu je i Sinatrina ‘Strangers In The Night’ (1966) kažem Sinatrina kao izvodjača, a oko toga ko ju je napisao, nema saglasja, da li se tu radi o našem Ivi Robiću (u literaturi stoji da je pomenutu snimio za Splitski festival (‘Ta ljetna noć’ u originalu, ali nije prihvaćena) uz ono da je autor teksta Marija Renota) te Bert Kempfert na nemačkom a sve u istoj 1966. godini, mada je u opticaju i ime Avo Uvezijan (džezer) …. Naravno, ne krijem svoju naklonost Ivi Robiću, jer, čemu bi poslužila laž, nije to tek tako, tvrditi da ste ono što niste….. Ivo je slovio za velikana muzičkog mnogo pre zavrzlame oko ‘’ Stranca u noći’’ ne kapiram zašto bi se morao dodatno dokazivati. Na koncu imamo ovde Dilana filozofski nastrojenog koji u svom , reklo bi se po malo čudnom i neočekivanom izboru samo njemu značajnih songova, svaku slojevito pretresa, tekstualno i sa porukom te izvodjačem a koje su nedvosmisleno uticale na taj odabir, obavezujuće mu štivo, te ono, nama čitaocima najzanimljivije i pogled kroz malo razredjene venecijanere, pogled oslikan na sasvim nam drugačii način …… Who knows, moguće je, ponavljam, da se kod Dilana javlja i sujeta, jer kako drugačije shvatiti izostajanje stvari Bitlsa, Stounsa, Bič bojsa, Dorsa itd sa ovde njegove top 66 liste. Bez navedenih, Bob ostaje ipak NO 1, a da li je njemu u Filozofiji moderne pesme ipak to i bio cilj, nikada nećemo doznati. Njegovo odbijanje i potcenjvanje, loša procena vezana za prvi Woodstock iz 1969. ga zauvek izostavlja sa liste najznačajnijjijih imena na tom, a što samo govori o kakvoj se zapravo ličnosti radi, te, se, opravdano i pozivam na tu njegovu, kažem, moguću sujetu.
08.01.2025.