Ulazi poštar, nasmejan i pruža mi književni časopis. Primam časopis obradovana više nego inače - jer na koricama vidim i svoje ime.
Pišem pesme i priče, pesme sve manje, priče sve više, ima ih i u mojim knjigama, ima ih i u antologijama, ima ih i u elektronskim i „starinskim“ štampanim časopisima, a ima ih i na mom blogu. Istina, u časopise ne šaljem prečesto, ali uvek ih objave i svaki put se obradujem kao malo dete - kao da mi je to prvi put u životu.Osmehnuta, trampim se sa poštarom, njemu, a to je kao i uvek, šaka čokoladnih bombona, nisu goluždravi, a na stolu su, u posebnoj činiji, u svojim košuljicama. Rakiju ne nudim jer uvek je odbijena, ispraćam poštara… i dalje nasmejana, sedam u svoj kutak i sklupčana na kauču, tražim svoju stranu, da vidim da li su sve priče objavljene.
I zaledim se.
The Shuders – piše.Kao naslov prve priče.
Ne verujem svojim očima. Ja ne pišem na engleskom. Pišem na srpskom.
Čitam dalje. Šest, mejlom poslanih priča, pretvoreno je u sedam, na dve strane su i sve su pretvorene u nešto tuđe, neshvatljivo, neprihvatljivo, izmešani su redovi, pasusi, bodu reči koje ja ne koristim, niti sam ih napisala, od nekih se ježim, neke su odvratne... A i ja nisam ja. U pričama sam muško.
To izgleda ovako:The Shuders
Na pijaci, u Somboru izmedju kobasica, švargli,
krvavica,
razmetali su se slanina, mast, čvarci
i razne dimljene kosti
providne plastične kutije, na kojima je pisalo:
ladetina, pihtije,
Sekret, geladija, pača…
Dok tri puta pucneš prstima, ja ću imati
sedamdeset pet godina, sve
manje budućnosti je ispred mene, sve više prošlosti
i naravno da jesam
odmah se vratio u prošlost sa širokim osmehom
i razigranim srcem.
I mamina hladnoća.
Zimsko jelo, koje se prethodnog dana uvek dugo kuvalo
u velikom loncu –
puna svinjskih nogu, repova, ušiju, kože,
komada čistog
meso… Sve može da se dimi, ali i ne mora. Voda, luk i
biber u zrnu – more.
Kuvalo se i sipalo u manje činije ili limene tanjire,
na čijem dnu
mleveni beli luk, a na površini pune činije
ili tanjira –
mlevena slatka paprika bi pocrvenela.
Stajalo bi tako u hladnoj ostavi, preko noći, drhteći od
zime, do
se uopšte ne dešava i budi se – taman za doručak.
„Ne idite u kupovinu ako niste ranije jeli“, kažu oni.
Opet sam bio neposlušan.
Kupujem par dimljenih kobasica, pola slanine,
pola kilograma krekera,
za doručke koji slede i bezbedniji su od magacina,
a zatim sa
sa osmehom uzimam jednu po jednu kutiju sa drhtavom,
drhtavom ponudom i
Vidim šta je u njih isečeno.
„Sve je to isto“, kaže prodavac, samo su imena
Drugačija. Ja to
Znam, saznaje i prodavac, ali moja ruka ipak uzima
kutiju na kojoj
stoji – ladetina.
Srećan na moju radost, prodavac mi daje još jednu
kutiju –
pod uslovom da sam izaberem.
Sada je i đželat u mojoj ruci. Zbog imena koje prvi put
čujem.
Nije me razočaralo.
***
Greda, pa još zlatna, po imenu časopisa – nije me pozlatila. Žestoko me zveknula. I razočarala.Priču sam napisala ovako:
DRHTALICE
Na pijačnoj tezgi, izmedju kobasica, švargla, krvavica, slanina, masti, čvaraka i raznih dimljenih kostiju, šepurile su se providne plastične kutije, na kojima je pisalo: ladetina, pihtije, lučenje, dželadija, pača…
Dok tri puta pucneš prstima, napuniću sedamdeset pet godina, sve manje budućnosti je preda mnom, sve više prošlosti i naravno da sam se, širokim osmejkom i razigranim srcem, odmah vratila u prošlost.
I maminu hladetinu.Zimskog jela, koje se uvek dan ranije dugo kuvalo u velikom loncu – punom svinjskih nogica, repića, ušiju, kožica, komadića čistog mesa… Sve može biti udimljeno, a ne mora. Vode, glavica crnog luka i bibera u zrnu – mora.
Skuvano se razlivalo u manje zdele ili plehane tanjire, na čijem dnu se smeškao iseckan beli luk, a na površini pune zdele ili tanjira – zacrvenela bi se mlevena slatka paprika.
Stojalo bi tako u hladnom špajzu, preko noći, drhteći od zime, dok se skroz ne sluči i bude – taman za doručak.
“Ne idi u kupovinu hrane ako pre toga nisi jeo”, kažu.
Opet nisam bila poslušna.
Kupujem par dimljenih kobasica, pola table slanine, pola kile čvaraka, za doručke koji slede i sigurniji su od dućanskih salama, a onda sa smeškom uzimam jednu po jednu kutiju slučene, drhtave ponude i zagledam šta je sve u njih naseckano.
“Sve je to isto”, kaže prodavac, samo su nazivi različiti. Ja to znam, saznaje to i prodavac, ali moja ruka ipak uzima kutiju na kojoj piše – ladetina.
Radostan zbog moje radosti, prodavac mi poklanja još jednu kutiju – pod uslovom da sama biram.
Sada je i dželadija u mojoj ruci. Zbog imena koje prvi put čujem.
Nije me razočaralo.
Šta su mi uradili od priča, mama?*Bajaga