(odlomak iz istoimenog neobjavljenog romana)
Pisac Aleksandar Kabakov preporučuje da se u Kijev doputuje ujutru, vozom. Tako, čim se napusti zanimljiva, sa zidovima u ornamentima mozaika, železička stanica, druženje sa gradom počinje od avenije Bulevara Ševčenka, između Univerzitetskog parka i Botaničke bašte, sa širokim pešačkim ostrvom – šetalištem oivičenim drvoredima topola i klupama.
Taras Ševčenko, tvorac ukrajinskog književnog jezika, slikar i revolucionar, najveći ukrajinski pisac i pesnik XIX. veka, u svom delu Kobzar (svirač na kobzi –narodnom instrumentu) posvećuje i jednu pesmu srpskom narodu. Zanimljivo je da je velika pesnikinja toga vremena, koja piše pod pseudonimom Lesja Ukrajinka, ustvari Larisa Kosača, poreklom od doseljenika u XVII veku iz stare srpske plemićke porodice Kosača… Bulevar koji se dalje naovezuje je glavnu arteriju grada – ulica Hreščatik sa raskošnim, gustim alejama najomiljenijeg drveta u Kijevu – kaštan (divlji kesten).
U dane vikenda, saobraćaj se isključuje sa njegovog predimenzioniranog kolovoza i prepušta dokolici prolaznika. Sa jedne strane se izvija luk uniformnih belih zdanja, naizmenično sa tamno – crvenim, mermernim u kojima su smeštene zvanične institucije. Sa druge strane su zgrade u klasičnom stilu, kao šarmantne stare dame, svaka sa svojom pričom…One potsećaju na vreme kada je Kijev pripadao nekom drugom vremenu, sa nacionalnim restoranima i prodavnicama kao što su: Ukrajinska kuhinja i Ukrajinski suvenir koji su se srećom, zadržali! Ali tu su neminovno i sve svetske firme sa poslednjim modnim trendovima…
A onda… kao da je nestajući, Panonsko more ostavilo iza sebe ukrajinsku stepu koja je sa karpatskim košavama, ali i sa istorijskim vetrovima osvojila grad, dala mu prostor i širinu, romantiku i nemir, dušu i pitoresknost zajedno sa utisnutim tragovima mnogih naroda (Skiti, Sarmati,Goti, Hazari, Mongoli,Tatari).
Monumentalni ogroman prostor – Trg Nezavisnosti, (Majdan Nezaleznosti) je fantastično arhitektonski ukomponovan, objedinjujući vreme i stilove gradnje raznih epoha. U centru je Spomenik Nezavisnosti, zlatno – beli obelisk na stilizovanom postamentu sa figurom devojke – zaštitnice Bereginje, koja drži snop žita. Iza, stepenice vode do višespratnog hotela Ukrajina, a levo je, sa kolonadom kružnog oblika Palata Kulture. Ispred su osnivači Kijeva: tri brata Kij, Šček i Horiv sa sestrom Libid, koji su čamcem doplovili i podigli grad na visokoj obali reke nekada nazvane Borisfen… Dato je mesto i slapovima fontana kao i statui svirača na kobzi ispred elegantnog zdanja sa kolonadama – čuvenog Konzervatorijuma Čajkovski. Sa obe strane kolovoza su plave staklene kupole koje pripadaju podzemnom carstvu savremenog šoping centra Globus, potom obelisk sa planetom Zemlje na vrhu i golubom mira, spomenik Arhistratigu Mihailu, zaštitniku grada, i sve to oivičeno u savršenoj simetriji sa četiri zgrade – bliznakinje. .Izlaskom na Evropski trg ulazi se u područje Vladimirske gorke, parka na obronku obale. Sa krstom u jednoj i mačem u drugoj ruci, okrenut ka Dnjepru i modernim zdanjima novih delova grada na levoj obali (ljivoberežje) – spomenik ravnoapostolu Vladimiru Svjatoslaviču, potseća na vreme kada je Rusija primila Pravoslavlje, 988. godine. Nedaleko je i Muzej otadžbinskog rata na otvorenom sa impozantnim spomenikom Mat – rodina i obeliskom Raduga (duga) koji simboliše mir. Na mestu najstarije tvrđave sada je barokna Andrijivska crkva izuzetne lepote i pitoresknosti (arhitekta Rastreli), iz XVIII veka.
Atraktivne, sa duhovitim porukama, širom sveta popularne matrjoške (kolekcije drvenih, sklopivih lutkica), otišle su korak dalje: na svojim oblim formama dobile su likove mnogih poznatih ličnosti i izložene su sa ostalim umetničkim predmetima na Andrijevskom uzvizu – usponu, nazvanom Muzej jedne ulice. Prolazeći pored kuće gde je živeo Mihail Bulgakov, Kijevljanin, lekar i pisac vanvremenog romana Majstor i Margarita, strma kaldrmisana ulica spušta se u Podol, Donji grad, na obali reke Dnjipro (Dnjepar) gde su sredinom XVIII veka stigli i Isakoviči…
Bilo je pravo čudo kako Dnjepar treperi, noć i dan, u podne, uveče, a svaki put drugačije, i u drugoj boji. Kao posrebren, kao pozlaćen, na suncu, na mesečini, a teče mirno i odlazi. Samo kad mu se priđe sasvim blizu, čuje se kako šumi…
Snagom svoje imaginacije, Miloš Crnjanski je verno opisao Kijev, a da nikada nije boravio u njemu .
Podol, i danas na neki način pripada Srbima. Oni se rado okupljaju u prijatnom ambijentu restorana 011. Posle duge, matine – šetnje, odmor i ručak, po izboru, sa ukrajinskog ili srpskog stola, Вneobičan, skladni kolaž boja, aroma i ukusa. Uz to, ide opuštena priča o tome kako žive danas Srbi koji su na školovanje ili poslom stigli u Kijev. Konfeti i kafa – uvod su u popodne koje sa novom radonalošću, orni, očekujemo.
– I tak, Naberežna ulica, vodi nas uz samu obalu Dnjepra. Crkva Sv. Nikolaja, kao da plovi, atraktivna je zbog svog položaja na reci, jednostavne je fasade i bogato ornamentisanog enterijera. Duž ulice je živ saobraćaj tako da odluka o daljem obilasku završava na fonikularu, uspinjači, kojom se stiže u centralno jezgro nekadašnje najmoćnije evropske države Srednjeg veka – Kijevske Rusije (Kijevska Rus) kroz čiju je prestonicu, drevni Kijev, prolazio put od Vikinga do Grka (od Baltičkog do Crnog mora).
Između dva veličanstvena hrama zlatnih kupola., Sabora Sv. Sofije i Mihajlovskog manastira : jedan kozački ataman, Bogdan Hmeljnicki, oslobodilac od Poljskog jarma i ujedinitelj Ukrajine sa Rusijom… Devetnaestokupolni Sofijski sabor, čije freske i mozaici predstavljaju vrhunac svetske umetnosti i – nedaleko, trijumfalna kapija Srednjeg veka – Zolotije vorota, monumentalna su zdanja Velikog Kijeva, sa početka XI veka, iz vremena Jaroslava Mudrog zakonopisca prve Ruske pravde‚ i tasta mnogih evropskih dvorova . U to, Zlatno doba Kijevske Rusije, dok većina današnjih prestonica nije ni postojala, Kijev je imao 50 000 stanovnika. I već tada, grad je imao svoju Lavru, koja je počela od peščera ( pećina) prvih anahoreta Antonija i Feodosija, da bi kasnije postala bedem pravoslavlja koji se razvijao i braneći veru i grad, ostavio za sobom bisere srednjovekovne literature: Povest davnih vremena Nestora letopisca i Slovo o Igorovom pohodu nepoznatog autora. Danas se Kijevsko – pečerska Lavra prostire na 28 hektara i u njen sastav ulazi oko stotinu različitih zdanja među kojima , pored neprocenjive duhovne vrednosti, oko četrdeset, predstavljaju izuzetne primerke arhitekture i umetnosti iz raznih vremenskih perioda (Uspenski i Trapezni sabor, crkve : Sv. Trojice, Vozdviženja Časnog krsta, Roždestva Bogorodice, Svih Svetih, 3 crkvena zvonika, 6 podzemnih hramova , preko 500 metara podzemnih koridora). Ovde je nastajala i pisala se istorija, emocije preplavljuju svakoga , sa dubokim pijetetom posećuju je vernici svih konfesija.
Poslednji trenuci boravka blistaju u sjaju večernjeg Kijeva, uz nezaboravni ukus čokoladnih bombona Večirnji Kijiv,, dok čuveni Kijivski tort sa dugim rokom trajanja kao i Sovjetskoje šampanjskoje koji spadaju u najpopularnije suvenire, obično se pakuju na dorogu (za put). U očima onih koji odlaze, svetle ogromni bilbordi Kijive mij (Kijeve moj) i odzvanjaju taktovi istoimenog valcera, dok ulaze u voz poetskog imena Puškin.
Na sreću, još uvek postoje na svetu mesta, u kojima, uprkos surovom točku istorije, na neki volšeban način preživljava i živi – dah prošlih vremena koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim . . Upravo jedno takvo mesto je i Kijev, koji se doživljava kao staroslovenska, kijevsku skasku i sa kojim, uz rastanak dosvidanija (doviđenja) ostaje nada: do svidanija (do viđenja). Jedan dan u ovom gradu je brzo prošao, ali zasigurno ostaje snažan osećaj da je: danas vreme nekoliko puta stalo u vazduhu (Miodrag Pavlović : Grad).
Kijev – ,,pozlaćena boja vremena„