Ne znam kom određenom tipu muškaraca pripadate, to jest, gde vas je novinski „Test“ svrstao, ali, ako ste se testirali u nekom sedmodnevnom listu (retko dnevnom, mada, doduše, u poslednje vreme, ima i mesečnika s ovom rubrikom), pa vam rezultat testiranja pokaže da ne pripadate određenom tipu mladoženje, onda ova priča nije za vas, prepustite je drugom… Da objasnim primerima iz prakse…
Ako ste se oženili nekom devojkom samo zato što joj je ispala maramica (čitaj: namerno ispustila!) i vi se kao kulturan čovek sagnuli (poza buduće bračne poslušnosti!) da je podignete i dodate je, onda ova priča nije za vas jer ste Klasičan tip…
Ako ste za „izabranicu svog srca“ izabrali devojku pod čijim koracima se ugiba parket ili brodski pod, ima brčiće i govori kao iz bureta, onda ste vi „Mamino dete“ (čitaj: „Mamina maza“!), ni ova priča nije za vas, zaključak testiranja je nedvosmislen…
Najzad – u ovom je poenta – ako su vam u stomaku „zalepršali leptirići“, ako niste mogli da jedete dok s njim/s njom ne podelite zajednički zalogaj na ravne časti, vi pripadate tipu Poklonik ljubavi, onda je ova priča kao stvorena za vas i ne možete omanuti. Čestitamo!…
Sve ovo sam znao jer sam pratio tekuću literaturu. Tim pre što sam bio pred ženidbom, „zreo kao kruška karamanka“! Međutim… Jedno „međutim“, umalo da mi zagorča život, ali, ne brinite, iščupao sam se, uz ožiljke, sopstvenim snagama, a ovde, samo, želim da ispričam kako je bilo… (ako ste nepismeni, dodajte i na koji način).
Naime, nešto sam prevideo!…
Ma, sitnicu! Ali…
Ali, koja je mogla da me košta pogrešnog izbora! Molim, ocenite, sami! Dok s nekim ne pojedete džak soli, ne ženite se! Pa i sam „Test“ lepo upozorava: „dok s njom ne podelite zajednički zalogaj na ravne časti“. Ja sam, nažalost, prevideo ovo „na ravne časti“: odgrizao sam manje parče, a Nada veće!
Ne znam da li ste – a trebalo bi da ste! – od onih ljudi koji su svesni svih važnosti nijansi, posebnih crta, određenog stepena otvorenosti ili zatvorenosti neke boje, prizvuka, skrivene poruke, tajnog znaka, čak, na neki način, sudbinske šifre… sve je, to, i te kako, važno u (ljudskom) životu i, avaj, često (usuđujem se reći: uvek!) presudno! U redu, poznato mi je da naša Crkva ne priznaje Sudbinu, zna se ko kroji, šije i para, ali, nek mi Crkva oprosti: ponekad loše shvaćen rezultat „Testa“ može da vam donese velike probleme. Da nisam preduzeo blagovremeno odgovarajuće korake, mogao sam se, to vam otvoreno kažem u poverenju, grdno opeći! Srećom, sledio sam svoju zvezdu: ono što je moglo ispasti loše, okrenuo sam na svoje dobro, i, to, u poslednjem trenutku! Samom sebi sam pomogao u stilu „U se i u svoje kljuse!“ (to kljuse, bio sam, srećom, ja!)… a ne ona, moje luče…
Prva bračna noć, prošla je standardno normalno, dovoljno je reći „po srpski“, tim je sve rečeno. Zna se, dobro, šta to znači, šta iza tog stoji, kako je na neko pitanje odgovoreno i sl.
Nada je ostala da spava, a ja sam morao na posao, šef mi nije uzeo u obzir prvu bračnu noć i, bar, sutrašnji dan da kao tek oženjen čovek zaslužno odspavam i odmorim se! Navodno, bez mene bi trpela organizacija radnih zadataka! Nije-nego! Dakle, nije mi dao dane koji mi po zakonu pripadaju. Ja se nisam bunio jer sam znao da ne vredi… Nastavljam suštinu… Kao da sam, samo, ja kriv što sam se oženio! Mogu, tek, da kažem: da sam pametno umeo da čitam „između redova“, izbegao bih mnoge trzavice. Nastavljam…
Kad smo se upoznali, Nada (u daljem tekstu ona) je bila 12 godina mlađa od mene, a ta razlika se i kasnije zadržala što se, samo po sebi, razume, ali… opasno mi se približavala, hoću reći, u godinama! Već prvih dana našeg poznanstva, razliku u godinama, smanjila je za neverovatne tri, možda i ćetiri! Umela je da se nametne, ponašala se kao da je ona mačka a ja miš! Sad kad je sve odavno prošlo, kad nema, čak, ni nje, a otišla je u tužnoj završnici svog života i ostavila me da mi… da me… da se neprekidno čudim našoj zlehudoj sudbini.
Pa smo se posvađali, pa smo se pomirili, pa nova svađa… treća-peta-šesta… da je nisam voleo, stoput bih je ostavio, ali… Znala je koliko mi se „uvukla pod kožu“, pa je, to, i koristila bez obzira koliko me pogađa, patim ili sam izgubljen kao šajka na Dunavu. A onda sam saznao da, ipak, hoće da se uda za mene iako nisam njen idealan tip… Pa nisam Džejms Din, to je sigurno!…
Osam godina smo bili razdvojeni, živeo sam, s razmacima, u tri grada dok je ona ostala u mestu svog rođenja. Šta se s njom dešavalo, u međuvremenu, nisam znao. Jesmo se dopisivali, doduše, retko, ponekad razglednica ili dopisnica (ima li sad dopisnica, ne znam, osim u poštanskom muzeju), ponekad, mada retko, javili bismo se jedno drugom telefonom ili bih je pozdravio preko njene majke, pa su prolazile i prošle osam godina. Da, da, pristala da pođe za me, a onda pauza od osam godina! Trebalo je da se, već, tad, zapitam šta znači, to! Nažalost, nisam znao da je bolesna…
Dakle, za vreme tih osam godina, mogla je da radi šta je htela. Živela je u drugom gradu, mlada, lepa, izazovna s futurističkom frizurom koja joj je podizala cenu (poslala mi je takvu crno-belu fotografiju koju sam držao u fioci). Iako mi je obećala brak, bilo je, to, obećanje „na papiru“, ništa je nije sprečavalo da živi po svom; a zašto je ja, za tih osam dugih godina nisam verio, ne znam, tim pre što sam imao spremljen prstenčić… možete da me cedite, ne znam odgovor.
Ne bih hteo da ova moja priča liči na roman, ali, oprostite mi i ovaj detalj: pravila je duge pauze u korespondenciji, kasnije sam ustanovio zašto (udavala se!). Osam godina nije malo, više je od sedam a manje od deset, ali, kad vam neko nije u vidokrugu, i vaša pažnja oslabi, sasvim prirodno.
Ali moja ljubav prema njoj, živela je, rasla i „gojila“ se, buktala i tinjala, ponekad bih je, nakratko, zaboravljao a ponekad sam je i sanjao ne znajući šta me na kraju čeka (a, tek, nju!)…
Studirala je pravo, jedno deset-dvanaest godina! Za to vreme, i radila je, i nije radila. Neki minorni poslovi, mada nemam uvid u sve, a nije ni važno. Nikakva studentkinja, ako je dala i dva ispita, ni u to nisam siguran kad uzmem u obzir sve njene laži! Jednom, kad sam je posetio za Novu godinu, tamo neke… možda pete-šeste godine naše ljubavi na daljinu, lično sam prisustvovao „manevru“: upisala je u indeks ocenu 7 (sedam), potpisala profesora dr Samardžića i to „potvrdila“ sasvim jasnim otiskom pečata koji je prenela preko tvrdo kuvanog jajeta! Majka joj je za taj ispit dala, ma… mislim da je bila od zlata… zlata legiranog bak…
Stupamo u brak… Moji kumovi… Skromno, više nego skromno: buketić belih rada i viršle iz kioska!… Ja sam pendžetirao cipele jer nisam imao para za nove…
Pojma nemam da se, u međuvremenu, udavala više od dva puta (dvaput je, uoči venčanja, priznala!) ni koliko ima godina, ni ovo, ni ovo… sve laž do laži, sve izmišljotina do izmišljotine… jadna, ona… nije ona kriva!… Kriv je život… Šta bih dao da se ona vrati… ali…
Stanujemo kod njene majke…
Njih dve komanduju, a ja potrčko!
Kupujem, čistim, perem, dvaput organizujem zamene stana… a niko ni hvala da mi… nisam ni očekivao…
Ostala u drugom stanju…
Rodila sina…
I tad je počelo! Mislim, sunovrat!…
Prvo što mi je palo u oči, to su silni lekovi koje je pila. Njena majka je to tumačila teškim porođajem (nije tačno, porodila se kao iz topa!). Kasnije sam saznao da je pila lekove za živce od najranijeg detinjstva! Krili od mene, i to kao i sve drugo!…
Pa se setim: dok je, još, bila u drugom stanju, pođemo prema Slaviji, nekim poslom, avgust, a ona u gumenim čizmama! Živ sram da me „izede“!
Ako ti je blam, pređi s druge strane! – to su bile njene reči.
Nisam prešao…
Ponekad je kuvala, ponekad nije. Bilo je dana kad ćuti, a i dana kad nije zatvarala usta. Pisali smo pesme, udvoje, jedan red ona, jedan red ja. Improvizovali smo „pozorište trenutka“ kako je ona, to, nazivala… Ponekad sam joj pomagao da temperom oslika testije, saksije ili ukrasne grnčarske tanjire koje je kačila svud po kući, jedan, čak, na luster… Veoma ponosna na svoj talent… Tad sam prvi put pomislio da je luda!… Ali, ne, nije bila luda, samo bolesna! Pre će biti da sam ja bio lud jer ništa nisam video…
Jednog dana pronađem u nekom albumu njene majke fotografiju: ona, u venčanici, ispod Ajfelove kule!
Znao sam za njena dva braka, ali za ovaj, u Parizu, nisam.
Pitam njenu majku. Žena, prostodušno, kaže: to je Dido, Španac s Majorke, iz Magalufa, pomorski oficir, brak je kratko trajao, ni dve godine…
Bio sam zapanjen! Tog oficira mi je preskočila…
Pitao sam je pred njenom majkom: šta, kako, zašto?!
I tu je, po prvi put, „iskočila iz kože“! Dohvatla je debele kućne enciklopedije u izdanju „Prosvete“, dva debela toma, počela da ih, u besu, žvrlja, gužva, zapenjena od besa!… Kad sam je uhvatio za ramena, odbacila me je kao da sam pečurka! Pale mi naočare! Takva snaga!…
A njena majka – posle sam shvatio da je gora od nje kad sam malo dublje ušao u njen privatan život iz vremena Nadinog detinjsta i prve mladosti – njena majka je počela da „licitira“ sve njene ostale muževe!!!… Pljuštala su imena, sve jedno po jedno kao u igri „Nek bije… nek bije!“… Ravno… ma stid me je i da ponovim! Kakva, crna, dva muža pre našeg braka, kakva, samo, dva!…
Posle je, ubrzo, njena majka umrla. Nismo je sahranili nego je njen pepeo, po njenoj želji, razvejan na nekom određenom mestu, na Novom groblju… ne znam kako se na latinskom zove ta vrsta „oproštaja“…
A mi smo nastavili brak…
Lekove pije i pije. Puna šaka…
Volela je da rešava ukrštene reči, ali, tek, pošto sam ih ja rešio mekom grafitnom olovkom. Dužnost mi je bila da, posle, to obrišem, ali, ovlaš, tako da ona lako može da rešava koristeći moj rukopis. Uvrnuto, priznajem…
Jednom je napravila ogromnu trospratnu tortu za sinovljev rođendan, čitav razred mu došao, ali…
Kad je otišla na terasu da uzme tortu, torte nije bilo: samo masna hartija na poslužavniku: tortu pojeli vrapci, do poslednje mrvice!…
Stalno sam je vodio na zakazane kontrolne preglede u Palmotićevu ulicu. Svi neuropsihijatri su nas znali kao staru paru. Stalno su joj davali nove i jače lekove. Neka baba iz našeg ulaza joj rekla da lekari nemaju pojma i savetovala je da ne pije „to đubre“ koje apotekari mućkaju! Jedva sam je povratio, toliko je bila unazađena neuzimanjem lekova! A ona: ništa, smeje se, ne shvata da se probližila ponoru što će, kasije, i učiniti… nažalost, učiniti…
Moj život s njom, bio je veliko mučenje. Ponekad sam morao da je brišem vlažnim peškirom jer nije htela da se kupa! Ponekad, opet, nije htela da izađe iz kade govoreći za sebe da je patka! (ja sam, znači, bio patak!). Ponekad sam, umesto nje, morao da odgovaram na pitanja koja sam joj postavljao, ona nije htela da otvori usta!… Bilo je dana kad je, samo, gledala u jednu tačku, staklastog pogleda, ne trepćući, nezainteresovana za sve oko sebe: nije jela, nije pila, nije parala heklano, nije isprobavala nove mustre, nije htela da otvori usta kad sam pokušavao da je nahranim kroz levak… jadna, ona, i ja, s njom, zajedno!… Sreća da je naš sin, već odrastao, živeo u Bogorodici, na samoj granici s Grčkom, pa je bio pošteđen šta se dešava s njegovom majkom…
A tek njene priče, priče u kojima sam „junak“, bio, ja… ja koji je sve, to, trpeo i trudio se da budem manji od makovog… Pao sam, izmislila je, s karika u sali za fizičko u Prvoj beogradskoj gimnaziji i zato morao da se lečim u bolnici, u Ženolijeu!… Nikad čuo… Još, samo, ovo: navodno, lečio sam se od manije gonjenja kod čuvenog doktora Erića (otkud joj, to, ime, nisam uspeo da odgonetnem, možda iz ukrštenih reči; taj lekar, stvarno, postoji, znao sam ga s predavanja na Kolarcu; a jednom sam mu, onako, u prolazi, pohvalio njegovog malog rasnog psa kog je doktor držao na grudima, u bašti, u Knez-Mihailovoj)… Ništa manje nego manija gonjenja! Ako su mene gonile zle sile, onda su nju gonile horde! Ubeđivala me je da sam, kao „pomahnitao Bog“ (!) (njen izraz!) upao u Erićevu ordinaciju (nikad čuo!), odgurnuo Erićevu sekretaricu/sestru i zavukao se ispod Erićevog stola, tik do Erićevih kolena, drhteći kao prut, krijući oči od Erića da me ne bi video!… Kao da sam noj s glavom u pesku!… Takvi detalji!… Ma, još je Fjodor Dostojevski, mnogo pre naučnika s registrovanom prolegomenom u svim ispitima, tvrdio: od idiotizma do genijalnosti, samo je korak! A ja, nek izvine naučnici i Dostojevski, lično, dodajem: ni moja stopa!…
Između ostalih stvari, izmislila je da su me u detinjstvu zvali „Ćora“! „Ćora“, da, ali ne i „Krnja“! Njena laž, morala je da ima dodatak da bi, valjda, bila uverljivija! Kom uverljivija, pitam se i danas kao nekad dok je bila u kakvoj-talkvoj snazi!… Nema odgovora. O, o, o, luče, moje… belo, neves… zar je sve tako moralo biti!…
Ponekad sam joj vraćao istim merom, ali, isključivo, šale, radi: da je malo rastresem, da, kako se kaže u literaturi, i stručnoj i narodnoj, „klin klinom izbijem“! Kad, više, nisam mogao da izdržim pritiske kojima me je pritiskala, optužbama kojima me je „častila“, pribegavao sam igri, slobodno ovako mogu da je nazovem jer ništa drugo nije ni bilo osim skromne nedužne igre-šale: otvarao sam usta, a nisam izgovarao reči! Ona je mislila da je gluva i čačkala je uši! Ne vredi, nisam, dugo, mogao da ostajem ozbiljan: dreknuo bih koliko me grlo nosi a ona bi se, bez razloga, rasplakala, luče, belo, neveselo…
Na predavanju dr Erića, na Kolarcu, jednom sam, zaista, iskoristio mogućnost koju nam je profesor ponudio: da pre predavanja ostavimo ceduljice sa svojim pitanjima na koje će on, na kraju, ljubazno odgovoriti. Ja sam ga pitao da li je u terapeutskoj praksi (dr Erić je bio i terapeut) imao slučaj da mu je neki pacijent utrčao u ordinaciju, tj., ponovio sam priču koju je ona pripisala meni. Pitao sam ga, to, skriven iza anonimnosti ceduljice, da vidim dokle ide njeno izmišljanje. Na moje veliko čuđenje, doktor je potvrdio taj incident! Na svu sreću, taj pacijent je bio neki lađar s Dunava, obučen šljapa-trapa, plavih očiju i s velikim zaliscima, ma… Pao mi je kamen sa srca što, to, nisam, bio, ja!… O, srce, moje, zašto, zašto!… Bolje da mi je „nabila“ i „rogove“ nego što se onoliko zaboravila na kraju!…
Ne znam da li sam sve njene napade pobrojio… pobrojao, ima, tog, napretek, mada sam i mnoge njene „bisere“, već, zaboravio. Trpeo sam udarce sudbine, borio se i koprcao, koprcao i borio kako sam znao i umeo, ali… gubio sam tle pod nogama, nisam ni ja neki organizam. Da bih bio što smireniji prema njoj, i ja sam počeo da pijem neke blage lekove na biljnoj osnovi, sećam se bočice: PLANTA PHARM, biljni sirup bikvice, jagorčevine i timijana, tek da joj pariram. Neko vreme je taj sirup zaista delovao, ali sam stalno morao da povećavam dozu, trošio sam i treću bočicu sedmično jer je bio preslab za njene sve veće i veće „marifetluke“ koje, uslovno, ne pada mi na um bolja reč, ovde tako zapisujem, više za kućnu upotrebu, ne za hipotetičnu javnost. Poslednje čeg se sećam, graniči se s detinjarijom. Izmislila je, na primer, da, dok hodam, jednostavno hodam, odjednom zastanem, napravim korak unazad, pri tom dodirnem zemlju, pod, beton, most, platformu na pristaništu… šta god… i onda nastavim! Šta nastavim, pitao sam je. „Nastaviš da hodaš!“ odgovorila je… Luče, luče… moje, moje… beeeeelo!…
Gle, sad mi pade na pamet (iznenada, a kako bi moglo drukučuje!… drukučije!… drukčije!), posle toliko vremena… Ma, da li je moguće!… Ma, namoguće je!… Ali, u njenom slučaju… sudeći po posledicama a u odnosu na uzrok(e)… Kad sam, malopre, spomenuo most, platformu na pristaništu, nisam bio ni svestan koliko sam, možda, bio blizu rešenja krvave zagonetke kojom mi je zapržila čitav život!… Naime, svojevremeno, poveo se razgovor o književniku Branku Ćopiću i kako su ga, nekih pola sata, možda i petnaest minuta, ranije… poznanici, iz auta, zapazili kako ide prema mostu… Šeretski se smejao, odmahivao im!… Da li je ona taj razgovor koji sam, samo, parafrazirao prepričavajući joj surovu predigru u kojoj je završio život poznat pisac, zapamtila, propustila kroz filter svog mozga, jer… jer… Nikad neću saznati da li sam u pravu ili je, tek, puka kohabitacija… kolonizacija… koincidencija… u pitanju…
Jednom se, sirota, u liftu našeg solitera, zaglavila s nekim starcem u belom odelu: izmazala ga je paradajzom, nije mu dozvoljavala da zove u pomoć. Tek kad je zaspala, starac je lupkao u staklo stanarima koji su promicali stepeništem pored lifta i tako su se izvukli. A ona, posle tog, ništa: samo uvrće kraj svoje bluze i, povremeno, steže jezik zubima, briga je za okolinu i što me izvrgava blamu i svakom drugom ogovaranju, o, o, o, da li ti je bilo pomoći, jedina moja ljubavi?!…
Zašto ovo, zašto ono, stalno mi se vrtelo po potiljku…
I nisam nalazio odgovor, verujem da ne biste ni vi, pa, makar, bili Erićev rođak ili, bar, komšija!…
Približavamo se kraju moje bračne balade… baladičnog romana… najviše drame s ponorom…
Odjednom: kao preporođena, sređuje stan, pevuši, briše prašinu, kijavica joj prošla, vetri posteljinu, glanca kvake, greca parket, dezinfikuje slivnike, češlja komarnike, ispravlja krive slike na zidovima… i pegla… pe…
Ovo s peglanjem je prešla svaku meru! Pegla i dan i noć!
Bre, Nado, šta si zapucala da peglaš, o’ladi, olabavi! – govorio sam joj, ali kao da sam govorio zidu!
Celu kuću je ispeglala, zategla, dovela sve u simetriju, osećao sam se kao u izlogu, kao da sam izložen pogledima prolaznika u onom izlogu u Knez-Mihailovoj ulici, o čem je nadugačko i naširoko pisala dnevna štampa, a ja, som, išao da gledam: dvoje sede za stolom, u izlogu, i bulje jedno u drugo, bez treptanja! Verovatno štos u glicerinu!…
Te večeri je skočila s mosta, kao Branko!…
Saznao sam, to, u TV-dnevniku, u pola osam…
O, o, o… moje… belo…