Zdenka FEĐVER „Prtine ; Autorsko izdanje; Sombor, 2016.
Najpre „Pufnice i ježevi“ (2006), potom i knjiga pod nostalgičnim, višeznačnim uskličnim naslovom „EH“ (2010), a sada i delom „Prtine“, trećom knjigom istovetnog proznog koncepta i srodne osećajnosti, Zdenka Feđver ostaje dosledna u stvaralačkom naumu da gotovo ceo svoj svesni život, makar i „naknadnim sećanjem“, a tek trenom „daj nam danas“, učini neiscrpnom riznicom za priču. Svako od prethodnih njenih proznih dela, a sada i sveukupno prozno troknjižje, doista možemo da doživimo kao zapise o vlastitom bivstvu kojima provejava i sve to mnoštvo od trena za nezaborav u celinu spaja i jedninom ih čini sugestivnost misli na koju tako dubinski bistro ukazuje Bela Hamvaš: – Sudbina čoveka je užasna i visi o tankoj vlasi kose iznad problematične tamne provalije, a bivstvo je grozota. Bivstvo kao apsurd i kao grozota. Kao osmeh klovna, kao geg komedijanta, ali i bivstvo – drama u kakvu se preobražava život običnog čoveka, život samo naoko miran, dosadan i nezanimljiv, ali nenadano i začas može da se preobrazi. I sve od života tim trenom preobražajnim biva pričom koja se dovršava nenapisanom upitnom rečenicom: – Zašto? Odkuda sve to? Dokle tako? I čemu sve to?
Motive, razloge, ili sadržaje za priče na stranicama i ovog dela Zdenka Feđver je pronašla u sećanju na svoje detinjstvo i na ranu mladost, na vreme odrastanja, u starim fotosima iz zavičajnog Vukovara i Sombora, u kome vekuje; iz svega onog što neminovnim prolaženjem nije netragom nestalo tokom petnaest u nizu seoba, najpre iz jednog u drugi grad, potom iz jednog u drugi sokak, ali i „seoba“ iz jedne u drugu ljubav, od jedne do druge nevolje, od šaltera do šaltera, iz ambulante do ambulante, od jednog do ko zna kojeg (i dokle tako) brodoloma… Od jednog do drugog trena u kojem prestaje da bude mama, a postaje Baka, ili „slučaj“ u oku, blago rečeno – nepristojnog taksi-vozača br. 34 (i nedostojan je ljudskog imena)… Priče/zapisi sa stranica porodičnog spomenara, iz dvorišta nekadašnje Hornove pećare u Radišićevoj ulici broj 29. gde i danas živi, gde dočekuje i odakle decenijama ispraća, ili u tišini zanaveknog joj roditeljskog doma godinama sve češće prebira po ožiljcima, seća se svog života i piše nastojeći da bar tako, pisanjem, u svemu onom što je njen život konačno razazna i svoje mesto u njemu.
I za razliku od običnog dnevničkog zapisivanja, onog koje bi moglo da se svede pod zajednički imenitelj „šta sanjam i šta mi se događa“, ovde, u svakom delu, priči ili u fragmentu od života, od sna ili od strepnje između dve slutnje, između dva bola, reč je, ponajviše, o stvarnom događanju koje bi u slučaju da se sve to zbiva drugom, nekom ko nije sklon pisanju, ostalo bez traga belinom hartije, bez spomena pričom makar i Post festum. Jednostavno „bilo pa prošlo“, bez prepoznatog, a potom i dobrom, često i zaumnom pričom potvrđenog razloga „za uspomenu i dugo sećanje“.
Većinom su to tek naoko „tako obična, uzgredna dešavanja“, jednostavne, ali, valja i to konačno priznati, bistroumne, stvarnosne priče, među njima i takve na granici fanstastičnog, tren-priče koje asociraju na Kafkina ostvarenja. Priča „Stanar“, recimo, (o pauku) od koje nas tokom čitanja, a tek nakon efektnog kraja podilazi jeza. Inače, za takve priče nije dovoljno samo ono što se doista našlo pred okom, nego i emocija koju je rečima oslikan prizor izazvao (pauk svako veče razbaškaren u svojoj postelji kao da je čeka, kao da je vreba) i što je zahvaljujući nadgradnji izrečeno/ispisanom slutnjom, upitnošću, priču učinilo i nadrealnom, ali i uvek mogućom zbiljom: „Ne znam ni da li je stvarno pauk. Možda je žensko? Steći će prinove? Za njih me čuva?“
Pojedine priče, one nešto „ličnije“ i duže, a sve su, bez obzira na tematiku, neskriveno autobiografske, sve su „priče o meni“ i „priče za sebe“, nastale, osim ostalog, iz preko joj potrebnog samoodbrambenog inata, kao odbrana i kao otklon od onog čime je autorka bila (ničim zasluženo) povređena; kada je nečijom nenadanom nežnošću ili nezasluženim bolom bila iznenađena, ili se našla u poziciji bespomoćnog stvora, ostavljena na milost i nemilost kojekakvim šalterskim birokratama, na tuđu muku neosetljivim bolničarima, lekarima, sebičnim prolaznicima, primitivnim trgovcima… Ili je, kao i svi u njenoj maloj varoši gotovo svakodnevno ugrožena od kojekakvih (s)mutljivaca, pakosnika, zluradnika, malograđana, sebičnjaka, dokonika, bezočnika, smrdljivaca/trovača (priče o užasnoj gradskoj kafileriji u Somboru, naprimer, ali i dumdumovanju mućkovima po velikoj uličnoj kapiji), o „nevidljivim“ čije (ne)delo vonja zluradošću, te im tragovi „smrde nečovještvom“…
Tematski, dakle, veoma raznovrsne, a mnoge i bez uzora u savremenoj prozi, a zajedničko im je da su sve nastale zahvaljući naumu da zapisom o sebi u neobičnom, ponekad i u udesnom trenu, makar i naknadno, razjasni smisaonost onog što sama čini kako bi izašla na kraj sa onim što je bilo i ostalo je moj put, moja prtina – trag za mnom, moj život i moja priča o mom mestu u tom i takvom životu.
Formom, ali i načinom na koji je ostvarena (kao skica za poveću novelu o seobnoj putanji jedne porodice, neskriveno autobiografska, od autorkine pete godine do trena sadašnjeg), vredna izuzetne pažnje je priča „Spomenar“. Jednostavna, a duboko emotivna, prostodušna, nostalgična, pitka, nežna, do krajnosti iskrena priča o životnim nezaboravcima, nadasve o nežnostima u roditeljskom domu ma gde on bio. Neskriveno autobigrafski, ali i zapis sa univerzalinijim, rekli bismo i poučnim značenjem. U mnogim, a u „Spomenaru“ je to vanredno dobro ostvareno, pisanjem pogled unazad, u svoj samo prividno minuli život. Jer, čitamo to između redaka zapisa, prozaida, tren-priča Zdenke Feđver, prolaženjem, sazrevanjem, starenjem, život u celosti ne iščezava zajedno sa listovima na zidnom kalendaru. Iako nevidno i nečujno, onim ostvarenim i upamćenim i dalje je tu, jer mnogo šta od onog što se nekad zbilo sliva se u riznicu od sećanja koju poput puževe kućice prtimo sve dok je bistrine u središtu oka, a možda i duže.
Uz sve nostalgične, samotničke, ponekad i gorke, bolom prožete priče iz bivšeg, „onog života“, kad se na počinak odlazilo sa nečijim „očima u svojim očima i nadom da ćemo se opet sresti“ (po povratku sa korzoa) na stranicama ove spomen-knjige nalaze se, a uglavnom su kraći i efektniji, žestoko realistički, kritički, neretko i društveno angažovani, neskriveno jetki, ali i samoironični prozni zapisi iz vremena sadašnjeg: o zbivanjima, često i začudnim, o usput doživljenim, na ulici, pred prodavnicom, kioskom, na putu do kuće, među komšijama u dvorištu Hornove pećare… Priče o nevidnom ili o začudnom zbivanju, o onom zbivanju, ili bivstvu u sebi, što nastaje kao pratilac jednako i bola i radosti. Tu su i mini priče koje nenadano nastaju pri otkrivanju onog sveta/života koji je „tik uz nas“, nevidan je i jedvačujan, a vidljiv biva tek kada se dublje i bez straha zađe u tamu, u svet onaj u njoj takođe postojan. Takvi su minijaturni zapisi o žišku u stolici, o mravima i crvima u ostavi, o psećim svatovima, o vlastitim nemirima, poput priča „Jedan dan“, „Jedna noć“, „Jedno buđenje“, „Simbioza“ (U meni dve mene), „Društvo“, „Zov“…
U formi kratke proze, od samo nekoliko prostih ili prostoproširenih rečenica napisane uz poštovanje principa In medias res (direktno u priču, u sred stvari, bez okolišenja), a takođe efektne i s merom ostvarene priče sa naslovima u formi upitnih rečenica, kao što su mini-priče antologijske vrednosti „Kako nestaju stvari“ i „Kako šetaju slike“. Kao i u priči „Stanar“, i u njima onaj zaumni, magični prizvuk fantastične, kafkijanske poetičnosti čime, izvesnim delom, obiluje i stvarnosna proza Zdenke Feđver.
Zapis po zapis kojim se od svakog zaborava, od svake vremenom izgubljene iluzije, da, i od neminovne boli kao od žive rane, inatno, tiho, dostojanstveno, samopregorno, sećanjem / pisanjem osvetljava i brani. Tako nasta i ova knjiga kratkog, ali i efektnog naziva „Prtine“. Staza za stazom – putanja. Prtljag po prtlag – sasrevanje. Bol za bolom – život. Sećanjem u priču slivan – i knjiga sva od nezaborava.