Zdenka Feđver: TVRDOGLAVI STARAC

Iz komšijske bašte ušunjao se u moje nozdrve miris bagremovog cveta i traje li, traje. A u srce se zario zov mog starog kraja i zove li, zove.
Dugo sam se kolebala da li da odem. Nije da stalno izbegavam takve odlaske. Odem nekoliko puta godišnje, biciklom, provozam se svim ulicama, a onda zbrišem u drugi kraj, kod Ankice Medjugorac, sada Mihajlov, drugarice sa komom sam rasla. I devojčila se. I delimo nostalgiju. Kući se uvek vraćam ranjiva. I gladna i sita, i zadovoljna i razočarana, i ljuta na sebe i pomirena sa sobom. I svesna da ću, posle nekoliko meseci, opet ići.
Nije da nemam još starih krajeva. Često sam se selila, prodjem i tim ulicama, u jednoj sam bila duže nego u starom kraju, srećem bivši komšiluk, no kao da nikada nisam u tim ulicama živela. Samo stanovala. Sada sam sasvim običan prolaznik ili posmatrač. Istina, opažam sve što se promenilo, ali me to ne dotiče, ne pokrene nijedan damar.
Odavno sam utvrdila gradivo. Nostalgična sam samo u kraju mog odrastanja. I jedino u tom kraju, a nisam tamo skoro pedeset godina, kada sretnem nekog od komšija, odmah me prepoznaju. I stariji i mladji od mene. I nije važno kada su me poslednji put videli, koliko sam se ugojila, ostarila, kakvu boju kose trenutno imam, da li sam sa cvikerima, ili bez… Uvek sam samo Seka, kako su me odmalena zvali.
Odrasla sam na periferiji Sombora, “preko Vinkovačke pruge”, kako stariji Somborci i danas kažu. U Josifa Marinkovića broj 9, ulici sa jedanaest brojeva sa leve strane i bez ijednog broja sa desne. Desno su Gakovački put i pruga. Nisam odrasla u pustari, ma koliko to, po ovom prvom opisu, izgledalo. Moja ulica bila je ram ogromnog kvarta, u nju se, “ s ledja”, ulivalo pet ulica, a iza Gakovačke pruge bio je Internat Poljoprivredne škole i staro somborsko naselje Goge.
Tu su bili i bagremi. Duž moje strane ulice – drvored. duž Goga i izmedju grupisanih kuća bili su bagrenjaci. Bagremove šume.
Sada znam, zaista je tačno da sve ima svoje vreme.
Bagrem sam prvo jela. Kao i sva deca iz komšiluka, jedva sam čekala da opojno zamirišu njegovi beli grozdasti cvetovi sa žutim prašnicima. to je značilo da je cvet zreo, sladak i da ga možemo jesti. Bockave grne nisu nas ometale u berbi i pentranju po drveću.
Potom me je bagrem, udružujući se sa tamom, štitio od radoznalih pogleda slučajnih prolaznika i pomogao mi da uspešno rešim trenutno najveći životni problem. Jedne zvezdane letnje večeri, a kakva bi bila u tom trenutku nego zvezdana, ispod njegove ogromne krošnje učila sam da se ljubim.
Danas, bagrem me greje. Iako zvanično i dalje postoje četiri godišnja doba, skoro osam meseci bagrem veselo pucketa u mom “smederevcu” ili kaljevoj peći. Deleći vreme na doba kada se loži i doba kada to konačno nije potrebno, nikada me nije podsećao na stari kraj. Samo na novčanik.
I, u stari kraj ipak sam otišla. Ne biciklom. Peške. Bio je to jedini način da moje bagreme zaista posetim.
Na početku Josifa Marinkovića ulice kuća “na lakat” i kafana “Veseli cigljar”. Verno, preko pedeset godina, pozdravlja i mami goste. Čim predju prugu.
Nisam svratila.
Lagano, kao nekad, hodam svojom ulicom. Nigde bagrema!? Ni mojih, ni tudjih. Na samom kraju ulice, ispred broja jedanaest – jedan jedini.
Stoji usamljen, tvrdoglavi starac. Temeljnog stabla i sa tek po kojom krezubom granom.
Nisam srela nijednog komšiju. Nisam bila ni Seka. Nisam zbrisala ni kod Ankice, preko Gakovačke pruge, u Goge, koje su sada mali grad.
Prvi put, jer kao da sam sliku unapred znala, istim putem, sasvim smireno, krenula sam nazad.
Ka mojoj petnaestoj adresi.
Nimalo nostalgična.
Hoćemo li, Starac i ja, jednako trajati?