/Tajna o ocu – konačniku/
Tog ponedeljka, drugog marta hiljadu devetsto i još neke ratne pred kraj minulog veka, na dan kad se pucalo na srpske svatove u Sarajevu, tih kao senka, ona duga što pred sumrak ubrzano raste, kao što i biva u finalnom delu svake trke na duže staze, bezrečan, u bolu stišan, ustao je, otišao je u kupatilo i dugo, se u njemu zadržao.
Izašao je okupan, obrijan, poštucanih brkova, nasmešen, nečim u sebi očito zadovoljan. Obukao je belu košulju i moje plavo, boje neba odelo, poslednje, a njemu taman i s toga milo, mladalačko, iz kojeg sam do tada izrastao i više mi nije kao nekad, tako dobro kao njemu pristajalo za moja sve učestalija i sve dalja putovanja svetom, sve uzduž i popreko, pa nazad, do novijih, sve privremenijih i njemu zauvek nepoznatih adresa.
Toga dana, pričaće kasnije moja majka, da l’ izmirena sa nepovratom, nije ni zalogaja uzeo, ninašta se ne požali, u šta bi pogledao osmehom sve je osvetlio, potom bi na tren zažmurio, kao da ga pod očnim kapcima pred nadolazećom studeni od nečeg u sebi neminovnog ušuškava, kao da mu šapuće: – Mirna ti noć! Baš je dobro što smo makar i toliko, al’ zajedno bili na ovoj plaveti, u Sunčanoj galaksiji!
Lagano, kao da mu je, konačno, na raspolaganju sve vreme ovog kao i onoga sveta, te konačno nigde i nikom više u žurbi ne mora, bez tereta od teškog naramka, od mučnine danonoćne, mirno je sa njom popio šoljicu kafe, lagano, sve srk za srkom, sve uz cigar, drukčije nikad nije ni moglo, jedno drugom ništa ne kazujući ne računajući ono okom i dodirom, rukom u ruci, nemuštim jezikom u ćutnji saopšteno a samo njima i čujno i vidno.
Kao da je sve unapred znala šta za koji časak uskoro biva. Kao da su se o svemu ćutke, pogledom dogovorili, bez reči prekora ili nepristajanja, samo sa suzom u krajičku oka koju bi krišom vrhom rupca brzo sklanjala čim bi on u pod ili negde u stranu pogledao, sela je kraj njega na otoman, uzela ga za ruku poljubivši ga u sveže obrijani, k’o pred odlazak na svadbu ili na krsnu slavu, namirisani obraz. On je potom, koji tren pred počinak,osmehnut, samo naslonio glavu na njeno levo rame i zaspao, zažmurio i u dubok san utonuo.
Tako je u san svoj, u samo svoj san sišao moj otac Đuka Kecman. Otada na svetlost, u plavet moju za dana mi na dogled ne izlazi.
Ono naše plavo odelo odavno je istrulilo, a on je, kao što sam i sâm od takvog soja, od malih nogu, pa do poslenjeg kupanja, do poslednje kafe i dima poslednjeg, bio stidljiv i tih čovek, tih kao sena.
A kako je takav, ćutljiv, tih kao sena, uspeo da preživi sav taj život, sve to vreme duboko i sâmo u sebi skriveno, i ne pitaj. To ne znam. Suviše daleko bejah od njega, od takve tajne koja mi se tek sada, kad sam i od njega i od svojih neslućenih godina stariji, sve učestalijim žigom / upitnikom – potajno otključava.
Iz dana u dan, tajna o ocu – konačniku biva sve zagonetnijom, sve složenijom jednačinom. Onom što je, k’o i sâm što sam, jednačina sa bezbroj nepoznatih.
17. septembar 2017.
u Somboru
изузетно језгровита и топла прича о очевом одласку, што овој краткој прози даје димензије које се не троше првим читањем.
Priča pisana srcem.
Neobična, topla priča koja bi se možda mogla nazvati i zavičaj duša, jer lebdi u etru između zemlje i neba, između metafizičkog i ovozemaljskog – u dubinu sna.
Zanimljivo je i odlično opisan taj put u duboki san, bez imenovanja ovozemaljske konačnosti, uobičajenom rečju koja u našoj zbilji označava tragediju. Moglo bi se čak reći i to da se prelazak života u novi oblik pojavnosti odvija na vrlo pitom i sporazumni način. Bez revolta i bunta, kroz jezgrovitost emotivnog dijaloga, u kome neiskazano, ili gestom nagovešteno govori više od bilo koje reči.
Na kraju, zapitajmo se ima li boljeg mesta za rastanak sa ovim svetom ovde od ramena voljene osobe, sa kog se kroz san duša seli u neki novi svet?
Puno mi, puno znači ovakav dosluh sa ljudima koji sa razumevanjem čitaju moju priču „Silazak u dubok san“ i na način kako je priča i nasta(ja)la takođe kraćim iskaztom (rečima tesno, a m islima široko)otkrivaju svoj doživljaj ne samo priče nego i sebe trenom nakon čitanja. Ako je teško to stanje (osećanje samog sebe nakon spoznaje bola/stanja drugog, onog od koja je ili u kome pre pisanja bi priča) kako li je tek onom koji s tom „pričom“ neprestano živi?
Zahvalan sam Saši, Zdenki, Verici, ali i čitaocima koji mi se i na drugi način javljaju, ili pri susretu jednostavno kažu: Čitao sam ono na Prozaonlin.
Srcem, Dako
Ваше реченице – као залазак сунца, могу се читати изнова и изнова, увек се човек зачуди какву лепоту и дубоки смисао речи могу изнети. Један инжењер, не својим образовањем,већ душом, ипак може осетити и остати запањен таквим реченицама – топлим и тако животно јаким. Благо Вама… а благо и нама.