In memoriam: Zoran Grmaš (1970-2017)

(Ne) formalni portret umetnika

Taloženje sećanja i osećanja prof.Grmaša

Uspon karijere Zorana Grmaša, iz prosečnosti sredine prigradskog naselja do vrhunskog likovnog umetnika, prvenstveno grafičke provincijencije, trebao bi da bude uzor svakom mladom čovjeku koga prostor, vreme, žudnja i jad, iz raznih okolnosti, onemogući u otelotvorenju umetničkih snova.

* * *

Mr Zoran Grmaš, profesor, docent na Katedri grafike Akademije umetnosti u Novom Sadu, Bukovčanin je iz Kestenjare. Ne s Kalvarije, Mandžurije, Gornje, Donje Baranje, Krsta, Vezirca ili nekih drugih čudnih naziva delova, višeprstih, iz ptičje perspektive gledanih, gudura i uspona ovog naselja, džepa u Sremu, čija su odlika mešani mentaliteti Sremaca i Bosanaca, a svakodnevna pojava grafiti oduševljenja ..Bukovac iznad svih…ili Gadafi, ne daj se burazer…

U pomenutoj Kestenjari danas nema kestenova, u goloj ulici rodna je kuća slikara. Atelje, opet, ispod visoravni Vezirac u hladovini breza pokraj bršljanom obraslog zida i loze sa još nedozrelim grozdovima.Ovde se stiže lako iz Novog Sada, prolazeći kroz veoma lep kraj iza Petrovaradina, koji na žalost zadnjih godina trpi promene. Trski je sve manje, kao i lastavica u glinokopima nekadašnje ciglane, ali su, uprkos tome, vidici nestvarni u odnosu na blizinu gradskog betona. Pred kućom nas dočekuje zelena klupa i čudo od velikog, maznog psa, Đorđa.

Za nekoga ko je rođen 1970. godine, prošao kroz obrazovanje u srednjoj školi visokogradnje, diplomirao na Akademiji umetnosti na Katedri grafike u klasi profesora Zorana Todovića, te magistrirao pod mentorstvom istog profesora i postao sam profesor, docent, istih opredeljenja, može se ustvrditi: „Ovo je čovjek koji je voleo život u njegovom najlepšem obliku. Ovekovečen u lepoj umetnosti!“

U svojoj impresivnoj karijeri, Zoran Grmaš je učestvovao u stotinjak zajedničkih i samostalnih domaćih i međunarodnih izložbi i desetak likovnih kolonija, nekoliko značajnih projekata i simpozijuma, a dobitnik je i petnaestak različitih nagrada. Iz izostavljenog potankog opisa studiranja i usavršavanja u Italiji, na Akademiji umetnosti „Carrara“ u Bergamu i ateljeu „Grafica Uno“, „Atelieru 14“, umjetničkoj grupi „Quali differenze“ te aktivnosti u osnivanju umetničkog udruženja „Oltreponte“ trebamo, ipak, da izdvojimo njegov angažman na jednom od najobimnijih projekata na kojima je radio, posthumnoj realizaciji dela francuskog umetnika Wiffreda Lama. Kako nam je profesor Grmaš rekao, radilo se o zaostavštini od osamdeset do tada nezavršenih i neobjavljenih radova.

Zanimljivo je da ste u jednom blistavom trenutku svoga likovnog puta, umesto šetnji fimiranim cipelama ulicama Milana, odabrali povratak u noći pod Fruškom Gorom, gde svraka ne dozvoljava lagodno spavanje, a seoski psi započinju budnicu pre petlova. Zašto?

– Volim Novi Sad. I Beograd je lep, ali u Novom Sadu svi se poznajemo. U Milanu sam bio stranac. Istina, u Italiji je sve lepo. Sve im je umetnost. Vinogradi voćnjaci…perivoji…putevi..hrana..automobili …sve je umetnost. Otišao sam u onim teškim godinama embarga, devedesetih, iz osećaja zarobljenosti i tamo me je dočekala sloboda i lepota, drugačiji pogledi na svet, drugačije ponašanje. Mnogo sam u Italiji doznao i naučio na profesionalnom planu. Vratio sam se kada je zemlja postala slobodnija, otvorene su granice i bilo je mnogo bolje.

Od kada datira Vaš interes za izvesnim vidom umjetničkog izražavanja? Da li ste briljirali u likovnim sekcijama ili bili zvezda crtanja od početka školovanja?

– Iz rane mladosti pamtim samo želju za izradom skulptura.Uvek sam nožićem i sekiricom od grančica i nekoga panja nešto deljao. U srednjoj školi nisam imao dobre ocene iz likovnog, jer nikada nisam radio po zadatim temama , već sam crtao što sam želeo. To su bile prvo mape pravog i izmišljenog sveta, sa željenim rutama putovanja, a kasnije nepostojeći likovi bazirani na strip crtežu.
Ljubav prema geografiji zadržala se do danas. U lepo organiziranom ateljeu, posebno mesto na zidu zauzima cepin i uže za penjanje. Profesor Grmaš je član Planinarskog društva “Vilina vodica “ iz Bukovca i vlasnik licence za planinarskog vodiča broj MB 281.

– Što za Vas znači „tumaranje “ po planinama?

– Uvek sam se voleo nekud penjati, a kako ovde nema visokih planina, počeo sam potragu za nečim višim. Do sada mi je nalepši uspon bio na Rilu, zatim čarobno mesto, kao što su Prokletije, novogodišnji uspon na Rtanj i još poneki vrh. Sami usponi nisu pobede planine , već i određeno pročišćenje, proces meditacije koji podstiču ti nestvarni vidici , nevidljivi znaci zamaskirani u daljinama.

Čini se da sa Vaših putešestvija uvek donesete i komadić plavog neba ili belinu snijega i ugrađujete ih u svoja dela ?

– Istina da u mojim grafikama ima dosta crvene i plave boje, ali da nije od neba već prosto od potreba kombinacija boja.

Ali na nekim minijaturnim uljima, primećujemo realistički snežni pejzaž. Ima li tu privrženosti nekim posebnim prirodnim pojavama?

– Sneg je najlepša meteorološka pojava. Čarobnu prirodu oko sebe možete svakodnevno videti, ali sneg kada pada… To je najčarobniji prizor!

(Dok razgovaramo o raznim temama, primećujemo na levoj ruci tetovažu. Lubanja sa cilindrom na glavi i neki natpis ispod. Ne ljuti se na pitanje otkuda mu taj crtež, kako je izveden jer u to vreme nije bilo tatoo salona, i zašto? Onako, bezbrižno, reče da su to radili svi u njegovom društvu, pa i on, ludost iz tih prelaznih godina kada se traže osobnosti i označavaju pripadnosti.U međuvremenu se dogodilo vreme, a nama se čini da se u tim trenucima u neki njegov podsvesni svet vratilo vreme Gutenberga i grafičara, kojima je radna uniforma na mašinama bio frak i cilindar te bele rukavice. Da, da, smeje se skupa s nama , možda jeste to bila nesvesna odrednica profesorove karijere na svetskoj pozornici i začetak razvijanja čučećeg umetničkog zametka u njemu.)

Zašto ste izabrali grafiku, kao pretežni oblik Vašeg umetničkog izražavanja?

– Prvi izbor mi je bila skulptura. I nisam odustao od nje. Napravio sam matricu za grafiku u poliesteru koja je istovremeno skulptura i reljef za otisak ,reče pokazujući rad na zidu, koji asocira na zamrznutu materiju ili stijenu, čini se „prozor“ u neistraženi svet magičnosti. Što se tiče slikarstva, nije me naročito privlačila belina platna koja zahteva samo intervenciju bojama. Grafika je nešto drugo. To je proces koji traje.Trenutni mi je odabir tehnika kolografije, koju sam u potpunosti usavršio. Metod sličan dubokoj štampi. Na kartonskoj ploči, matrici apliciraju se razni materijali i oblikuje kolažna apstraktna reljefna kompozicija.

– Apstraktni izražaj ne može svako prihvatiti. Kad krenete u izradu jedne grafike mislite li na nas, posmatrače odnosno kupce ?Da li vam je važno da ste s nama u dijalogu u smislu da mi prepoznamo šta je sadržaj grafičkog lista ili su Vaše grafike samo Vaši monolozi?Kao da kažete:”Evo, šta vam je tu vam je!“I obzirom da u tim apstrakcijama ima dosta tamne boje, koje ne mogu biti široko prihvaćene ,pogotovo što kupac može kod prijatelja primetiti istu takvu, mislite li da je grafika elitistički izraz umetnosti?

– To su moji monolozi. Put do krajnjeg izgleda grafike je veoma težak i slojevit.Možda bi to mogao bolje objasniti moj magistarski rad pod nazivom „Taloženje“ ili „Sedimentacija“ , kojim se objašnjava tehnika nastajanja grafike.Ukratko rečeno,izrada podrazumeva likovno i poetsko taloženje sećanja i osećanja, a u izvedbenom smislu princip po kojem svoja dela stvaram i fizički izrađujem.Taj proces započinje u glavi. U našoj profesiji ne možemo odvojiti sebe kao čoveka popodne, i umetnika pre podne. Slažemo izabrane simbole u apstraktno okruženje, pa pošto je grafika asocijativna forma, u svakom listu drugi čovek vidi drugi prizor. Zato ne bih rekao ni da je grafika elitistički izraz umetnosti. Jedna matrica daje više otisaka , pa su time i listovi jeftiniji, od recimo ulja na platnu, i tako dostupniji široj publici.Ne bih se složio ni da su boje tamne.Tu ima mnogih boja. Naravno, u ovoj tehnici polazne boje su bela i crna. Tako je bilo od nastanka prvih crteža ugarkom iz vatre na zidu pećine. Da je ugarak bio ljubičast, i naše polazne boje bi bile ljubičaste.I prva fotografija je bila crno-bela i tek kasnije su se uključivale druge. Sad, svaki umetnik ima svoju paletu boja, pa tako i ja.

Kada posle dugog mentalnog, dovršite i fizički proces, i podignete na svetlost dana prvi otisak, kakav Vam je vidik ? Da li grafika viče na Vas, reži ili Vam se osmehuje ?

– O, da bilo je takvih formi koje su završile u košu, smeje se.

Kako stojite sa realnim crtežom? Da li biste nam sad, ovdje, slobodnom rukom mogli nacrtati nešto…akt…bundevu…violončelo?

-Pa naravno da bih mogao. Crtanje je osnova studija i svatko je temeljito prođe,

reče profesor Grmaš.

No, umesto pomenutih motiva, dobismo crtež kafeaparata i šolje kafe , koji su stajali na stolu. Nismo baš bili zadovolji, ali, eto, profesor je dokazao da osim apstrakcije još uvek nije u zaostatku sa percepcijom stvarnih predmeta.

Teško je voditi razgovor sa čovekom, koji se bavi tako kompleksnom umetnošću. Krenemo jednim pravcem, pa se u uzgibanim linijama nađemo u drugom, i tu se kao u žitnim poljima na sve strane pojave, predmeti , ljudi, životinje, biljke i odvlače pažnju od primarnog cilja. Profesorove grafike i ulja lepih naziva, kao što su Ritam noći, Dan čekanja, U susret, Dan noć, Formiranje i etc. pokazuju da njegovo negiranje romantičnosti nije baš tako tvrdokorno.Pomnim gledanjem u njegovu slikovnost, otkrivamo iznad linije horizonta aleju narandži, nežne figure ukomponovane u oblik krsta, žal opalog lista za životom, međuživotne kapije , etc.

Međutim, na zadnjoj izložbi slike su Vam bile veoma „svedene“. Na svakoj je bio otisak prsta, palca. Šta je to značilo:“Ja znam da ništa ne znam!” Krećem:“Ab ovo.“ Ili : “Zapečatio sam što sam znao i krećem dalje?“ I sam podnaslov izložbe “ Etika est etika “ intrigira. Zašto nije „Etika est estetika“?

– To je igra reči.“Etika est etika“ je jedno, a spojeno „Etika estetika „je drugo. Dvosmislenost.

U kom smislu?

-J ednostavno u smislu da mi trebamo biti autori svojih radova. Ne da neko drugi izrađuje naše radove, a mi da ih samo potpisujemo. Ili da prisvajamo, i potom potpisujemo tuđe ideje kao svoje.

Da budete plagijatori?

– Tako je.Ta igra s otiskom palca je poziv na individualnost svakoga od nas, ponaosob, a opet, spirala otiska je samo zanimljiva forma i to je jedan novi simbol u mom vokabulariju korištenih simbola.

Na Vašoj grafici „Il tempo“, neke linije asociraju na kosti. Pitam se da li biste nekoj mesari prodali autorsko pravo na tu grafiku za pristojnu cijenu, da napravi reklamu pod sloganom, napr. :“Vreme teče, kremenadla se peče“?

– Svi umetnici rade po narudžbini. Mikelanđelo nije sam od sebe uzeo kistove i boje i pošao oslikavati kupolu, već je to neko od njega naručio i platio. No, ipak treba paziti na renome, i ne upuštati se u umetničku prostituciju.Ali, ako neko želi učiniti i takvo nešto, nemam ništa protiv, jer svako ima pravo postupati u skladu sa svojom profesijom i karakterom.

Zanimalo nas je mnogo štošta iz profesorovog života, ali smo se ograničili na još dva, tri pitanja. Prolazeći Bukovcem primetili smo veliki grafit “ Godine prolaze, a mi blejimo…“

Može li se taj grafit protumačiti kao poziv u pomoć ili kao mirenje sa sudbinom?Pretpostavljamo da ga je napisala mlada osoba.Vi ste se svojom snagom izdigli iz prosečne ili čak ispodprosečne intelektualne sredine. Da li sva deca moraju prolaziti kroz isti trnoviti put da bi ostvarila svoje želje ili mislite da na lokalnom nivou postoji mogućnost da im se pomogne?

– Tako kako ta deca pišu sada, tako je bilo i pre dvadeset, trideset godina i to ne samo u Bukovcu, već u celoj zemlji. Na lokalnom nivou ne verujem da se može išta učiniti, jer ne postoji ni makro ni mikro linija u smeru programirane pomoći pri vaspitanju i obrazovanja mladih, talenata etc. koja bi se trebala protezati od vrha države do lokalne uprave.Trenutno smo u nekoj konfuznoj situaciji, neopredeljeni za bilo koju stranu, pa kada je država takva, kako se može očekivati od mladih da budu drugačiji. Taj grafit je i mirenje sa sudbinom, ali ujedno i poziv u pomoć za kojeg nema pomoći, odgovara malo podignutim glasom.

Kada već pričamo o obrazovanju, da li ste Vi strog profesor?

– Nisam strog, ali sam zahtevan. Najviše žalim kada se talenat traći lenošću.

Nedavno ste imenovani članom žirija na konkursu „Putokazi“. Kako se osećate? Iako su pred Vama deseci godina umetničkog rada, da li se tim potezom osjećate kao “ mudrac iz veća staraca?“

– Počastvovan sam !, ozbiljno i kratko odgovara.

Da li planirate nešto značajno u bliskoj budućnosti? Postoji li mogućnost postizanja višeg stupnja formalnog obrazovanja? Recimo, doktorata. Vi ste magistar likovne umetnosti, član ULUV od 1996. i od tad se samostalno bavite grafikom i slikarstvom, ne mislite li da bi to bio logičan sled?

– Do sada nije bilo mogućnosti stecanja višeg akademskog zvanja ne samo kod nas, nego u celoj Evropi. Samo u Edinburgu se može doktorirati na temu teorije, ali ne i umetničke prakse.Trenutno se kod nas preduzimaju neke pripreme kako bismo mogli godine prakse , inovacija i raznih tehnika primeniti u podizanje akademskog ranga.

Na kraju razgovora želimo malo začiniti znatiželju čitaocima, pa pitamo profesora Grmaša neka nam neke pojmove definiše bojama. Pristaje, i evo što smo čuli:

-Mudrost je plava, laž je žuta, iskrenost zelena, radost narandžasta,a lepota crvena.

Najviše iznenađuje „zelena iskrenost“, pa u Vujakliji nalazimo odgovor da ova boja simbolizira život, bujanje i uspon.U šatro govoru, zelena je ekvivalent mladosti (Mali, još si zelen !), na istoku je zelena boja poput klasične muzike, a kod Van Goga je tandem crvene i zelene boje, izraz strahotne strasti čovjeka. Možda je u toj zelenoj boji sadržana prikrivena stvaralačka strast i večita žudnja za postizanjem simbolističkih otkrovenja života zamaskiranom iskrenošću. Razgledajući galeriju grafičkih listova prof.Grmaša, ne možemo se odupreti dojmu da ovakav slikar, grafičar, ma kako skromno delovao, mora biti bogata ličnost, apsolutno slobodna u tumačenju sebe i sveta oko sebe, bezprostorno i bezvremenski. Okrećući listove na različite strane, zaključujemo da nam se čine drugačijima, no opet su isti kao književni palindromi. Svako traganje za dubljim smislom u njima, završiće u simbolu i boji odbačenih stvari i prisutnih stanja, ali iznova i iznova reprodukovani u potpuno drugačijoj energiji.

Autor

Sovjeta Grubešić