Zbigniew Masternak
Odlomak iz romana „Nędzole „
Prevod na srpski jezik: Olga Lalić-Krowicka
Prevod teksta je sufinansiran u okviru programa SAMPLE TRANSLATIONS ©POLAND
– Vratili ste se …- Zima je bio ljut zbog tih naših noćnih izleta. Nakon što mu je Renata dala korpu, odlučio je da nas izbaci iz prepune gajbe koju je iznajmljivao Jevrej – Reisefieber. Sutradan smo se morali iseliti. Uslov: Zima će mi vratiti petsto evra. Toliko mi je ostalo od prve, a istovremeno poslednje plate. Dovoljno je bilo za kartu do Pariza i nekoliko noćenja.
– Šta radite tamo tako dugo? – Zima je pušio hašiš. Pogled je udubio u ekran zastarelog lap-topa koga je kupio na arapskom buvljaku.
Našao je na njemu nekakav film snimljen digitalnom kamerom, oštećen, iz tog istog otpada. U glavnim ulogama Zima i njegovi zemljaci iz neke Duboke vukojebine na Primorju. Upravo je upro očima na ekran u svojim usranim mudantama, a ja sam pomislio da kada bi to bio film, upravo bi tako trebalo da izgleda njegova prva scena. Nažalost, nije to bio nikakav film, pa čak ni neka bezvezna scena redatelja početnika, samo emigrantska stvarnost. Nisam ni pomislio da će se pojam „emigrant“ mene ticati. Ta reč zvučala mi je romantično još iz vremena velikih pesnika. Moja emigracija bila je potpuno obična. Zarada.
-Krešemo se – provocirao sam ga. – Ovde nemamo dovoljno privatnosti – napravio sam aluziju upućenu novim stanovnicima, Glupčasu i Bumeru.
Zima je do tada bio jedini šef hip-dečaka. Zima Varhol i njegov kokošinjac. Bavili su se hip-hopom. Snimali su i neke filmiće. Valjda se nisu ničeg plašili.
Nije mu uspelo da me podredi sebi. Mislio je da će mu lako ići. Umislio je da sam neki bedni poljski pisac, nakon prve, izdane svojim novcem, knjižice, prodavane jedino na trotoarima. Nije znao da sam nekada igrao fudbal. Bio sam tada, iako previše mlad za to, kapiten ekipe. Potom sam prodavao ikone u Lavovu. Dobro mi je išlo falsifikovanje telefonskih karata u Vroclavu, gde je za mene radilo nekoliko
osoba. Naišao je veliki car (nisam sebe smatrao za nekoga takvoga) na velikog cara (tako je o sebi mislio Zima).
– Ne spavaš dobro, a potom odjebeš bilo kako svoj posao – govorio je, kao da je on vlasnik kokošinjca i sakupljač kože, a ne Reisefieber.
– Ne spavam dobro, i šta onda … Shvati, teško je zaspati, dok te grli takva riba poput Renate… – Pogledao sam moju devojku. Radovala se tome da napokon odavde klisnemo. Mesec dana nije pronašla ovde posao – potcenjivačke i uvredljive ponude dobijala je jedino od vlasnika javne kuće. Sedela je celog dana u kući, ne mogavši dočekati moj dolazak sa posla. Brzo bih se istuširao kako bih skinuo sa sebe smrad stočnog vonja i komadiće pokvarenog mesa. Večerali bismo i onda krenuli u šetnju okolinom, ili autobusom prema centru. Do kasina. Ostale je nerviralo to što ona razgovara samo sa mnom. Posebno neku dvojicu Crnogoraca koji su stanovali u susednim sobama. Obojica su imali nešto više od četrdeset godina. Jedan od njih – Nusko, bio je nekada vojnik jugoslovenske specijalne službe. Nekoliko puta se ženio, non-stop se bavio nekim sumnjivim poslovima. Rena mu je pala u oko, pokušavao je nekoliko puta da je izvede u diskoteku. Drugi – Suljo, puno manje poslovan, a možda i pošteniji, bio je večito nezaposlen. Predložio je Reni da se uda za njega kako bi mogao da dobije poljski pasoš. Ismejao sam ga. Jedina ženka u vučijem stadu. Zamalo se nisam potukao sa Zimom neprestano je dobacivao nekakve glupe dosetke na adresu moje devojke. Kada sam mu rekao da ućuti, počeo je praviti izraze lica koji su trebalo da me prestraše. Izgledao je kao Skeletor iz crtaća o Hi-Menu. Jadan tip. Bio sam u dilemi, dok sam s njim razgovarao; slomiti mu jednim udarcem levu ili desnu ključnu kost?
– Bili smo u kasinu – otkrio sam napokon našu tajnu, jer i tako smo odande izleteli.
– U kasinu? – Kamera bi trebala naići na začuđeno lice Lemurka. Za te momke iz Duboke vukojebine kasino je bio nešto što su mogli videti samo na televiziji, ako su uopšte ispod svoje kolibe, prekrivene izgužvanim novinama, imali televizore. Otvorili su, začuđeni, široko gubice bez zuba. Odnedavno sam ponavljao da uopšte ne moram da radim kao sakupljač kože. A pak jesam među njima jer izvršavam na sebi jedan spisateljski eksperiment. Zima i njegovi „zemljaci“, kako smo ih zvali ja i Rena, bili su takođe za mene egzotični, kao i Zapotekovi iz Jukatana koji su se drogirali sa pejotlom.
– Jeste li nešto dobili? – Zima će, baš kao i Suvi iz mog rodnog sela, koji je hteo na svemu da nešto zaradi. Ili makar uštedi.
– Naravno. Ali, na tvoju žalost, moj novac moraš da mi vratiš. Obavezno… – U vučijem stadu nije bilo mesta za ostalu dvojicu vučića.
– Zašto tako režiš? – Zima je udario Bumera koji ga je posmatrao kako trčkara na ekranu u pocepanim gaćama. U hijerarhiji, Bumer je bio najniži. Nisam tako sladak… – zabeležio je Zima jedan od svojih hip-hop hitova. Tvrdio je da će njegova skupina osvojiti poljsko muzičko tržište. Imao je u kompjuteru mnoštvo komponovanih numera. Nisu bili loši. Ali bolje bi mu bilo da se skoncentriše na njih nekoliko i da ih obradi, a ne neprestano da stvara nove, neujednačene kvalitete.
– U kuhinji vas čeka večera – rekao je Lemurek koji je izgledao pošteniji od svoga šefa, iako ga je potpuno nadmašivao.
– Hajdemo… – izveo sam Renatu iz naše, ako se to može nazvati, sobe. – Verovatno su nam spremili neki LSD i potom će da nas ismevaju, kada poletimo – rekao sam dok smo se spuštali niz stepenice do kuhinje.
– Zašto smo mi uopšte ovde došli? – razmišljao sam. Crnčenje u magacinu kože od početka mi nije odgovaralo. Sredio mi je to jedan poznanik sa fakulteta u Vroclavu, Konj.
Nekada sam mu ja sređivao posao u trgovini sa levim kartama, sad je on uspešno vrbovao.
ZELENA ČAROBNICA
U Pariz smo doputovali autostopom i sa nama stari Tahićanin, koji je u prestonici živeo već nekoliko godina. Planirao je da dovede u Francusku čitavu svoju porodicu, čim nešto zaradi. Moglo se primetiti da do toga neće brzo doći. Slušajući njegove reči, mislio sam o našim stvarima. A kada bismo ja i Renata pak ostali nad Sekvanom?
Ispostavilo se da je Pariz grad komunikacijskog haosa – svako bi svakog prestizao, a kad nisu mogli jedni druge da sustignu, onda bi umeli da siđu na trotoar i jure rušeći prolaznike.
Isto kao i u Kalkuti ili Meksiko Sitiju.
Malo smo prošetali gradom, dok nam napokon nije uspelo da sednemo u metro, koji je trebalo da nas odveze do Montmartra.
– Zelena čarobnica – rekao sam – upravo su neki tako nazivali apsint. Ko ga je pio, osećao bi se magično.
– Veruješ u to da će ti Georges u tome pomoći? – upitala je zabrinuta Renata. Nakon mesec dana boravka u Francuskoj, nismo uštedeli niti novčića, a Renata je htela da zaradi nešto novca za studiranje. Mene su opet tražili žiranti, nekadašnji kompanjoni iz zajedničkih mutnih poslova u Vroclavu.
Slegao sam ramenima, jer šta sam joj mogao obećati? Georgesa sam upoznao prodajući knjige na trotoaru u Kazimiru Dolnim. Bio je poljsko-francuski Jevrejin. Vlasnik galerije u Kazimiru, u kojoj je prodavao francuske slike. Drugu je galeriju držao u Parizu. Nagovarao me da pokušam raditi u Francuskoj. Hvalio se kontaktima sa ovdašnjim izdavačima. Kada smo doputovali u glavni grad Francuske, zvao sam ga telefonski i dogovorili smo se da se sretnemo, za nekoliko dana. Slobodno vreme koristili smo za lutanje po gradu.
– Kada sam bila mala, moja mama je radila u Poljskoj na državnoj železnici i uvek bi imali besplatne karte za voz.
Obišli smo čitavu domovinu, znaš, mnogo mi se to svidelo …
Renja je osmatrala tamnopute devojke koje su putovale u metrou. Imale su duge i šarene suknje. Izgledale su kao Ciganke iz Pulave.
– Na brdu Montmartre odsekli su glave trojici mučenika – iskorišćavao sam znanje koje sam stekao godinama čitajući uporno knjige, osobito turističke i putne vodiče. – Dugo smo obilazili to mesto koje je postalo atraktivno razvojem vinogradarstva.
Moja devojka je poverovala u to da sam izuzetan. Nije uspela da primeti da je moj život u poslednje vreme samo jedan dugi niz neuspeha. Računala je na to da ću se stabilizovati. O, kako je tek bila neravnopravna, u mom preteranom mišljenju o sebi, nestvarna situacija u kojoj sam se nalazio. Nedostatak novca, bez obrazovanja, bez ideja, i sa pitanjem šta dalje da radim sa sobom. Nije bilo mesta za neko samosažaljenje, ali sve više sam mislio o tome da sam već na dan rođenja u siromašnoj porodici ispod Svetog Krsta bio osuđen na poraze. Dodeljen svetokriškoj zemlji. Možda sam nepotrebno pokušavao da popravim život – kako sam kraj ne bi bio unapred preterano loš.
Primetio sam da se moja drugarica svidela dvojici Crnaca koji su sedeli nasuprot nas. Poslao sam im opasan pogled. Okrenuli su glavu i počeli da razgovaraju o utakmici koju je nedavno odigrao lokalni PSG protiv Olympique Lyon.
– Časne sestre koje su obrađivale vinograde pravile su od grožđa vino. U Parizu je pak alkohol bio opterećen porezom, Montmartre je bilo mesto gde se moglo jeftino napiti… Na primer apsint…
– Gledaj – pokazao sam očima umetnike na Placu du Tertre – možda ćeš pronaći mladog Pikasa! Sajam umetnosti. Kupujte portrete! Kupujte pejsaže! Takvi poput Pikasa igrali su se tu, gladovali i zalagali svoja dela kod zajmodavaca – govorio sam, dok smo se provlačili među turistima.
Georges mi je obećao visoku akontaciju za početak objavljivanja knjige u Francuskoj. Maštao sam kako moja dela osvajaju evropsko tržište. Pre nekog vremena objavljen je „Kôd Leonarda da Vincija“ i svi su kombinovali kako da zarade ovde na pisanju, kao Brovn. Georges je takođe obećao izvesti predstavu „Stanica Mirsk“ u jednom od pariskih pozorišta. „Možda će čak uspeti pronaći predstavnike francuske kinematografije…“, tako je govorio preko telefona. „Možda čak do Romana Polanskog…“
Iznad okoline isticala se bela bazilika – acré-Coeur. Znao sam iz raznih prospekata i kataloga da je belina zgrade efekat nastajao od kamena iz Château-Landona, koji je pod uticajem kiše lučio kalcit, beleći zidove. Glavu sam napunio informacijama koje je trebalo da mi osiguraju bolji život. Nisu ga osigurale. Odbacio sam dva fakulteta, pa sam se potom bavio crnim poslovima, loše završavanim. Nisam mislio o tome kada sam iz rodnog sela krenuo u svet.
– Za neko vreme venčaćemo se tamo – pokazao sam glavom prema bazilici, kada smo se zaustavili na jednom od mnogih uglova. Pritisnuo sam Renju uza zid i krenuo da je ljubim.
– Ajoj… – jeknula je – nešto me je ubolo u stražnjicu…
– Nešto te ubolo u stražnjicu i to nisam bio ja? – Uzeo sam je za ruku i poveo u Café Tabac des 2 Moulins, gde su snimali „Ameliju“. Ušli smo u bar koji je imao dekor kao iz pedesetih godina prošlog veka.
– Pogledaj, taj isti plafon boje senfa, kao u filmu… – pokazao sam očima. – Ajmo u toalet – šapnuo sam devojci u uho. – Ona se saglasila…
Apsint smo kupili kod prodavca na pijaci. Ispod stola.
– To je pravi apsint? – Hteo sam da bude baš onako kako sam zamišljao o toj epohi.
– Pravi! – potvrdio je. – Napravljen prema starim recepturama. – Možete takođe kupiti pribor – pokazao je azurne kašikice i druge delove.
Bili su tako ubedljivi da sam kupio dve flaše i pribor potreban za ritual.
– Od čega se pravi apsint? – upitala je Renja, kada smo skretali prema obližnjem parku.
– Pre svega od cveća i listova pelena, kao i anisa sa dodatkom divlje mirođije i miloduha… – odgovorio sam.
O modernistima sam znao sve. Verovao sam u njihovu borbu sa filistrima.
Kada me je Renata upitala zašto je baš zelene boje, odgovorio sam da je to stvar pigmenta.
– Da li je to istina da poseduje svojstva, kako se ono naziva… Pa, psihoaktivna?
– Videćemo… – seo sam na klupicu u parku. U jedan deo alkohola dodao sam tri dela hladne vode, što je prouzrokovalo njegovo zamućivanje. Dodao sam azurnom kašičicom šećer.
– Voda će ga rastvoriti – objasnio sam. Šećer je trebao da smanji gorčinu.
Ah, život protiv šablona! Svakodnevna bitka za novcem – van! Sumnjiva karijera – mrš! Pili smo, i tada sam počeo videti one kojima sam se divio. Pojavilo se njih četvoro: Baudelaire sa Pariz Hilton, Stasjo Pžibiševski sa Marilin Monro.
– Čuo sam da u Poljskoj nema trenutno dobrih pisaca… – „Meteor“ je naduvao svoja pogrdljiva uska usta.
– Nema… – potvrdio sam.
– Jer ne piju apsint! – upetljao se Baudelaire i svi smo počeli da likujemo.
Razgovarali smo o najnovijoj poljskoj književnosti do kasno u noći. O Pilhu, Stasjuku, Tokarčuku i svima ostalima. Na kraju sam primetio da ljudi sa kojima sedim nisu ni Pribiševski ni Bodler sa ženama, već Crnci i Crnkinje iz voza. Renja je to verovatno ranije primetila, ali ništa nije govorila, samo je spavala sa glavom naslonjenom na moje desno rame.
– Stanujete ovde? – upitao sam, kao da sam ih tek sad video. Stigli smo već da ispraznimo obe flaše zelenog alkohola.
– Ovde su jeftiniji stanovi, nego u centru Pariza – došlo je od Crnca, kojeg sam smatrao za Pribiševskog, zasijali su mu zubi, u kojima se odrazila senka ulične lampe u okruženju.
– Da li ste umetnici? – postavio sam drugo pitanje, još gluplje od prvoga.
Pogledali su se međusobno, nekako zabavno.
– Može se reći – odgovorio je taj, kojeg sam smatrao za Bodlera. – Umetnici života…
– Šta stvarate? – nisam dobro razumeo šta mi govori. – Neki performans?
– Čuvamo da bi dobro radili – objašnjava Pribiševski. – Na Jelisejskoj poljani. – Pogledom pokazuje na dve dosta lepe, ali vrlo široke u bedrima Crnkinje. – Ako ne paziš na te kurve, onda veoma varaju. I lenje su…
– Ti si takođe alfons? – pitao je poslovno Bodler. – Tvojoj ženskoj ništa ne fali, a plus toga je i plavuša – znatiželjno je posmatrao Renju. – Plavuše u Francuskoj su dragocene…
– Renata, probudi se, vreme je za nas – pogledao sam na sat baš kad je otkucavala ponoć. – Za trenutak imamo poslednji metro do centra – objasnio sam Crncima, premda uopšte nisam bio ubeđen da je tog dana bio još neki prevoz.
Renja se probudila i pogledala nekako polusvesno na sve oko sebe.
– Moramo se vratiti u hotel – ustao sam i pomogao joj da se sabere.
– Ostanite još – insistirao je crni Pribiševski. – Na početku je bila požuda… – uhvatio je moju devojku za ruku.
Osetio sam se tada kao da sam u nekoj play-off igri sa navijačima protivnog tima. Udario sam ga u glavu praznom flašom apsinta, staklo je prštalo na sve strane. Pao je u nesvest. Drugi je pokušavao da me guši, ali u ruci sam držao drugu flašu – dobio je i on po glavi, ali flaša se uopšte nije razbila. Udario sam ga šakom u nos. Na kraju smo ostavili tu dvojicu mučenika na brdu, dok su njihove kurve zapomagale.
JADNICI
Sedeo sam u hodniku Okružnog suda u Orleanu i čitao „Jadnike“ u originalu, čekajući sudsku raspravu. Kupio sam tu knjigu pre nekoliko meseci. U mislima sam video
sebe već osuđenog, kao junaka knjige Igoa. Na svoju raspravu čekali su i neki drugi
„jadnici“, takođe Poljaci. Bili su osuđeni za prekršaj za koji bi u Poljskoj dobili neku
beznačajnu mandatnu kaznu ili samo opomenu. Prisluškivao sam – tobože nema ništa
bolje za pisca nego imati dobar sluh.
– Živim ovde već godinu dana – rekao je omaleni, rano osedeli a nekad plavušan muškarac.
– Nadam se da me čeka samo nekoliko meseci i onda se napokon vraćam u voljenu domovinu.
– Voljenu … – podrugljivo će drugi, riđasti četrdesetogodišnjak. – Nikada se tamo neću vratiti. Jedino, ako me odavde iskipuju.
– Pa, šta onda ako je tamo beda, nezaposlenost, besmislenost… – razmaštao se plavi. – Neću umreti od gladi, a negde ću odlaziti za vikend i imati nekakve uspomene. A ovde? Dosada! Ništa se ne dešava! Bio sam optužen za prljanje mokraćom gradskog parkirališta.
– Sigurno si jedan od onih koji crnče po dvanaest sati dnevno, sedam dana u nedelji i u očima imaju dve banknote – autoritavno je ustvrdio mršavi kose boje kestena. – Ja sam ovde već dve i po nedelje i skoro nema vikenda a da ne otputujem nekom u posetu! Juče sam bio u Brešću. Za nedelju dana idem kod devojke u Avinjo. Može se! Može!
– A ja stanujem u Orleanu dve godine – pridružila se žena od oko tridesetak godina starosti, koja je raspalila prevelikom brzinom na cesti jer se joj žurilo kako bi stigla na vreme sa jednog posla na drugi. – Poreklom sam iz Krakova, premda preseljenje iz grada kulture u grad gde kultura i umetnost jedva imaju prostora nije bilo lako, ali polako se navikavam. Najgora su naselja sa društvenom marginom, a takva ovde zauzimaju skoro pola grada. Veliki kriminal. Prljaštvina. Nered. Grupe hulagna. Ali ne posvud. Postoje i mesta, koja su simpatična.
Htela bih da vidim kako taj grad napreduje, jer ima velikih mogućnosti…
Proćelavi plavac bio je ogorčen rečima tridesetogodišnjakinje sa naočarima:
– Tvrdnja, da društvena margina zauzima pola grada, je obično preuveličavanje! Verovatno nikada nisi obraćala pažnju na to koliku marginu zauzima Krakov?
– Upravo tako! – podržao ga je drugi muškarac. – Ako ti se ne sviđa, preseli se u Novu Hutu! Grad je možda degradiran. Postoje i patološke porodice. Na primer, devojčice
od petnaest godina već imaju decu i ne znaju kako da ih vaspitavaju. Tako ti je to.
Nije mi se dalo da slušam njihovo gunđanje. Opet smo bili u Poljskoj. Opet te diskusije, kao kod mene na selu iza neke prodavnice. Čak sam se i obradovao kad je počela moja rasprava. Prema izjavama oficira žandarmerije, pre mesec dana sam izašao parkiralište u Orleanu, negde oko 14 sati popodne, i ubacio sam staklo u kontejner za reciklažu, a potom sam se udaljio iza tog kontejnera.
– Šta imate da kažete u svoju odbranu? – upitao je umornim glasom gospodin sudija.
– Imao sam potrebu za mokrenjem – odgovorio sam, a razmišljao o tome šta bi bilo kada bih smogao snage i uspeo završiti pravo? Možda ne bi tada stajao ovde, kao osuđeni crni rob iz Poljske. Nema šta da lažem sebe, karte su bile podeljene već pre ispita. Radio bih u Tesco u Lublinu kao čuvar, isto onako kao i nekoliko mojih kolega koji su stigli do kraja fakulteta, ali nisu imali nikog za zaposlenje preko veze. Ili bi to čak bio Carrefour u Orleanu.
Toga dana nisam otišao odmah na posao. Pokušavao sam da beležim u svom notesu događaje koji su se dešavali poslednjih dana. Nisam se mogao skoncentrisati – svakog trenutka bih proveravao vreme. Već je duboka noć. Mislio sam o tome koliko dugo sam pokušavao u Poljskoj da izdam svoj prvi roman, išao sam od izdavača do izdavača. Nisam imao vezu, preporuke, nikome se nije dalo da čita moje rukopise. A jedini književnik koji je bio spreman da mi pomogne, za vreme prvog susreta pokušavao me hvatati za mošnice. Šutnuo sam ga u njušku, pa je udario „kopitama” kao divlja svinja u blato.
Renata se napokon vratila.
– Bio sam zabrinut što te nema?
– Morala sam da čekam taksi, jer im nisam mogla dozvati centralu.
– Danas sam imao težak dan … Naredili su mi u sudu da im platim novčanu kaznu…
Pa i gospodin Viktor…
– Sutra ćeš mi ispričati. Padam na kolena… – zagrlila me.
– Osećam od tebe miris duvana …
– Zato moram da se okupam.
– Sutra treba platiti režije. Fali mi 300 evra. Ne znam gde i kako da tražim…
– Ja baš ništa nemam… – odgovorila je i krenula u kupatilo.
Okretao sam se u krevetu slušajući jek vode koja je lila iz tuša. Nisam dočekao da Renata izađe, zaspao sam. Na posao sam otišao rano ujutro. Kada sam ušao u Viktorovu sobu, sedeo je nervozan na svom krevetu.
– Hoćemo u šetnju? – upitao sam.
– U šetnju! Prvo moramo da ozbiljno porazgovaramo… Napravio sam začuđenu facu.
– O čemu?
– Ukrao si mi 300 evra! – vrisnuo je.
– Molim? – pomislio sam na to da bi mi dobro došli. Šteta što nisam ranije došao na tu ideju.
– Prokleti Poljačić!
– I ja mogu tako da kažem o vama!
– Vratićeš mi ili ne?
– Nisam uzeo i nemam šta da vratim!
Viktor je okrenuo broj i nazvao gospođu Ljiljanu.
– Ovde Malevič! Molim vas da odmah dođete kod mene – spustio je slušalicu, posmatrajući me. Sobu je odjednom ispunila napetost, tišina. Nakon nekoliko trenutka čulo se resko zveckanje štiklica u hodniku i u sobu je ušla direktorica Ljiljana.
– Šta se desilo?
– Ovaj mladi čovek je lopov!
– To je glupost! Ništa nisam ukrao!
– Hoćeš reći da sam ja sam sebe opelješio!
– To je bio Pžemek! Video sam ga nedavno kako je prevrtao po vašim stvarima!
– Znate kakav je Pžemek… Mislim da se to već i ranije dešavalo. – direktorica je pokušavala da smiri situaciju.
– To je dobro dete, samo malo izgubljeno.
– To dete krade…- pobesneo sam i izašao u hodnik.
Gospođa Ljiljana je izašla za mnom.
– Molim da se smirite, verujem u vaše poštenje.
– Makar vi.
– Svi dobro znaju da ga je mlađi sin pljačkao.
– Molim vas da se vratite svom poslu.
C’EST LA VIE
Vozio sam Viktora u njegovim invalidskim kolicima do modelarske radionice. Usput smo sreli Didiera, koji je vodio u šetnju neku francusku penzionerku. Bakica se izgleda zaljubila u tog debeljucu, jer mu je neprestano darivala skupe poklone. Didier se sad ponašao kao gangster iz Harlema. Nosio je zlatne minđuše i zlatan prsten, pečat- signet.
– Počeo sam da mrzim svoj život na selu… – govorio sam.
– Momče, ako želiš da budeš pisac, onda upamti: kaže se „mrzeti“, a to što radiš zove se „hiperkorekcija“. Verovatno zbog toga želiš da sakriješ svoje seosko poreklo…
– A vi, gospodine, gde ste rođeni, u Poljskoj?
– Zamisli, da, u Kjelcama.
– Zaista?
– Moji roditelji imali su malo imanje u Lisovoj. Radili su na toj zemlji svojim rukama. Sećam se da sam im pomagao u polju.
– Vi ste bili poljoprivrednik?
– Samo nemoj da govoriš o tome Pžmeku, jer će se iznervirati. Ubeđen je u to da smo živeli u Poljskoj kao grofovi. A sada živimo u prinudnom izgnanstvu.
Krenuli smo u modelarsku radionicu. U njoj su bila dva mornara. Gospodin Viktor je gradio modele aviona. Svi ostali su ih montirali. Među detinjastim starcima dolazilo je do mnogobrojnih svađa. Prepirali su se o događajima pre nekoliko godina, i opet su nanovo prekrajali istoriju: Kako bi izgledala Poljska kad bi se nalazila u zapadnjačkoj zoni uticaja? Lepo mi je bilo da prisluškujem te diskusije, jer su dodavale još mnogo detaljnih informacija mom i tako opširnom istorijskom znanju.
– Pozdrav ljudima mora!
– Pozdravljamo sa neba!
– Šta novo lepite tamo?
– U-864.
– Zar opet? Istog onakvog kakav vas je nekada utopio?
– Nije utopio, već pogodio. Morali smo da bežimo, nagutali smo se vode, ali ipak uspeli smo. A kako je tvoj „supermarin spitfajer“? Hoćeš li napokon odleteti u njemu, stari mrgude?
– Dao bih sve za to. Nekoliko poslednjih godina života za jedan dan mladosti i let u mojoj mašini.
– Reci, mladi čoveče, ko je ubio Sikorskog?
– Kojeg Sikorskog?
– Držite me! Ne znam, kojeg? I mi smo se za vas borili – odbrusio je Marijan.
– Da ste se uspešno borili, verovatno ne bih ovde morao raditi – protivrečio sam.
– Sovjeti su ubili Sikorskog, i zbog toga smo izgubili… – Malevič je počešao vrh svoje ćelave glave.
– Britanci. Da, oni su krivi…- insistirao je Marijan.
– A ja sam čuo da su to Poljaci uradili. Ma, to je trenutno bez značenja…- mrmljao sam, jer nisam voleo napomene. Tretirali su me kao dete. Bio sam dete u odnosu na te starkelje.
– Nisi u pravu mladi čoveče…- viknuo je Viktor.
– Ako već moraš da radiš tu, onda da znaš da smo pre pola veka izgubili. Iako smo dali sve od sebe, ja u vazduhu, oni na vodi, razočarali smo…C’est la vie, mon Dieu, c’est la vie.
Izvadio je iz kutije model „spitfajera“.
– Ovo je Badnji poklon za mog unuka Mathieu. Mateuša, jednostavno rečeno.
– Model je skoro pa gotov… – primetio sam.
– Treba uložiti još dosta truda, dok ne bude gotov. Stići ćemo do Badnjaka.
Seo sam uz sto i posmatrao kako gospodin Viktor radi. Neprestano je imao neke poteškoće sa kojima je hrabro izlazio na kraj.
– Kada sam primljen u vazduhoplovnu školu u Denblinu, bio sam najsrećniji na svetu. Približavao se kraj avgusta trideset i devete godine. Bili smo tada, pred samo leto, na poslednjem logorovanju, na aerodromu u Ulenžu.
Uzeo sam svoje papire i sve sam pažljivo beležio. Kasnije sam ostavio gospodina Viktora u radionici i krenuo u šetnju po svežem vazduhu. Bio sam utučen zbog situacije u kojoj sam se nalazio, sigurno sam imao tužno lice, jer kada sam sreo gospođu Ljiljanu na stepenicama ispred Staračkog doma, odmah je upitala:
– Zašto ti je tako sumorno lice? Opet te je gospodin Viktor iznervirao?
– Ne, danas je godišnjica smrti moje majke.
– Možeš da budeš siguran u to da odozgo sve pažljivo posmatra.
– Mislite da je tako?
– Naravno. Uradi sve što možeš da bi tvoja majka bila na tebe ponosna. Kada bi bio moj sin, ja bih bila.
Zahvaljujući njenim rečima raspoloženje mi se poboljšalo. Ali samo o na trenutak.
Sa posla sam krenuo u antikvarnicu u centru Orleana. Radio je tu jedan Azijat srednjih godina. Ušao sam među redove knjiga. Moje kraljevstvo. Sam sam ga izabrao. Da li, zaista, tu pripadam?
Izvadio sam iz vrećice „Knjigu hodočašća … “ i uručio sam staretinaru. Posmatrao je pažljivo brošuru.
– Pa, onda? – postajao sam nestrpljiv. – Kupujete?
– To je neverovatno! Zaista!
– I onda, kupujete? – bio sam sve više nestrpljiv, posmatrajući nervozno sve okolo.
– Ne…
– Zbog čega?
– Nemam toliko novca da vam platim za ovu knjigu koliko ona zaista vredi…
– I šta sada?
– Moj kolega stanuje u Parizu. Idite kod njega, on će to od vas otkupiti. Evo vam njegova adresa. – Napisao mi je podatke na ceduljici i ja sam izašao.
Video sam, krišom, kako starinar podiže telefonsku slušalicu i nekog zove.
KAFANSKE SCENE
Pijuckajući pivo sedeo sam uz šank u kafani u kojoj je radila Renata. Moja devojka mi je prišla. Prisjećao sam se toga kako nam je bilo u Šamonu. I kako sam onda ja bio konobar. Dopustio sam joj da pobegne ne plativši račun.
– Hoćeš li još jedno? Za posebne goste cene su snižene…
– Mogu ispiti još jedno.
Pored mene je seo neki antipatični Arapin, koji je do malo pre kružio po kafani.
– Čuj, da li je ta plavuša tvoja devojka?
Pogledao sam ga preko krigle.
– Lepa je, zar ne?
– Prelepa da radi u kafani…
– Isto i ja mislim. Ali za sada nije ništa bolje pronašla.
– Upravo sam tu zbog toga. Mogao bi joj nekako pomoći.
– Pa, onda?
– Mogla bi da radi u mom salonu za masažu…- polizao je jezikom pivo sa usana.
– A koga bi trebala tobože da masira? Tebe, svinjo debela?
Ispljunuo sam, prskajući ga, neispijeno pivo Arapinu u lice. Počeo je da galami. I istovremeno da se bori sa mnom, ali sam bio jači i okretniji pa sam ga bacio na pod i počeo ga mlatiti pesnicama. Dotrčalo je nekoliko Arapina.
– Pusti ga! Ubiće te! – poviknula je Renata.
– Debela arapska svinjo!
– Smiri se! Beži kući. Previše si popio!
– Moraš da napustiš ovaj posao!
Nekoliko ljutitih Arapina bacilo se na mene i pokušali su da me izvedu iz kafane. Jedan od njih bio je Samir.
– Potrebne su nam pare! Zaboravio si na to?-potrčala je prema meni Renja.
– Prodaću knjigu gospodina Viktora! Imaćemo tada dosta para!
– Za sad imamo samo za život, iz dana u dan!
Bukvalno sam izbačen na ulicu. Samo sam još čuo kako vlasnik kafane viče na Renatu i preti da ako se opet tu pojavim, biće opuštena sa posla.
Iz kafane sam krenuo na posao u noćnu smenu. Otputovao sam autobusom iz centra, kako bih mogao negde bliže glavne stanice presesti na podzemnu železnicu do Lailly-en-Vala.
U jednom momentu čuo sam iza sebe ubrzane korake. Usporio sam da bi me taj neko sustigao. Bio je to Leon. Prolazio je pored mene ravnodušno, kao da me ne poznaje, i nakon toga se zadržao i pogledao me u lice.
– Kakav sastanak, Poljačiću…- zapalio je cigaretu i držeći je u ustima, i zavrnuo rukave od košulje. – Pa, kako će da bude? – bio je besan.
– Ma, šta će da bude? – Razmišljao sam o tome da li ću uspeti izaći na kraj s njim. Bio je viši od mene, izgledao je puno jači. Ali, ja sam niz godina igrao fudbal i znao sam kako izaći na kraj sa mnogo snažnijim i težim protivnicima.
Leon je zakoračio napred i ispljunuo je cigaretu ispred mojih noga.
– Briga me za te vaše škrinje – iscedio je kroz zube – Pronašao sam bolji posao. Opet je zakoračio prema meni. – Platićeš mi za to!
Iznenada sam primetio dvojicu žandarma. Leon ih nije video – spremao se za tučnjavu.
– O čemu se radi? – upitao je žandarm u trenutku kada je Leon prema meni uputio prvi udarac. Poklonio sam se i pogledao žandarme.
– Ništa – nastojao sam da budem smiren – onako, treniramo noću…
– Samo bez avantura! Obojicu ću da odvedem tamo gde ne želite da budete! – zapretio nam je i drugi žandar , a onda su otišli.
Lenon se ohladio. Nasmešio se:
– Dobar si – promrmljao je. – Trebao si da se žališ vlasti, da prijaviš kako sam ti pretio.
Slegnuo sam ramenima – šta je trebalo da mu kažem?
– Razgovarao sam sa šefom. Možeš se vratiti na posao, kada hoćeš. Nećeš zarađivati manje nego pre.
– Ništa ne razumeš – zarežao je. – Radilo se o tome da se izvuče što više. Mogu sam da sve nosim i da zauzmem dobru poziciju. I mogu to da radim valjano. Sam znaš – uzeo je cigaretu i zapalio – od mene zavisi život moje porodice…
– Rekao si da si pronašao bolji posao.
– Nemam ništa… Tako sam rekao jer nisam nikako hteo da me sažaljevaš…
MOJ GREH
Ujutro sam pošao da posetim gospodina Viktora. Na vratima sam sreo dvojicu policajaca. Gospodin Viktor je sedeo na krevetu i plakao. Prelistavao je album sa starim fotografijama.
– Šta se desilo? Zašto su dolazili policajci?
– Pronašli su ga … – vrisnuo je.
– Koga?
– Pžemeka.
Nisam ništa shvatio, samo sam gledao tog slomljenog starca.
– Komšije su obavestile policiju. Pžemek se obesio u svome stanu. Na Badnje veče. Na stolu su bile razbacane fotografije iz detinjstva i mladosti. I otvorena flaša pića. I pismo: „Ne mogu više da izdržim.“
Ćutao sam potpuno iznenađen. Osećao sam krivicu.
– Moj mali sin. Tako voljen – gledao je fotografiju. – U poslednje vreme nismo se mogli razumevali. Vikao sam dugo na njega zbog te glupe knjige… A na kraju sama se pronašla…
Ćutao sam.
– Valjda sam bio loš otac.
– Dali ste sve od sebe.
– Premalo, momče.
Izašao sam iz sobe gospodina Viktora i nazvao Renatu.
– Zašto si tako tužan? – odmah je po glasu osetila moje loše raspoloženje. Retko sam ga pokazivao. Osim toga što nismo imali previše novca, a pred nama je bilo mnogo posla i obaveza, ipak mi se činilo da sve ide dobrim putem. Ispričao sam joj sve po redu. Rekla mi je nekoliko toplih reči, ali morala je da se vrati na posao. Ja takođe.
ISUSOVA MARIJA
Probudio sam se preliven hladnim znojem. Renata nije bila kod kuće. Zvao sam je, ali nije odgovarala na telefonske pozive. Hodao sam
Stigao sam kući i čekao Renatu. Zaspao sam. Pžemek mi je došao u san. Pojavio se tobože crni demon. Osmehnuo se kao sumanut, sa nekim pobedničkim uzrazom na licu i uručio mi je napisanu sitnim, kao dečjim rukopisom, cedulju. Uzeo sam tu cedulju i počeo da čitam:
Probudio sam se preliven hladnim znojem. Renata nije bila kod kuće. Zvao sam je, ali nije odgovarala na telefonske pozive. Hodao sam nervozan po sobi. Na kraju sam otišao pokucati na Marinina vrata. Otvorila ih je pospana.
-Marina, jesi li videla Renatu? Nije se vratila navečer?
– Problemi u raju? Moja vrata su za tebe široko otvorena…
Manuo sam nestrpljiv rukom, a kad je Marina počela da bude nasrtljiva, lagano sam je odgurnuo. Pogledala me je besnim pogledom i zatresla vratima.
Trčao sam po ulici. Neoni su migali zloslutno.
Utrčao sam u kafić, gde je radila Renata. Prišao sam konobaru koji je čistio lokal.
– Zatvaramo …
– Tražim moju devojku, Renatu.
– A, to si ti. Nedavno je bila i razgovarala sa Samirom, ali u jednom trenutku bila joj je muka i izašli su na svež vazduh.
Izašao sam iz kafića. Segnuo po telefon i nazvao Artura.
– Izvini, što te budim, ali došlo je do problema. Taj pizdonja Samir negde je odveo Renatu i ne mogu je pronaći. Dođi i pomozi mi da je pronađem.
Isključio sam telefon i krenu sam da trčim oko kafića, provirio sam u obližnje ulice. Napokon sam naišao na Samirove raspadujuće kola. Od strane vozača nije bilo nikoga. Otvorio sam zadnja vrata. Samir je skidao pantalone. Renata je bila nesvesna, sa povučenim haljinom prema gore. Gaćice su ležale pored. Samir me je primetio.
– Ja nju volim!
Zaglušio sam ga udarcom u glavu. Tukao sam ga ko sumanut. Kada je stigao konobar, također Marokanca, udario sam ga u prsa iz polukreta (dobra škola nakon produžetka utakmice u okolici) i vratio sam se Samiru. Napala su me njih dvojica. Na svu sreću stigao je Artur i zajedno smo obeshrabili Marokance. Opet sam skočio na Samira.
– Pretućeš ga i zatvoriće te u ćuzu! – Artur me je dodirno, što me je smirilo.
Obojica smo odveli Renatu u Arturovo auto i otputovali smo u bolnicu.
Nakon nekoliko sati naglo sam se pojavio u lekarskom kabinetu – razgovarao sam sa hinduskom gospođom dotor.
– Da li joj je ta stoka nešto uradila?
– Vašoj devojci su dali drogu za silovanje. Nema traga da je nastupila neka penetracija. Zvala sam već policiju u vezi sa ovim slučajem.
– Sjajno. Voljan sam podneti izjavu.
– Postoji nešto važnije od toga.
– Da, da li ima nešto važnijeg od toga?
– Znač?
– Renata je već nekoliko sedmica u drugom stanju.
– U drugom stanju? To nije moguće!
– Ja sam ginekološkinja sa dvadeset godišnjim stažom, vrlo dobro znam taj posao. Malo je vremena za abortus…
– Abortus?! Nema nikakvog abortusa! – viknuo sam. Bio sam u šoku. Želeo sam da negde pobegnem, ali ne znam gde.
NOVI ŽIVOT
Nekoliko dana bili smo svi zajedno u stanu Arturove porodice. Nismo se mogli vratiti u naše mesto, Samirovi zemljaci su ga sigurno pratili i posmatrali.
– Čim dobijem platu, odmah putujemo.
– Za Poljsku?
– Još ne znamo. Sigurno ćemo morati nestati iz Orleana. Moguće je da će Samir pokušati da se osvećuje.
– Pa onda, gde ćete otputovati? Za Pariz?
– Ne znam o tome još ništa. Znaš, Renata je u drugom stanju.
– Pa, čestitam ti stari!
– U ovoj situaciji… Imamo dosta problema…
– Ali imate jedno drugo, to je najvažnije. Biće sve u redu, veruj mi!
– Nisam bio uveren u to.
– Možda ipak otputujete za Poljsku… – kao da je savetovala Marisja.
– Ne, ne mogu, u dugovima sam, glavu će mi skinuti, ne pitaj ko – objasnio sam tužan.
Posle nekoliko dana skupio sam dovoljno hrabrosti da izađem iz Arturovog stana i odem po svoju zaradu – otišao sam u Starački dom po poslednju platu, i potom do kancelarije direktorice.
– Momče, pa ti si dobro radio. To je tvoj pošteno zarađen novac – uručila mi je koverat.
– Samo, kako da se oprostim sa gospodinom Viktorom? Sprijateljili smo se.
– Teško je podneo smrt sina. Loše mu je.
Iznenađeno sam je pogledao.
– Jutros se baš loše osećao.
Napustio sam biro i potrčao.
– A tvoj novac? – pratio me njen glas.
Trčao sam punom snagom. Baš u trenutku kad sam se tamo pojavio, iz Viktorove sobe izlazio je fratar i još neki radnik iz administracije
– Momče, sedi sa mnom nakratko. Vidiš sad da je loše sa mnom … – zamolio je Viktor.
– Doći ćete sebi, biće opet sve u redu.
– Vreme je, momče, za mene, nemam kud da idem… – zadremao je. Nakon nekoliko trenutaka se probudio.
– Pžemek, uzmi me za ruku…
– Ali…
– Ne, ne ljuti se dete. Pomirimo se. Oprosti starom tupanu što sam se na tebe ljutio. Ali zaista moraš nešto promeniti u svome životu. Odakle ti uopšte ta ideja da dižeš ruku na sebe, to je ludost! Zloćudno momče. A gde je Andžej?
– Andžeja nema.
– Nikad nije tu kad je najviše potreban, kao i obično. Na majku se umetnuo. Ali ti si tu, Pžemiću. Voliš li me, dete drago?
– Da, tata.
Ispustio je držeći me za ruku.
Sahrana je obavljena na groblju pored Staračkog doma. Gospodin Viktor je sahranjen među svojim kolegama. Ispratilo ga je samo nekoliko osoba. Bio sam sa Renatom. Andžej je stigao sa porodicom. Nakon pogrebne ceremonije krenuli smo sa Viktorovim sinom do kancelarije direktorice Ljiljane.
„Sve privatne stvari i ušteđevinu nasleđuje sin Andžej. Unuk Mateuš kolekcije aviona…“
Meni je pripala kolekcija knjiga. Na samom vrhu stajao je obiman tom „Knjige i hodočašća poljskog naroda“.
Andžej je na to slegnuo ramena.
– Ma bolje je i to, nego nositi kući toliku istrošenu, staru hartiju.
Bio sam dirnut – znao sam da je ta hartija veoma važna s obzirom na materijalnu i nematerijalnu vrijednost. U gomili knjiga pronašao sam svoj rukopis, a u njemu cedulju na kojoj je, sa podvučenim uskličnikom, bila ispisana moja uspomena koju sam pronašao u Viktorovoj sobi, a koja se odnosi na „Knjige naroda i hodočašća…“
U Arturovom stanu pokazao sam ovu, za mene, gomilu blaga Renati.
– To je velika lova! Možemo ovo prodati i vratiti se u Poljsku! Ali najvažnije je ovo!
– A šta to?
– Preporučeno pismo koje je gospodin Viktor uputio poljskom izdavaču.
– Čitaj!
„Poštovani gospodine, pre nekog vremena potvrdio sam svoju spremnost za izdanje mojih uspomena. Međutim, to može malo i da sačeka, jer sad molim da se upoznate sa stvaralaštvom mladog pisca koji vam donosi ovo je moje pismo.
S izrazom velikog poštovanja – major Viktor Malevič.“
Bili smo oboje presrećni. Poljubili smo se. Nežno sam je pomilovao po stomaku.
U tome trenutku zazvonio je moj mobitel.
– Ćao, care – odmah sam prepoznao glas King-Tigrisa iz Vroclava. – Da možda nemaš važne informacije za mene? Izvini, što se tek sad javljam, ali retko ulazim na onaj e-mail.
Upitao sam ga da li i dalje želi dograbiti Zimu, a on je potvrdio.
Epilog
Nešto manje od godinu dana bio sam obučen u mantiju – ovaj put na ulici Monte Kasino u Sopotu. Opet su nemački starci ubacivali kovanice u kutijicu pored mojih stopala. Nedaleko na klupi sedela je Renata, ljuljajući dečija kolica i naše malo sinče – Viktorče.
Nisam morao da radim taj posao i na ovakav način, ali uradio sam to više sentimentalno, za naše francusko putovanje.
Nakon „posla“ odveo sam porodicu u restoran. Usput smo prošli pored knjižare, a u izlogu se videla moj prvenac, knjiga „Nek živi sloboda“.
Zbigniew Masternak – rođen 1978 g., poljski pisac, autor filmskih scenarija, fudbaler. Laureat mnogih važnih nagrada u Poljskoj. Preveden na više jezika. Autor više romana. Na osnovu nekih od njih snimljeni su filmovi