Nazivali su je opasnicom…
Govorili su mi: „Budi sa njom, dok si još mlad, ali i ne uzleći u nebesa, jer žensko ti je to, i nikad se ne zna…“
Govorili su mi: „E, moj mladiću! Odavno je ja gledam! I mogu ti samo jedno reći: pamet u glavu; i ne daj se! Jer još si zelen! A ona?… Ona ti je, rođeni moj, kroz sve prošla. Štono kaže naš narod: Ima da te prevede žednog preko vode! Kao što je mnoge i prevela! Jest!…“
Slađana je imala muža, a volela je mene.
Dešavalo se da, prolazeći pokraj domaćica što su pile kafu na terasi uz ulicu, iza sebe začujem šapat: „Je li, prijo?… Beše li ovo onaj Jovanov sin s kojim se Slađana spanđala?“ – „Jest! jest! on je taj; tiše samo!“ odgovarala je druga; a treća dodavala: „Jutros mi je Goca pričala: sad neki dan joj je i zembilje sa pijace nosio… Svi su se za njima okretali!“ – „Auuu–u! Zajedno na pijaci… Među onolikim svetom!… Kako je samo nije sramota?! Udata žena!…“
Slađana je bila jedanaest godina starija od mene, i u mene se zaljubila jednog aprila, čim me je ugledala. (Da je tako bilo, priznala mi je sama.) A da sam se i ja u nju zaljubio, primetio sam, iznenađen, tri meseca kasnije. Nekoliko dana posle toga uvideh da sam je mnogo zavoleo. Po čitave sate sam sedeo, mislio na nju i ponavljao: „Ona je najdivnija žena na svetu!“
Govorili su mi: „Budi čvrst, delijo! i pazi šta radiš! Jer samo li se malo opustiš, zavezaće ti pamet načisto, takva je ona. A onda si gotov: zaljubićeš se u nju, sto posto, propićeš se, propašćeš; mnoge je ona tako unesrećila. Zato, poslušaj čiku šta ti kaže: Idi kod nje… nemoj mene da lažeš da sa Slađanom nemaš ništa, vidim ja dobro; i znaj, nema ničeg lošeg u tome što si s njom – momak si, i šta te briga – ali… e tu je sad caka, tu leži znanje: treba i da umeš prema njoj pametno da se postaviš, da joj ne dozvoliš da te skrene sa tvoga puta, pa da sa tobom, umiljavajući se, svoje igre kako ona hoće igra. Zato, ako nećeš da propadneš, moraš da budeš maher, da budeš mangup veći od nje. A šta to znači? To znači: kovneš, pa bež’, kovneš, pa bež’! Samo se tako možeš spasti. U protivnom, opustiš li se, ne daj bože, zacopaćeš se u nju, to je sigurno, a onda – onda si se sjebao za sva vremena! Zapamti dobro šta ti čika kaže!…“
Govorili su mi da je od posebne, lakodajuće sorte, i upozoravali me da ću nagrajisati, a ja sam ih gledao s dečačkom bezazlenošću, ne verujući im ništa.
„Ostavi je, sine“, govorio mi je ponekad i čika Dragan, iz čijeg smo bifea posmatrali ženskinje na ulici. ,,Nije ona za tebe; ne poznaješ ti nju.“
„More, znam je ja dobro, čika Dragane“, odgovarao sam mu, slušajući šale mojih vrsnika za stolom, smejući se i sam sa visina svoje mladosti.
„Nemoj tako, sine“, nastavljao je on. „Ne znaš ti ništa. A ja je znam još otkad se zadevojčila; već tada je bila đavolasta. A sada?… Vidiš i sam kakva je sada…“
Slađana je bila lepa žena, s blistavim osmehom u crnim očima, sa raskošnim pramenovima tamnokestenjaste kose, i zamamnim oblinama punim poziva.
Ulične dangube, što su stajale na uglu robne kuće, posmatrale su me sa surevnjivošću dok sam sa njom pokraj njih prolazio, a deda Miloradovi podstanari od preko puta nudili su se da mi u koje god hoću vreme ostave praznu sobu, kako bih neometan i natenane mogao sa njom da uživam u muškim zadovoljstvima i svemu onome što mi je širokogruda sreća donela. „Ali“, uslovljavali su, „da nam osvetlaš obraz i pokažeš joj kako to radimo mi – majstor Miloradove kurajlije!“
Slađana je bila najlepša žena koju sam u životu video, i svi su znali za nas dvoje. „Šta li je našla u njemu?!“ čudili su se.
Pojedini od onih s kojima sam fudbal igrao pitali su me i otvoreno na koju sam je fintu uhvatio. Drugi, umesto mene, odgovarali: „Namesti se da te izvrti, pa ćeš videti na koju fintu!“ Smejao sam se i sâm i dvosmisleno pravdao kako sa Slađanom nemam ništa: „Ona mi je samo prijateljica“, dodavao sam važno, nehajno se smešeći, zadovoljan što mi niko ne veruje. – A, zapravo, moglo se i verovati mojim rečima. Bejahu one u to vreme mnogo bliže istini negoli njihovo uverenje da sam ljubavnik Slađanin. Jer tek nešto kasnije osmelio sam se ja i nju poljubio. I od te večeri prestali smo se ona i ja po gradu viđati i počeli naše susrete od ljudi kriti.
U to srećno vreme, kada me šarmerom smatrahu, sem moje mame i ponekad mene samog više se niko prema meni nije ophodio kao prema dečaku što život tek počinje da otkriva, nego su me svi u svoje društvo primali i sa mnom kao sa sebi ravnim razgovarali, verujući da čvrsto s obe noge na zemlji stojim i da sam u dobrim odnosima sa životom i uživanjima koja je on pružao i da je normalno da u mladosti malo i prolumpujem. Podržavao sam ih u tom uverenju i pravio se da i zaista jesam takav: da sam mangup, uživač i ženskaroš. I ne samo što sam se takav pravio pred njima, nego sam celim svojim bićem i sâm u to poverovao. Jer dole, odakle je oduševljena ponesenost sopstvenim uspesima izvirala, dole je tavorilo dete koje je jedva dočekalo tapšanja po ramenu i čestitanja na mom osvajačkom podvigu, i koje nije dozvoljavalo da se ta veličanja tek tako pokvare sitničavošću sumnji…
Nisam ja znao, u tim vremenima bez nedoumica, da ljudi o drugim ljudima malo razmišljaju. Verovah ja tada da svi oni što su me mangupom zvali odista i svom dušom svojom iza svojih reči stoje i da, poput mene samog, i sami u ličnosti mojoj interesantnu temu za razmišljanje nalaze, usled čega počesto bejah ja stidljiv, sujetno strahujući da kriterijume zadovoljiti neću.
***
Kada bi Slađana kroz čaršiju prošla, doterana, uzdignute glave, lomeći se u kukovima – za vrludavim hodom njenim svi su se okretali. Kada i mene kraj nje počeše viđati, s odobravajućim osmehom stadoše mi se javljati i oni koje nisam poznavao: „Samo tako nastavi“, hrabrili su me. „Kreši to muški, uživaj dok možeš, šta te boli uja za sve!“
Prijatelji moga oca, što su igrali preferans na našoj verandi, moj prolazak propraćali su šaljivim pogleđivanjima i savetovali ga da mi begeniše pravu kućanicu i da svadbu priprema:
„Vidiš da mu je sva krv u landaralo sišla; glavom ne razmišlja; da ga ona pomamnica mladog ne sasuši“, smejali su se. – „More, manite vi momka!“ branio me je čika Radivoje. „Hajduk ti je to. Ume ti taj i steći i uteći! Nije od juče…“ – slušao sam ga ja, i iskosa pogleđivao, čudeći se odakle me tako dobro poznaje.
Govorili su mi: „Drži se dobro, sinovac! jer ta ti rupa zakrpu nema…“
Neki moji majstori krstili su se dok sam s posla telefonom sa njom razgovarao: „E, ovo ti nema nigde!“ doprlo bi do mene. „Već pola sata guguću… I šta sve šapuću. Da te bog blagi sačuva i sakloni…“ – „Šta ćeš, moj gazda Ljubo“, odgovarao mu je drugi. „Tako ti je to kad je muž prezaposlen, a domaćica mu po ceo dan u kući sama…“ Zaćutao bi za časak, pa, stavši kraj njega, nastavljao: „A ti? Zar misliš da je kod tebe bolje? Crnčiš od jutra do sutra, uveče se onako umoran izvališ odmah u krevet, već si i omatoreo, a ona tvoja rospija, još uvek držeća… A žensko, kô žensko – traži! Misliš li da ona sada razmišlja o tebi? Da se brine što se za decu ovoliko boriš i povazdan kô mučenik rintaš? Jok, brate moj! I daj bože da samo ovako razgovara…“
Neki drugi, pak, kad bi se našli nasamo, znali su mi, kao svom pitomcu, u poverenju došapnuti: „Je li, bre?! A ti juče onako: u po bela dana, kroz sred grada sa njom! A?! Samo što se niste zagrlili… Nemoj, bre, tako javno, bog te tvoj! Ta svi vide… I ako njen muž sazna? A?! Jebô si ježa u leđa! Ima da te zadavi kô pilence; zaguljen je to čovek…“ Pogledao bi me za časak i, nagnuvši se ka meni, još tiše dodavao: „A i onih drugih se pričuvaj! Njih naročito!… Mislim, onih što je posećuju dok on putuje. Nisi znao?! A?!…“
Pre sadašnjeg, Slađana je imala još dva muža. Po gradu se pričalo da su se oba njena prethodna muža propila zbog nje. Pričalo se da je obadvojica još uvek vole…
Knjaževac beše ime varoši u kojoj smo Slađana i ja ašikovali. I često bi ona, predveče, između šest i sedam, izlazila u čaršiju, zarad kupovine. A ja sam u to vreme svagda šetao kraj izloga, i retko bih omanuo a da se ne sretnemo.
Omanji gradić bio je Knjaževac, varošica tek, i u njemu su se mnogi i mnogi poznavali. Ali o tome tada razmišljao nisam, zagledan bejah u ono što sam sâm doživljavao, i verujući da se ljudi na nas ne obaziru („Zašto bi vodili računa šta mi radimo?“, mislio sam) ne malo sam se iznenadio kada sam video da već nakon naših prvih susreta svi na poslu i u fudbalskom klubu znaju za nju i mene.
„Gde takav šiljokuran da onakvom tetkom jajca okiti!“ smejali su se.
I kada sam video da je smatraju poželjnom i lepom, i shvatio da se i prema meni s uvažavanjem odnose, počeh se ja truditi da me što češće sa njom po gradu viđaju… Jer, prijatno je sutradan bilo čuti, i znati da i svi ostali čuju, dobacivanje simpatičnog mi šaljivdžije: „Bravo, mali! Alal ti alatka!… A i jeste dobra, sunce joj njezino!…“ – duboku slast donosile su meni te reči istomišljenika moga: slast do tada nedoživljenog samopostignuća, u kojem sam se brzo snašao, uveren da mi ono po samoj prirodi stvari i zaslugama sopstvenim pripada, i da će tako zauvek i ostati.
***
Govorila mi je da joj nema života bez mene i da sam izlazeće sunce što joj obasjava dane posle čemernih noći što ih je kraj trupca od muža traćila, i zahvaljivala se bogu što je, najzad, i na nju pogled svrnuo.
Govorila mi je da bi sa mnom išla do na sam kraj sveta, sad kad zna šta je to sreća, i da je retka ljubav kao što je naša – „Ili ti ili vir u Timoku“, ljubila me je, a beskrajna nežnost prelivala je kadifaste sutone njenih zenica.
Njen zagrljaj razvejavao je senke nesigurnosti i budio u meni uzavrela muževna snevanja, a bleskava raskoš njenih bokova, za koje su svi znali da su meni, srećniku, bili namenjeni da ih kušam, sokolila su me da s neslućenim osvajačkim nadama iščekujem znakove spremnosti i od ostalih gospođa, s omalovažavanjem posmatrajući sitnuriju što je obletala oko devojčica u disko klubu.
Jednog usamljenog predvečerja, mirisale su lipe, zagledan u daljine, sanjario sam o velikodušnoj duši jedne udate žene, čije su se oči mutile toplinom čežnje kad god bi me ugledale, i u njenom liku prepoznah lik one o kojoj sam i ranije sanjao, i znao da ću je jednom i susresti…
„Bolje da je na vreme ostaviš; dok još možeš, i ako možeš… Jer, ako te načisto omađija: gotov si! I znaj! nisi ni prvi ni poslednji koji je zbog nje izgubio glavu… Dobro, ako nisi još, uskoro ćeš; već se vidi…“
A svašta su mi o Slađani pričali…
U početku sam se dičio što i mene zavodnikom smatraju. Kasnije, kad sam je zavoleo, i kad mi je pripala, s bolnom gorčinom slušao sam one koji su mi govorili: „Samo onaj ko je nije pitao nije joj ga i zavukao… Jer, takva ti je ona: ne ume da odbije čoveka. Možeš da pitaš koga hoćeš… Šta ti je sve samo u svom zimovniku Andra pre tebe sa njom radio, eeee…“
Istinska je bila strast kojom sam ja nju voleo – voleo je kao dragocenu tajnu koju treba čuvati a koju svi slute, voleo je utoliko dublje i grozničavije, što su uzbudljivije bile pretnje koje je donosila blizina opasnosti, i utoliko iskrenije, a nema neiskrenih strasti, i čistije, što su mi ružnije o njoj govorili.
Slađana je bila jedina žena koju sam u životu voleo; mnogo je voleo.
A onda je, iznenada, jednog lepog dana, ona ostavila i muža i mene, i otišla u plave daljine, sa čika Perom. E tad kad nisam svisnuo, nikad neću…
„Ona te je volela“, govorio sam sebi. „Ona je bila jedina koja te je onoliko volela!“ šaputao sam, kada je otišla, uveren da to nije i neopozivo i siguran da će se brzo i vratiti.
„Samo se jednom u životu ovako voli“, ponavljao sam njene reči, godinu dana kasnije, vraćajući se iz grada gde čuh da su je videli, a gde sam je dva dana po ulicama zaludno tražio da joj sve objasnim i dam joj dušu svoju.
Ona je otišla od mene, definitivno, mada sam ja mislio da se to nikada neće dogoditi. – „Ne pij toliko, nije ona jedina“, tešio me je moj prijatelj, zabrinut; a ja ga sažaljivo gledah, klimajući glavom. – „E, znaš mi ti moga“, htedoh mu reći, ali ne rekoh ništa, i mereći dubine svoje nesreće, upoznavah se natenane sa pravom veličinom svoje nekadašnje sreće. Posle sam i plakao, s glavom na astalu, kujući osvetoljubive planove o sreći budućoj, kojom ću naplatiti svu patnju svoju i bol, i opravdati njen odlazak.
„Ubiću se“, pomišljah. – „Neka sazna tada koliko si je voleo!“ klicala je budala u meni.
I ranjavah sebe, neizbrisivom uspomenom na lik njen, u sladostrasnom grču poda mnom. „To ti se više nikad ponoviti neće“ – ponavljao sam, uveren da sam karijeru završio i da je sve otišlo u pizdu materinu.
Prolazili su dani, i dalje sam taljigao, i umorno pogleđivao na ono što zaboraviti nisam mogao.
„I neka je otišla, đavo je odneo. Uništila je život trojici, dobro je što se ti nisi dao“, govorili su mi.
U mesecu kad su lipe cvetale, dok sam zevao kraj obale Timoka, jedna devojka ispusti u hodu maramče, i ja joj podigoh.
Govorili su mi: „Koja ti je ono curica? Je li, bre?! Aa! Vidi ti njega kakvu je lepoticu prigrlio, ko bi rekao, jebote…“
„Tako je, majstore! To je prava devojka! Vredna, učena, poštena… Skromna! Onakva kakva žena i treba da bude. A ne kao ona prepletuša…“
Kada bismo Mira i ja prošli ulicom, učtivo se javljajući ljudima, svi su nam otpozdravljali, blagorodno se smešeći.
„Vidi ti kako se momak snašao u životu, moglo bi se reći i uspeo…“
Mirjana se dugo nećkala da li da se uda za mene, i tek kada se i svojim očima uverila da sem dve-tri čašice u društvu subotom ostalim danima sem vode ne pijem ništa drugo, i kada je videla da i od mene može biti čovek, ona je odmahnula rukom, i moj tata je otišao kod njenog tate i ugovorili su svadbu.
„Baš je toplo napolju. Lekovit je miris bagrema“, govorila mi je žena. „Iznesi ga malo na verandu, znaš da se plaši usisivača… Samo mu kapicu stavi, dosta mu je to ćebence…“
„Da ti opeglam ovu plavu košulju, ona ti baš lepo stoji…“ – „Zamisli, molim te, onog ludog Milorada podstanari i noćas su do u neko doba s kurvama bančili…“ – „Ako još i ova jebena struja poskupi, ja čisto ne znam šta ćemo da radimo…“
„Hajdemo, zaspao je“ – držao sam je za ruku, i njene su se oči smešile, i ja sam je ljubio u kosu s nežnošću, razumevanjem i poštovanjem.
„A je li ovo onaj tvoj levi volej, tata!“ ševrljao je moj sin s loptom po livadi. – „Podigni glavu i ispravi leđa“, pokazivao sam mu, otkrivajući u njegovom otkrivanju sveta najveću sreću dosuđenu čoveku.