„Beše to posle bitke kod Gaugamele, i pošto je razoren Persepolis; kada su carske statue i kipovi bogova svaljeni u prah, a hramove i palate progutao plamen. U vreme kada Bes ubi persijskog cara Darija a pre nego što ovoga pogubi Aleksandar…
Videsmo kako se golemo carstvo ruši u dimu i moru krvi, provincije kako tonu u bezakonje a satrapi prisežu na vernost novim gospodarima. Dijadosi preko noći stekoše moć, zlato i slavu. Do nas dopreše glasine o vojsci naroda Magog, cara Goga, koja pustoši zemlje na severu, i o vojsci cara Pora, koja se okuplja na istoku, u Indiji, ali vojnici, izranjavljeni u bitkama i iznureni od marševa, od Aleksandra zahtevaše predah.“
To je početak izgubljenog i, očigledno apokrifnog rukopisa U zemljama Goga, koji se pripisuje Pseudo-Kalistenu a koji nam je poznat uglavnom po fragmentima iz arapskih izvora. Opširno ga citira Al Faludi, u svom Opisu naroda i zemalja. Sumnjiva akribija, očigledni anahronizmi, nepouzdana hronologija, konfuzna geografija i proizvoljnosti u opisima događaja – za koje ponekad nije moguće naći potvrdu u drugim izvorima – potvrđuju pretpostavku da je spis apokrifan.
Orijentalista Ditrih Miler iznosi hipotezu da je reč o kompilaciji sumnjivih i poznih izvora, nastaloj uglavnom između I i II veka, ili možda kasnije, s mnogim poznim dodacima, od kojih se neki datuju čak u XIII stoleće. Čudovišna knjiga je, prema njegovom mišljenju, nastajala trudom brojnih skriba, koji su kroz vekove, izvornom rukopisu koji je za nas izgubljen, ili njegovim fragmentima, dodavali plodove sopstvene mašte i poneku grešku, nesporazum.
Tijeri opovrgava ovo mišljenje i njen nastanak, na osnovu opširne lingvističke analize (duge gotovo dve stotine stranica), datuje u sredinu XIX veka. Drugim rečima, u pitanju je grub falsifikat, nastao na temelju odlomaka iz Al Faludijevog spisa.
U Parizu 1855. godine, štampano je navodno celovito izdanje ovog dela, čiji je nalazač rukopis doneo „odnekud sa Istoka“, a u čijem se predgovoru, između ostalog, kaže:
„Pisac ove povesti je čovek neodređenih godina, zemljanog lica i sive (sive, a ne sede) kose, koga je izdavač sreo samo jednom u životu, a koji mu se predstavio kao pravi autor spisa koji sledi. Francuski je govorio tečno, ali s izvesnim akcentom, sličnim onim kod Slovena ili obrazovanih Rusa.
Kada ga upitah za ime, reče mi da se zove Kalisten. Tako je i potpisan na koricama ovog izdanja.
Štampar ove knjige nije naučnik, on ima samo skromno znanje o istoriji, a još skromnije o drevnom Orijentu, i on nije dužan da proverava da li je ono što tvrdi pisac istinito ili ne.
Čitao sam knjigu cele te noći, nekoliko puta iznova, i čvrsto reših da je štampam.
Koliko sam mogao da dokučim, ona sadrži delove nekoliko starih rukopisa, na koje se poziva nekolicina arapskih i srednjovekovnih pisaca, ali uz znatna skraćenja i unekoliko izmenjene, tako da stvore utisak da se ovde iznosi jedna lična povest.
Poznatoj legendi o ‘živoj vodi’ ili ‘izvoru besmrtnosti’ dodato je nekoliko šturim jezikom ispričanih epizoda, koje sežu gotovo u naše doba. To joj daje prizvuk nečeg izmišljenog i neverovatnog.
Izdavač je zato može preporučiti čitaocu kao fantastičnu literaturu.
Neka posluži čitaocu za zabavu ili pouku, neka je učenjaci po svojoj volji tumače ili ismeju i odbace.
Ali neka čitalac ne smetne s uma da je istina često neverovatna; ponekad do te mere da se opire svim našim pokušajima da je pretočimo u reči.“
Evo nastavka te povesti, prema knjizi pariskog izdavača Godijoa, koju prenosimo s neznatnim skraćenjima – izostavljajući opširne komentare i fusnote – i to samo u onim delovima koji se tiču fantastičnih opisa zemalja, kojima je pisac, navodno, prošao:
Senka užasa na njegovom licu
To sumorno mesto meni je izgledalo kao sam kraj sveta.
Ovde se podiže jedna ogromna planina, kao zid iznad mora. Kameni grad, sa svojim kulama, zatvara tesan prolaz. Ime starog grada je Derbent, što znači „Sveta kapija“. Ko vlada ovim gradom, vlada uskim tesnacem; a ko vlada tesnacem, vlada putem koji vodi u zemlju Goga.
Tog kobnog dana stajao sam na bedemu tvrđave, posmatrajući vrhove planina kako se gube u bledoj izmaglici, rascepljene bele stene i mračne, drevne šume koje obrastaju brda, s osećanjem da stojim pred nečim bezmernim, što se nije dalo imenovati.
Sećam se da je izjutra padala uporna, sitna, dosadna kiša.
Osetih svežinu vazduha i videh oblake kako se valjaju sa brda.
Čuh iznova maga, koga je Aleksandar doveo sa sobom, kako mrmlja o izvoru besmrtnosti i živoj vodi, o sili Goga, o mnoštvu naroda koji ga slede, i o neverovatnim stvarima koje će se tek zbiti. Bejah srećan što sam napustio Makedoniju, i zahvalan bogovima što su mi dopustili da vidim i saznam za toliko čudesnih stvari. Stojeći tako na bedemima Derbenta, iznenada osetih neodoljivu želju da kročim u tu zemlju, koja se stere od te jezive planine sve do južne Skitije i reke Tanais, i koja krije tolike tajne. Ta nerazumna želja, po svoj prilici, za mene beše kobna.
Možda zato što zakasnih u bitku kod Ise i što u boju kod Gaugamele tek nazreh lice Areja, boga rata, tog časa bacih se Aleksandru pred noge i zatražih od njega da mi dopusti da se tamo zaputim.
Videh senku užasa koja načas preleti preko njegovog lica.
Onda mi on dade znak da ustanem i reče da narodi s one strane planine nikad neće biti pokoreni, i da je već zapovedio da se na ovom mestu podigne sveti bedem – visok zid od kamena, a da se na njemu postavi tvrda kapija od mesinga i gvožđa. Kroz trideset dana, kada Sveta kapija bude zatvorena, reče, on će se vratiti u Vavilon; a što se mene tiče, bio sam slobodan da činim šta mi je volja i da povedem sa sobom one koji hoće da me slede.
Pomislih opet na vodu besmrtnosti, koja je darivala večni život; pomislih da onog ko je pio s tog izvora gvožđe ne može raseći, i da mu vatra ne može nauditi. Sličan bogovima, išao bi iz bitke u bitku, ne znajući za smrt i poraz, i nije postojao niko, sem onih nalik njemu, ko bi mu se mogao suprotstaviti. Kao da je mogao da pročita moje najskrivenije misli, Aleksandar se sagnu i reče mi na uho, tako da ga niko osim mene nije mogao čuti, da uzmem sve što mi treba a da mu zauzvrat dam samo nekoliko gutljaja žive vode, ukoliko nađem čudesni izvor i ako je istina sve ono o čemu je zborio persijski mag.
Zakleh mu se da će biti tako.
Oni što se klanjaju Tartaru
Još isto veče skupih četu bezumnika sličnih sebi, pobrinuh se za konje, oružje i hranu koju smo mogli poneti sa sobom, a već sledećeg jutra, dok je sunce izlazilo, napustili smo Derbent, grad podignut na tvrdoj litici, i zaputili se u nepoznato. Taj korak beše nepromišljen, dostojan nekog žutokljunca, ali moju kosu i bradu su već šarale sede a ja sam žudeo za istinskom pustolovinom. Te noći sanjah zemljani ćup pun žive vode…
Neimari su počinjali da zidaju bedem, konjanici su napuštali grad, u koji su sad pristizali zidari i kovači.
Tog jutra prođosmo gradsku kapiju i nastavismo veoma uskim putem, odred od jedva pedesetak ljudi, kroz vrleti i klance, između strmih planina, kroz divlje i guste šume, neprestano strepeći od zaseda i pljačkaša.
(… )* Dođosmo u zemlju Baktrijanaca, za koje se tvrdi da se hrane miševima; ali istina je da oni svoje mrtve ostavljaju psima i pticama, i da se raduju kad neko od njih umre, te da na tim gozbama jedu sirovo meso.
Njihova je zemlja jalova i pusta, nastambe prljave i uboge, a oni žive u strašnom siromaštvu. Tako prođe deset dana, naše zalihe su nestajale, a mi najzad uvidesmo da je povratak jednako nemoguć kao i nastavak puta kroz zemlje Goga.
(…)* stupismo potom u beskrajnu ravnicu, gde je trava visoka skoro kao konjanik, a koju nastanjuju bezbrojni i bezimeni narodi koji se klanjaju samom Tartaru; neki od njih se hrane strvinama, a drugi žive na kolima, ne podižući sebi kuće, i gone pred sobom svoja stada. Od njih smo čuli da je basnoslovni grad cara Goga sazdan od drveta a ne od kamena i da leži na stotine vrsta daleko na severu…
Pre nego što istekne prvih trideset dana, počeše dezerterstva i pobune. Ja sasvim prestadoh da mislim o povratku, shvativši da je za mene Sveta kapija zauvek zatvorena, da više nemam službu a ni zvanje…
Sa mnom ne ostade više od desetak najodanijih vojnika, kad pretrpesmo poslednji, kobni napad Skita.
Ogromno drvo, usamljeno u ravnici
Probudih se valjda u svitanje sledećeg dana, ili možda nekoliko dana posle toga, s telom punim rana, sred leševa koje su kljuvale ptice. Videh da pored mene sedi neki stranac, odeven kao Skit, i da me posmatra s izvesnom radoznalošću. Zatražih od njega vode i poželeh da ovde umrem ali me on, ne odgovarajući mi ijednom rečju, podigne i prebaci preko sedla svog konja, te tako putovasmo dobar deo dana. Skit se zaustavi kad ugleda neko ogromno drvo, usamljeno u ravnici, pod kojim je tekao mutni potok ili neka plitka reka.
Zaronih glavu u potok u koji me baci, pio sam kao životinja, a potom dugo ležah u crnoj vodi, videći kako se oko mene lagano širi krvava mrlja… Neznanac je iščezao, zbog toga osetih olakšanje. Sa njim nestadoše moj oklop, šlem i kratki mač. Ustadoh pre nego što sunce zađe, uvih se u svoj pocepani crveni ogrtač i tako drhtah čitave noći, ne mogavši da zaspim…
Narednih dana živeo sam kao divlja zver u polju, hraneći se onim što sam mogao da nađem, ptičjim jajima i semenjem, i sklanjajući se od ljudi. Beše pomalo čudno što su mi rane tako brzo zacelile; u beznadežnom stanju u kome sam se nalazio, nisam tome pridavao nikakvu pažnju. Ali nedugo zatim okliznuh se i strmoglavih niz stenu, i ustadoh kao da se ništa nije dogodilo. Pomislih kako bi bilo bolje da sam umro, jer bi se tako svršile moje patnje. Slučaj je hteo da to bude nedaleko od onog istog drveta i one iste reke u kojoj, za jedan čas, sa zaprepašćenjem ugledah svoje lice.
Beše to, na moje ogromno čuđenje, lice barem dobrih deset godina mlađe ali nekako čudnovato promenjeno, bez sedina u kosi i bradi, i mene obuze strašna slutnja; setih se onog što je govorio mag o vodi besmrtnosti i onim što su je bezuspešno tražili. Pomislih na sve izvore koje sam okusio otkako smo napustili Svetu kapiju i setih se večeri kad sam prvi put otpio vodu iz ovog potoka čije je dno prekrivao crni pesak. Na dnu potoka ugledah jedan zlatni grumen. Zasekoh nožem podlakticu i počeh da se smejem kao ludak kad iz duboke posekotine ne poteče nijedna kap krvi…
Ravan bogovima, deci, ili životinjama
Bio sam besmrtan, rekoh sebi, dakle, zauvek ću živeti u ovom telu koje je od sada odbijalo da stari. Ponovih reč „zauvek“ naglas stotinu puta ali moj um nije mogao da je pojmi.
Valjda tog istog dana spazih pet ili šest pljačkaša na konjima i zaleteh se ka njima kao bezumnik; prvog zbacih sa konja i dokrajčih ga svojim nožem u ludilu koje me je načas bilo obuzelo, a zatim pojurih ka sledećem, vitlajući dugačkim skitskim mačem u rukama. Njegova sekira me pogodi u rame ali ja mu jednim zamahom odrubih glavu. Ostali baciše oružje pod moje noge a ja čuh kako među sobom s užasom ili poštovanjem mrmljaju reč koja, kako sam kasnije saznao, na skitskom znači „besmrtnik“.
Strah da ću izgubiti ovaj dar bogova jednako neočekivano kao što sam ga i dobio bio je bezuman koliko i radost koju sam u prvi mah osetio.
Ideja o besmrtnosti u telu je navika; navika koja se, kao i sve druge, stiče vremenom, baš kao i ideja o prolaznosti. Pomislih kako sam postao ravan bogovima i deci, ili životinjama koje takođe, kako uče filozofi, ne znaju da su smrtne.
Moje telo je postalo nalik poslušnoj životinji, kojom sam vladao u potpunosti, a koja nije mogla da ugine; beše joj dovoljno samo parče hleba ili mesa… Uskoro sam izgubio naviku da svakog dana uzimam hranu a sa tim zauvek izgubih i san. S vremenom sam prestao da osećam žeđ i glad, žegu i studen, ali, zajedno s osetom za bol, nestale su i sve one stvari koje su mi pre donosile zadovoljstvo i radost.
Ne znam koliko sam vremena tako proveo među divljim plemenima, među Turcima i Skitima. Biće da je proteklo sedam godina, ili više. U jednom od tih pljačkaških plemena postadoh poglavica ili knez; trudio sam se da nad njima vladam pravično i da promenim njihove varvarske zakone i surove običaje, baš kao što je činio Aleksandar u zemljama koje je osvojio, ali u tome nisam uspeo. A jedan od njih beše i onaj da zarobljenicima odseku desnu ruku i bace je u vazduh, te da je ostave da leži onako kako je pala, na osnovu čega su njihovi vrači proricali…
Kada bi neko plemenit među njima umro ili poginuo u boju, stavljali su ga na kola i vozili od mesta do mesta tokom četrdeset dana. Potom bi mu priredili posmrtnu gozbu, na kojoj bi opet obilato jeli i pili a na kraju bi zapalili lomaču s telom pokojnika, porazbijali sve sudove i nasipali veliku zemljanu humku. Ja na tim gozbama gotovo nikad nisam jeo, bilo mi je dovoljno i nekoliko gutljaja vina.
Od njih čuh i mnogo priča o carstvu cara Goga i njegovom mnoštvu, i pomislih da su i on i njegovi vitezovi takođe besmrtnici, ali nikad nisam dopro do njegove prestonice, ukoliko je ona uopšte ikad i postojala…
Posle mnogih lutanja dospeh na Tibet, gde u nekom manastiru nađoh sebi slične.
Bio sam sasvim izgubio račun o vremenu, koje za mene, uostalom, više nije imalo nikakav značaj. Ali jedne večeri izronih iz meditacije, s nejasnim osećanjem da sam se upravo probudio iz dubokog sna i da se nečeg s naporom prisećam.
To veče setih se obećanja koje sam dao Aleksandru.
Nekoliko kapi vode, koje prosuh na njegov grob
Ne znam koja to beše godina kad se ponovo obreh u Vavilonu; muslimani računaju godine od Hidžre, hrišćani od Rođenja Hristovog, Vizantinci od datuma Stvaranja Sveta, ali starost sveta je bezmerna… Egipćani beleže godine najduže, kako čuh od jednog sveštenika u Saisu, još od doba kad Posejdon dobi kćerku Klito a ona izrodi sinove sa džinom Atlasom…
Tek, Aleksandar beše već odavno mrtav a ja najzad čuh tužnu povest o njegovom kraju. Razumeh da je ubijen, otrovan, a da je državu koju je stvorio ostavio najjačem…
Dijadosi se među sobom boriše za ogromno carstvo, ali to beše borba koja se vodila do istrebljenja. Mogao sam da se priključim bilo kojem, ili nijednom, i da sam ovladam carstvom koje je sazdao Aleksandar. Pomislih da posle toga nastavim s osvajanjem Indije, i da sebi potčinim Pora. Predočih si trijumfalni povratak u Grčku i Makedoniju, i razumeh koliko je to, u mom stanju, bilo besmisleno: kome sam se mogao vratiti, a kome osvetiti? Prvi put pomislih sa žaljenjem na one koje sam ostavio za sobom. Mora da je već isteklo vreme jednog ljudskog pokoljenja, ili više, otkako sam napustio svoj zavičaj…
Učestvovao sam u nekoliko bitaka, ali se više ne sećam u kojim, a zatim sam otišao u Egipat, gde sam se poklonio Aleksandrovoj seni. Onih nekoliko kapi žive vode koje sam mu bio dužan izlih na njegov grob, sa čime sam, kako sam računao, izmirio stari dug i ispunio davno obećanje. Ništa se, naravno, nije dogodilo, jer živa voda nije mogla da oživi onog koji je već umro. Pomislih i kako ću se, kroz izvesno vreme, jedino ja sećati moćnog i sujetnog vladara, jer vreme je bujica koja sa sobom nosi sve – sve, izuzev besmrtnika.
Zatim sam se nastanio u Aleksandriji, u kojoj sam godinama izučavao razne spise, onako kako su mi dolazili pod ruku. Imao sam vremena za sve, i sve sam ih čitao s podjednakim interesovanjem, kakvo možda ima dete za novu i nepoznatu igračku, a to potraja dok biblioteku ne spališe hrišćani. Ovde, među mnogim drugim, nađoh i spis nekog Jezekilja, preveden sa hebrejskog, koga su Jevreji smatrali za proroka, a koji kaže: „Sine Čovečji, okreni lice prema Gogu u zemlji Magogu, knezu i glavi u Mesehu i Tuvalu, i prorokuj na nj…“ On potom govori kako će Gog povesti svoju vojsku na Izrailj: „sve koji mačem mašu, s njima Persijance, Etiopljane i Puteje, sve sa štitovima i pod šlemovima i sve čete njegove, dom Tomargin za severnog kraja (…) mnoge narode s tobom…“ Sve to beše veoma slično onom što je govorio persijski mag u Derbentu. Shvatih da je „Tuval“ Skitija, kako smatra i Josip Flavije, te da će se Gog, koji se dotada samo jednom pojavio, pojaviti ponovo, ali šta je „Meseh“ dokučih tek mnogo vekova kasnije…
Propustio sam da vidim slavu Rima, kada Vučica beše u najvećoj snazi; upoznao sam ga u doba opadanja, mislim da to beše u doba imperatora Julijana, koga su hrišćani prozvali Apostatom ili Otpadnikom. Sećam se da sam u Antiohiji čitao njegov spis Protiv Galilejaca, u kome ismeva hrišćansko verovanje u ustajanje iz mrtvih i vaskrsenje u telu, rugajući se veri u jednog mrtvaca, i da sam tada pomislio na apsurdnost svog stanja – ja nisam mogao da umrem, prema tome ni da vaskrsnem; Sudnji dan, dakle, bar za mene, nije mogao da postoji…
Lik sa srebrne drahme
Dok su varvari pustošili Rim, spokojno nizah pismena svog komentara Plutarhovog dela i dopunih Platonov izveštaj o Atlantidi; početkom V veka se obreh u Hiberniji ili Erinu, gde sam na gelski preveo Sveto pismo. Poverih se nekom irskom isposniku, koji jedva da je čuo za Aleksandra, ali koji me upita za Hrista, i koji beše silno razočaran kada mu rekoh da sam Judejom prošao svega jednom, možda nekoliko vekova pre njegovog rođenja, a da se Jerusalima, prljave, prašnjave varošice koja se tada našla na mom putu, slabo sećam, jer sam u njemu samo jednom zanoćio.
Pojedine periode mog života prekriva zaborav; katkad u svojim rukama prepoznajem belešku koju sam negde uzgred zapisao a oko koje su vreme i ljudi ispleli legende. U mojim sećanjima se, kako ponekad primećujem, brkaju pročitano i doživljeno. S vremenom, sve teže prepoznajem šta sam učinio ili zapisao ja, a šta neko drugi, sličan meni. To je neizbežno, jer ljudsko pamćenje nije beskrajno, a godine to mogu biti…
U Španiji, u Kordobi, naučih arapski da bih čitao Kuran, u kome nađoh povest o Zulkarnainu, „Dvorogom“, koji je podigao veliki zid na Kavkazu kako bi zaustavio horde Goga i Magoga, i odbio da od tamošnjih plemena za to primi zlato. S užasom primetih da je vreme iz mog pamćenja izbrisalo crte njegovog lica i da ga je zauvek zamenio lik sa srebrne drahme. Potom mi u ruke dopade Apokalipsa svetog Metodija, u kojoj se govori o borbi „poslednjeg rimskog cara“ sa carom Gogom i o konačnom porazu „Gogovog mnoštva“. Slično, kako sam video, piše i u Otkrovenju sv. Jovana Bogoslova, gde na čelu „četiri kralja zemlje“, čiji su narodi „brojni kao morski pesak“, opet stoji car Gog…
Krajem XVIII veka sa ruskim carskim trupama ratovah na Kavkazu i otkrih da potok iz kojega sam pio pre toliko godina više ne mogu naći. Godine 1796. obreh se opet u Derbentu, u Dagestanu, u štabu generala Zubova, i zatekoh tamo samo ruševine svetog bedema koga je jednom davno podigao Aleksandar. „Tuval“ beše drevno ime za Skitiju, „Meseh“ znači Moskva a „Ros“ je Rusija, razumeo sam najzad, unekoliko zatečen načinom na koji se drevno proročanstvo ostvaruje. Sveti bedem je, dakle, konačno bio provaljen, Aleksandrova kapija srušena… Ta spoznaja donese mi kratkotrajnu radost…
Iz čistog hira se pridružih Napoleonovoj armadi 1812. samo zato da bih prisustvovao njenom rasulu. U Borodinu ustadoh iz plamena kada je pored mene eksplodiralo rusko đule, što mi donese prolaznu vojničku slavu. Iste godine videh kako gori Moskva, a s proleća sam opet bio u ruskoj službi.
Nekoliko godina kasnije, u Sankt Petersburgu od nekog pustolova čuh za tibetansku legendu o podzemnom kraljevstvu Agarta i tajanstvenom Kralju Sveta koji može da razgovara sa samim Bogom, pri čemu plameni jezici izbijaju iz oltara. Proročanstvo tvrdi, reče mi, da će doći vreme kada će Kralj Sveta izaći iz svoje pećine na površinu zemlje.
Podanici kraljevstva Agarta, to je očigledno, behu besmrtnici, koji su se, poput mene, bez cilja razmileli zemljom. Ko je, međutim, bio Kralj Sveta?
Maske otpale od Njegovog Lica
Samo smrt nas čini konačnim, naša dela i reči neopozivim, jer jedino u smrti spoznajemo Apsolut, gledajući neposredno u Lice Gospodnje. Sve do tog časa, naš život ostaje večito jalov i nedovršen, naša pitanja bez odgovora. Neka je blažen onaj koji zna, neka je blažen onaj čija se dela i reči ne potiru među sobom, i koji poznaje izvesnost.
Valjda više ne postoji nijedan kutak zemljinog šara kojim nisam koračao i nijedan delo koje nisam započeo – neka, pri tom, protivureče onim drugim. Bejah skrib u Aleksandrijskoj biblioteci i, potom, četrdeset godina u nekom manastiru, gde sam, po sećanju, dopisivao delove rukopisa koji nedostaju, otimajući ih zaboravu, među ostalim i dela samog učitelja Aristotela. U Pragu podigoh jedan most i prisustvovah spaljivanju jedne biblioteke; naslađivah se požarom u kome je nestala Kartagina i videh kako su Rimljani njena polja zasejali solju. Prođoh Libiju i zemlje troglodita, a njihovo bezazleno divljaštvo me za neko vreme povrati u stvarni život. U Parizu videh pogubljenje jednog kralja. Na Kavkazu se ponovo borih pod carskim stegom… Ako je vreme beskrajno, sve ima jednaku vrednost i ništa nije za osudu – stvaranje kao ni razaranje, građenje ni rušenje, rođenje ni smrt, jer ne postoji ništa što je izgubljeno a da jednom neće nastati iznova. Klonih se rata kada sam spoznao da je rat za besmrtnika besmislen, jer on ne može da iskusi smrt…
Istorija za mene nije više nego beskrajni dan, dan koji se proteže na mnoga stoleća, puko proticanje vremena, koje donosi znanje, ne i mudrost.
Istorija je za mene, rekoh, samo beskrajni dan, ali nad njim se nadvijaju dve senke: jedna pripada Aleksandru, čija slava iz stoleća u stoleće raste i koji tako tvrdoglavo odbija smrt i zaborav. Drugi je neznanac, car Gog iz zemlje Magoga, koji je Onaj što će tek doći. On će se, to je sasvim izvesno, opet pojaviti u zemlji zvanoj Tuval, u Mesehu, od plemena Rosa…
Meni preostaje jedino strpljenje, jer je moje vreme, kao i vreme Tvorca, beskrajno; meni preostaje da čekam ovog drugog, Desetog i možda Poslednjeg Avatara, tajanstvenog cara Goga i Njegov dolazak. Ostaje mi da ga čekam u tišini, osluškujući veliko i večito ćutanje Oca. Ostaje mi da čekam svog oslobodioca, onog koji će mi šapnuti tajne reči, ili da čekam da Sunce utrne a zvezde zgasnu, kako bih najzad i ja, poslednji među ljudima, spoznao ono što nikom nije uskraćeno.
Tada će i moje oči najzad da prekrije tama, um zaborav, a ovaj prah da se konačno vrati prahu…
Kakvo će biti to lice koje ću ugledati na samom kraju vremena – lice Onog Koji Je Početak i Kraj svega, Alfa i Omega, Onog Koji Je Poslednji i Prvi? Nisu li svi ti bezbrojni ljudi koje sam tokom godina i godina sretao samo obrazine, maske od gline, otpale od Njegovog Lica?
*Lakuna u tekstu; deo koji nedostaje i u pariskom izdanju iz 1855.
Najzad priča.