PETAR BOŠNJAKOVSKI: MI ŠLEMOVI (BANDA HEROJA)

SAMIZDAT
VRŠAC
2018.
P R I K A Z – Živko Ivković

Iz današnjeg ugla gledano, gotovo neverovatne avanture iz mladosti autorove i Mi šlemovi grupacije se čine kao da su u potpunom skladu sa godinama tim, mladošću tom, jednom i jedinom, a opet, drugima za nepoverovati jer, navode na pomisao o propuštenom u toj, jednoj i jedinoj. Autor se tako odlučio za oživljavanje i predstavljanje slika iz svog tin perioda na najiskreniji mogući način, ovde su uloge urednika, korektora i lektora smišljeno zaobidjene, a što je sasvim u redu, prihvatljivo je, jer ko zna šta bi ta književna zakerala izbacila i dodala svojim sugestijama i to onda ne bi bio Bošnjakovski nego jedan od onih koji željno iščekuju dan kada će i njihovi naslovi osvanuti na žutim kioscima, gde već imamo ponudjene brojne naslove u fazonu onom, moj do moga, akcijska prodaja u kontinuitetu, ma, samo isfurati te, godinama izložene. U ovom, Bošnjakovski slučaju, samo privilegovani će doći do naslova koji je napisao, i to je ono što intrigira. Drugi autobiografski deo autorov (knjige su koncipirane ili zasnovane na način istinitih (true story) dogadjaja, pa tako konačno dolazimo do razrešenja misterije zašto baš Mi šlemovi. Naime, znamo da je pokojni Satan Panonski imao svoj sastav nazvan Mi Pogreb. Naravno, uzeti isti naziv (za rock grupu čiji je član bio Bošnjakovski) ne bi bilo ne znam koliko i sa odobravanjem prihvaćeno, a znajući da se radi o srpskohrvatskoj (pogreb) reči, dodaju tako nazivu grupe hrvatskosrpsku sa istim značenjem (sprovod) te se tako rodila grupa Mi Sprovod. Pod tim imenom nastupaju 1995. godine na Groždjebalskoj gitarijadi u Vršcu. Nakon izvesnog vremena, naziv im se učinio prevazidjenim i isti menjaju u Mi Šlemovi, koji je ostao nepromenjen do danas. Stranicu po stranicu, iščitavajući, zaključite kako je svaki ponaosob od članova grupe Mi Šlemovi imao svoj omiljeni sastav, tako se Borko, recimo, palio na WA.S.P ili Baki na Van Gogh (ha), a snove o odlasku na koncerte svojih omiljenih grupa su i dosanjali. Ostao bih nedorečen ukoliko ne bih pomenuo ulogu Radija 202 koji je odigrao bitnu ulogu u odrastanju ove družine. Brojne su avanture ovde koje su Mi Šlemovi drugari , smišljeno i planski preturili preko glave, pa tako ne znam koja je u stvari zanimljivija (da li Gitarijada u Rupi, Kuća sviranja, Baki i Djule, Spavanje na kiosku ili nepomenute) tek sve odišu tom neponovljivošću, dozom prihvvatljivog humora i, na koncu, verom u sebe, tom odlučnošću (u nameri istrajavanja zacrtanih šema). Mi Šlemovi su se i na svirkama ponašali shodno hevi opredeljenju ali i godinama, proživljenim, unosili su u svaki pokret svoj neki ritam, nije tu bilo magnitudnog variranja ili oscilacija, a, za divno čudo, autor se priseća svakog pa i onog najneobaveznijeg detalja, iako se radi o dogodovštinama koje su daleko iza, i, nema tu kićenosti neke jer, autor je, pisao od srca. Nije nepoznanica da pisci, priznati ili manje, teže tom kićenju, glancanju već izglancanog, peglanju već ispeglanog, skidanju kore sa stable pa onda farbanju tako ogoljenog, sve u nameri dodvoravanja čitaocu, no, sve to, ovde izostaje. Mi Šlemovi su upravo onakvi kakvim ih je autor ovde opisao ili oslikao te je to ono što se ne da izbrisati.Razradjen program avantura, sa svim specifičnostima vezanim za odrastanje u njihovom gradu je tako družinu (kojoj su i posvećeni redovi u knjizi) kalio na način neprezanja od posledica koje bi mogle proisteći iz bilo koje od tih, a, nizale su se te. Imamo ovde i autorov kraći osvrt na stanje nacije, generacijska nenadanja te gotovo nikakvo bolje sutra očekivanje, a što je uglavnom u domenu onom, objektivnog jer, poodavno su ukapirali ko u ovom društvu prolazi dobro a ko ne. Prepričavati, dublje zalaziti u doživlejno im (i preživljeno) ne želim iz razloga prepuštanja tog zadovoljstva čitaocima, mada je, usput, (moja jedina zamerka autoru) neshvatljivo štampati jedan naslov u samo stotinu primeraka.Koji primerak više bi sasvim sigurno pomogao u tom širem prihvatanju i kapiranju autora, to je ono čime bi se autor u vremenu ispred morao pozabavti i porazmisliti. Sagoreti u toj prevelikoj želji za sopstvenim iskazivanjem i dokazivanjem, želji, pošto poto i bez odlaganja – oklevanja predstaviti svoj književni, muzički ili ne znam kakav već izraz, je, mislim, slučaj sa autorom ovde, te se, iskreno nadam da će novi naslovi Bošnjakovskog biti publikovani u nekom prihvatljivom a ne zanemarujućem tiražu, obzirom da je, nekako sveprisutna ta glad za rokenrol štivima, barem po nama starjima gledano. Autor Mi Šlemovi naslova barem toliko duguje svojim poštovaocima jer, planira i treći nastavak. Pročitate Bandu heroja te se uverite kako medju mladima ima i takvih čije duše nisu na prodaju (a zaživelo je to kod nas), imponuje to i nama starijima jer, nema tog novca za koji bi prodali svoje rokenrol duše. Uostalom, držati do sebe i ne mogu svi, družina Mi Šlemovi je izuzetak te ostaje to divljenje Bandi heroja.