Parkirali smo u hladu lipovog drvoreda kraj kuće u kojoj sam odrastao. Majka i otac verovatno su pobegli od popodnevne žege u klimatizovanu trpezariju. Nismo im se javili. Nisam ni predložio, rekla je da nema puno vremena, da su deca kod sestre a da je muž otišao kod zubara da ugradi krunice. Sa ulične strane, još od mojih srednjoškolskih dana, bila je izdvojena mala garsonjera sa zasebnim ulazom. Otključao sam i ušli smo u zatamnjenu sobu. Vazduh je bio malo ustajao, mirisao je na stare ormane. Razmaknuo sam zavese i otvorio prozor. Šifra na metalnoj kutiji u zidu imala je pet cifara. Iz nekog razloga, to je Leni bilo smešno.
„Držiš to u sefu? Nikad mi to ne bi palo na pamet“ – rekla je pokazujući neprirodno bele očnjake, a u njenoj rečenici provejavao je jedva razaznatljiv strani akcent.
„Pa eto, vidiš da je to dobra ideja“ – rekoh. „Nabavio sam sef kad je stari prodao kuću na Zlatiboru. Pare su odavno potrošene, ali sef je ostao.“
Otkucao sam brojke, nešto je zazujalo i vratanca su se otvorila.
„Tu je“ – rekao sam.
„Malo ću sesti“ – rekla je i skliznula na sofu. Rukama je zagrlila tašnu. Nekada, pre dvadeset, trideset godina – ko će prebrojati sve te decenije – verovatno bi to bio trenutak kad bi iz tašne izvadila šminku ili cigarete. Ali sada je to bilo lice žene koja izbegava šminkanje i radije koristi prirodne losione.
„Sedi, predahni“ – rekao sam. „Možda kafa…“ Nisam imao nameru da je zadržavam. Nisam želeo da bilo šta pomisli. Bio je to samo izraz pristojnosti.
„Ne, ne. Rade je kod zubara do osam. Posle treba da idemo u nabavku.“
Proučio sam je pogledom. Dobro je, nije ni pomislila bogznašta. Jednostavno, dan je bio sparan, stigao ju je umor. Možda joj je bilo potrebno nekoliko trenutaka meditacije. Nije se vraćala decenijama, a sada je opet bila tu. Možda joj je sve delovalo neobično, uvrnuto, možda je sve drugačije zamišljala.
„I tako“ – rekoh – „neko mi je rekao da živiš u Filadelfiji…“
„O ne“ – rekla je, ali to je zvučalo kao „o ne“ na engleskom. „Tamo sam bila kratko. Tamo sam radila doktorat, na univerzitetu Dreksel. Posle smo živeli na raznim mestima…“
„Znam“ – prekinuh je. „Nešto iz nanotehnologija. Tako sam čuo. Ljudi su se šalili. Kad bi te neko pomenuo, rekao bi nano Lena.“
Nasmejala se. „Ugljenični nanomaterijali“ – rekla je radi pojašnjenja. „Ali nisam dugo radila u struci. Prešla sam na marketing i trgovinu. Tu je bolja zarada nego u nauci…“ Zastala je u pola rečenice. Misli su joj krenule nekim drugim tokom. „Znaš, pravo je blago znati gde su čoveku koreni. Tamo se ljudi često sele. Posle nekoliko novih gradova, sve se pomeša. Zato volim što sam se vratila, bar na kratko. Ovde kao da je vreme stalo. A opet, sve je nekako novo, kao da tu nikad nisam živela…“ Zaćutala je, kao da mora da razmisli o ovom neobičnom zapažanju. To je bilo donekle smešno, jer je bilo skoro očigledno da to nisu samo godine, već i neka praznina u sećanju, neki fajl koji ne može da se pomeri ali više ne može ni da se učita.
„Tvoja majka…“ – rekoh da bih prekinuo tišinu.
„Ne, nije više u domu. Sahrana je bila u aprilu. Nisam mogla da dođem…“
Ovo neprijatno sećanje kao da ju je naglo vratilo u stvarnost. „Sad bih morala da krenem“ – rekla je. „Nisam mogla da dođem u aprilu, ali sada sam došla. I palo mi je na pamet, sad kad sam već došla, morala bih to da uzmem. To mi je sad iz nekog razloga postalo važno. Ne ljutiš se?“
„Ne, taman posla“ – rekoh i ustadoh iz fotelje. Prišao sam zidu i iz metalnog sanduka izvadio kutiju od rezbarene orahovine. Poklopac je bio ukrašen sa tri narandžasta karneola u obliku egipatskog krsta sa drškom. Niko je nije otvarao trideset godina.
„Tu je sve“ – rekoh.
„Znam“ – rekla je i brzo se zdala da strpa kutiju u tašnu. Imala je malo muke s tim.
Napolju je vazduh bio težak. Osećao se miris pokošene trave i vode koja isparava iz reke. „Još bih te nešto zamolila“ – rekla je pre nego što smo ušli u auto. „Ako može, prođi putem pored jezera.“
Dugi letnji dan primicao se kraju, ali mrak leti ima poteškoća na nadvlada na ovim geografskim širinama. Bližio se onaj trenutak kada kupači rovare po ruksacima da bi izvadili mobilne telefone i slikali Sunce koje tone. Ali još nije bio došao taj trenutak. Jezero se presvuklo kobaltnom bojom, a po površini su se leskale slabašne narandžaste ljuspe.
„Ovde je uvek tako lepo, sveže, iako liči na Saharu“ – rekla je. Posle kratke stanke, javi joj se neočekivana misao: „Sve je ostalo isto, kao da sam juče otišla.“
Vozio sam dalje, zapravo milio kolovozom. Da, sve je ostalo isto, pomislih, osim jedne ginekološke intervencije, jednog samoubistva i mog trogodišnjeg progonstva u La Valetu.
Mimoilazili smo se sa devojkama na rolerima, s bosonogim robinzonima peščanih dina, s preplanulim roditeljima iza kojih su zaostajala preplanula deca s loptama i pojasevima na naduvavanje u obliku patke, nosoroga i delfina. Pod suncobranima od slame kunjali su hipsteri koji se još nisu oporavili od sinoćnje žurke, a već su kovali planove za sledeću.
„E pa lepo“ – rekla je kad smo se zaustavili na parkiralištu u gradu. Osmehnula se osmehom koji se stekla na nekom drugom kontinentu, osmehom žene koja radi u marketingu ali nije dozvolila da je novac sasvim pokori.
„Lepo je što si došla, posle toliko vremena“ – rekao sam, odgonetajući na njenom licu tragove drugačijeg podneblja, neuhvatljive tragove ljudi koji se drugačije raduju, nadaju i ljute.
„Doći ću ponovo“ – rekla je, ne baš sasvim uverljivo.
Mahnula je i krenula ka trgu, malo nagnuta na onu stranu na kojoj joj je preko ramena visila otežala tašna. Znali smo oboje da to nije istina. Sve što ju je vezivalo bilo je pokopano ili izvađeno iz groba. Na crkvenom tornju oglasi se zvono i na krstu zablista odblesak boje karneola. Bio je to onaj trenutak kad na jezeru posežu za mobilnim telefonima.
BELEŠKA UREDNIKA:
Književnik, prevodilac i urednik u listu Zrenjanina Aleksandar Bjelogrlić nam je početkom januara poslao ovu svoju priču uz sledeći propratni tekst:
„Poštovani uredniče,
Predložio bih jednu priču za vašu proznu rubriku.
Naime, pre više godina objavljen je na vašem portalu intervju sa mnom povodom moje knjige „Citadela“ (još se može naći u pretrazi pod mojim pravim imenom Aleksandar Bjelogrlić). Ja od nekog doba sve što objavim potpisujem pseudonimom Vladan Lipnik, pa tako i ovu priču. Ako vam odgovara, radovao bih se da to pustite.
Veliki pozdrav.
V. L.“
Danas smo saznali da je Aleksandar Bjelogrlić preminuo 06. februara nakon duže i teške bolesti. Inače, Bjelogrlić je rođen 1967. u Zrenjaninu.
Dakle, ova priča se pojavljuje posthumnom, i na ovaj način se opraštamo od Aleksandra.