TA-DAM TA-DAM-TAM-TAM-TAM
Voz je krenuo. Devojka se ljuljajući probijala kroz hodnik vagona, zavirujući u kupee i tražeći slobodno mesto. Jedan kupe je bio skoro prazan. U njemu su sedeli mlada žena u dubokoj crnini, a do nje maleni dečak krupnih crnih očiju.
– Da li je slobodno?, upitala je pokazujući prema sedištu do prozora, naspram mlade žene.
– Da, izvolite, odgovorila je mlada žene, skrivajući tužni pogled među skupljenim rukama na krilu.
Dva para krupnih crnih očiju ljubopitljivo su pratila svaki korak u njenom kretanju ka slobodnom mestu, što nije moglo ostati neprimećeno. Mila se osmehnula dečaku, što je rezultiralo uzvratnim širokim dečjim osmehom. Odložila je svoje stvari i smestila se tik uz prozor, želeći da se tako što više isključi iz stvarnosti. Oblici koje je posmatrala kroz prozor sve više su ubrzavali kretanje. Igra svetlosti, razvučenih oblika i protoka vremena stvarali su u njenim očima lepotu fotografije sa dugom ekspozicijom. Utonula je u svoje misli.
TA-DAM TA-DAM-TAM-TAM-TAM
Odskakivala je konzerva piva u besu rukom srušena sa stola.
– Ne želim da te više slušam! Rekao sam ti da nisam spreman!, vikao je mladić, boreći se sa panikom koja mu se polako pela uz grlo, podstaknuta lupanjem srca. Čitav jedan život koji nije bio njegov, njegova budućnost koju nije tako zamišljao prolazili su mu pred očima, a on je otresanjem glave želeo da te misli odagna što dalje od sebe.
Ona je sedela na nerazmeštenom krevetu studentske sobe, čvrsto se rukama držeći za njegove ivice. Bol usled stiskanja sprečavao je suze da se izdajnički skotrljaju niz obraz.
TA-DAM TA-DAM-TAM-TAM-TAM
Zakloparao je voz glasnije i trgnuo je iz razmišljanja. Ugledala je svoj odraz na prozoru i videla odraz unutrašnjeg previranja. Videla je golu istinu, koja je crtala obrise stvarnosti po muzgavoj površini.
– A da li je mene neko pitao da li sam spremna?, izdvojilo se pitanje u prostoru.
Pogled joj odjednom privuče nešto sićušno, zaglavljeno u gumi koja je uokviravala prozor. Primakla se i, o, čudesa, ugledala sićušnog ždrala od papira. Neko je od omota za čokoladicu, koji je trebalo da bude bačen kao đubre, načinio ovu lepotu.
– Koliko li mu je samo trebalo strpljenja da preciznim savijanjem sačini ovu figuru ptičice?, pitala se Mila. Da li je pronalazak ovog simbola sreće i čistote neki znak?
TA-DAM TA-DAM-TAM-TAM-TAM
Škripao je krevet u studenjaku dok su se njihova dva naga tela uvijala. Ruke i noge su pronalazile svoj sklad u preplitanju, kao dva ždrala koja prepliću svoje vratove u svom ljubavnom plesu. Jedan okret napred, dva okreta nazad. Kao obećanja koja su se tiho izgovarala, zapačaćena znojem i iskrenošću uzdaha. Mladost, strast i nevinost vodili su ovu životnu igru.
TA-DAM TA-DAM-TAM-TAM-TAM
Odjekuje prolazak voza preko novoizgrađenog mosta u Grdeličkoj klisuri.
– Da li je trebalo i mi, kao Amerikanci nakon 11. septembra, da napravimo hiljadu papirnih ždralova i obmotamo most kao gest podrške porodicama koji su ostali bez svojih najmilijih? Kažu da se putnici bombardovanog voza vode kao kolateralna šteta. Kako uništavanje bilo kog života može biti šteta? Devojka se stresla, kao i svaki puta kada je voz prelazio preko ovog mosta.
Udovica preko puta nje se prekrstila i privukla dečaka k sebi. Dete je osetilo napetost u vazduhu i neočekivanu povezanost majke sa devojkom. U tom trenutku su bile jedno, u zajedničkoj tuzi zbog izgubljenih života.
TA-DAM TA-DAM-TAM-TAM-TAM
Kao u pesmi Edit Pjaf kucalo je još jedno srce ispod njenog. Uskoro će biti sa svojima u Ristovcu. Ti dragi ljudi, koji su toliko radili ne bi li joj obezbedili sredstva za fakultet, želeli su da ode iz sela u veliki grad, da se uzdigne iznad teškog života, da bude neko. Da su bar sad njeni nana i deda sa njom, njena večna podrška, njena dva ždrala, koji sada na svojim leđima odnose duše drugih pokojnika u nebo. Oni bi znali kako da prelomni trenutak bude manje loman, kako da ublaže bol razrušenih nada i otvore novo poglavlje u njihovim životima. Pogledala je malog papirnog ždrala, koji je umesto da bude đubre dobio novu šansu. Priliku da se uzdigne iznad običnog papira i pretvori u nešto lepo. Život je taj koji nas neprestano lomi, a mi smo ti koji biraju da budu običan papir ili ždral.
– Biram da budem ždral, biram da budem ždral…, ponavljala je Mila reči kao mantru u sebi.
Kupeom se širio miris mandarine. Dva crna oka su se približila, pružajući malenu ruku prema njoj u kojoj je bio mirisni plod. Iskrenost i lepota u detinjim očima rekli su joj da nije pogrešila, da je prava odluka doneta. Svim srcem i dušom prihvatila je novu ljubav koju će nositi uz sebe ceo život.
Nijedan život nije smeo biti uništen, pa ni onaj koji je trenutno rastao u njenoj utrobi.