Emilija Kvočka
Impresije sa izvođenja predstave u okviru selekcije Krugovi, na 67. Sterijinom pozorju u Novom Sadu, 28. maja, ove godine.
Predstava “Ja sam ona koja nisam” u režiji Paola Mađelija, po tekstu Mate Matišića, simbolizuje sveobuhvatni čovekov zemaljski pad kao i žensku potčinjenost kroz kakotopijski triptih. Zagrebačko kazalište mladih publici ovim komadom vizuelno prikazuje kako je raj odavno izgubljen i kako je na scenskom prostoru ostala samo mržnja i strahote onih bića koja su od Adamovog rebra nastala. Starozavetno “ja jesam onaj koji jesam” koje je prorok i vođa Mojsije od Gospoda svog čuo, savremeno, moderno doba dovodi u negaciju: ja sam ona koja nisam. To opovrgavanje odnosi se pre svega (reklo bi se i jedino) na ženu. Da li to znači da je Bog postao prevaziđen u ovom današnjem vremenu? Ili je još od onda svetom zagospodario prvi greh i životima žena i njihovim emocijama opredelio krivicu? Ovo nije delo o ženskom aktivizmu ili muškoj pasivnosti, ovo je priča iznad svakog feminizma i ispod mnogih laži, dogmi, obmana. Biti ona ili ne biti ona, veliko pitanje je sad?
Prvi deo – Hrvatska Lolita (čija je protagoniskinja glumica Anđela Ramljak) predstavlja zabranjeno voće, plod Nabokovljeve (književnog junaka) mašte. Strastvena kontoverzna fantazija oživljena Kjubrikovim idejama. Ovde je samo prva etapa prikaza – mladost. Kraljica noćnih klubova koja nikad nije želela svoju krunu. Ona koja doživljava svoje raspesće zbog grešaka svoje porodice. Ona igra u ritmovima ponoćnih živahnih i istovremeno tragičnih melosa. Maloletnica puna straha, snage ali i inata, je pod okriljem mafijaša koji je ljubitelj filmova i voli da čita Krležine Balade Petrice Kerempuha. Ona je prizor iz “Američke lepote” a njena borba poput one iz Bergmanovog “Sedmog pečata”. Spasa i izlaza nema, jedino se može prepustiti.
Drugi deo – Porno film. Scene iz ugla zrele osobe, jake žene pune vere i nade, tamo gde Boga odavno nema (glumici po imenu Lucija Šerbedžija dodeljena je ova igra). Marginalizacija umetnosti ovde je dočarana kao vizuelna projekcija budućnosti. Kriza savremene umetnosti svu svoju uzročnost svaljuje na ženu koja više ne sme da rađa niti stvara umetnost radi umetnosti. Prazan stan, muzika, papirni zidovi i snimateljski set. Izgleda da se i dalje igra “Poslednji tango u Parizu”. Svaki dan biva jednako težak. Sistem vrednosti odavno doživljava prospast.
Treći deo – Žena devojčica (Urša Raukar). Tada je već neizbežna šteta učinjena. Ta koja svojom destrukcijom ublažava tuđi bol. Flaša i pilule u njoj i njenom domu pružaju mir i stabilnost. Raštimana je “Jesenja sonata”. Ona koja svojom žrtvom vodi svoju porodicu (svoj narod) iz ropstva u Obećanu zemlju odakle nam i dalje svi glumci na kraju prizora mašu.
Ona koja nije je Katarina Bistrović Darvaš. Njena pesma je između tehno i folklorne estradne muzičke melodije. Tu je da nas podseti svojom muzikom na čistotu i trnutke kad Bog zaboravi na jedan deo čovečastva.
To za čime se traga je terra incognita. Carstvo nebesko daleko je. Rajski vrt ne postoji na ovom svetu, posle svega, na posletku. Zato ova predstava ulazi u dubinu, suštiu, u unutrašnje kosmose, kako bi se našla istina, prikazala realnost, osvestila sadašnjost i iz sve raskošne grozote izvukla čistota. Pareneza priča priču onima koji borave na mestu gde na kom su duše pravednika, o ostrvu blaženih. Sve samo kako bi se iznova moglo početi. Uništenje, potpuni krah i ambis, kako bi ponovo svet mogao postati.