CLIO                                                                                                                                        PRIKAZ

BEOGRAD                                                                                                                               ŽIVKO  IVKOVIĆ

2023.

                                           ……..imamo ovde u  ovom Skenlanovom naslovu, da je izraz On The Road preduslov za sklapanje  istorijskog mozaika američke popularne  muzike  XX veka, a naglašavanje Freda Mek Dauela i njegove  ’61 Highway Blues Mississippi’ je nedvosmislena sasvim asocijacija na stopiranje, šverc putovanja teretnim vozovima, puteve sa brojnim raskrsnicama, a da li su tim i takvim uspeli pobeći od surove svakodnevice, naravno, pitanje je, mada je taj, već provereni, zasigurno jedan od onih koji je iznedrio brojna popularna i manje imena iz sveta bluza i rokenrola, te dostizanje ličnih sloboda a bez neke želje za stizanje na prosvetljenosti cilj jer, preferentan je jedino životni stil, sadržan u non-stop pokretu, dogodovštinama ……. I evo, zahvaljujući Izdavačkoj kući Clio kao i prevodiocu Ivanu Filipoviću imamo ovo visokokvalitetno i rekao bih nedostajuće štivo vezano za konačno shvatanje  te kapiranje  tih, nebrojenih (i zaboravljenih) crnih ali i belih bluzrok kreativaca, koji su svoje  muzičke opuse  izgradili na temelju proputovanja….. Akcenat je tako na delta bluzu i širokoj definiciji tog, korenima, načinu interpretacije ….. i, kako to ovde već i stoji, tekstovima koji su proizvod obezdušnjujućeg ugnjetavanja. Dovodi autor u vezu  vrhunsku rock grupu Cream  i nj. stvar Spoonful sa onom Haulina Vulfa ‘A Spoonful Blues’ (u originalu numeru Čarlija Patona iz 1929.) u kojoj, znamo to, ne dominira samo jedan nego sva tri instrumenta naznačene grupe uz Džekov vokal. Vezano za Patona, stoji ono, vredno naglašavanja da je odrastajući na plantaži Dokeri medju pet stotina onih koji su prilagodjavali zemljište  gajenju pamuka i startovao sa karijerom da se tako izrazim i to na način slušanja i skidanja stvari koje je čuo od starijiih muzičara, te da se na takvima zapravo i rodio bluz, a kao primer, autor uzima stvar Big Road Blues iz 1928. koju je izvodio Tomi Džonson.  Skenlan se, tako, podrobno bavi  korenima delta bluza I najistaknutijim predstavnicima tog, i nezaobilaznim, mada već poznatim storijama i čoveka nedostonjnim uslovima življenja  u okruženju američkog juga, te se, ovo, štivo njegovo zasigurno svrstava u grupaciju najznačajnijih na našim prostorima (uz Narod bluza Leroe Džonsa, Isceljujuću moć bluza Tibora Nadja ….). Iznosi tako svoja saznanja vezana za već apostrofirani delta bluz, crossroads, Čarlija Patona, Roberta Džonsona, a stoji i ono, da su karijere pomenutih, življenje uopšte, obojene velom tajne te i ne začudjuje da su izostale zvanične one, sveobuhvatne  biografije obojice. Skenlan ovde piše o Americi  kao o državi izgnanih i proteranih, a što je samo pospešilo  (na izvestan način) razvoj delta bluza. I uopšteno, ovde se bluz singeri i gitaristi podvode  pod lutajuće duše, kao što i songovi  tih govore  o beskrajnim lutanjima,  skitanjima, brojnim kilometrima predjenim u transportnim voznim kompozicijama, a što je kreativnu zbilju tih pretvaralo u maštovitost pisanja…..uz zbilja zanimljivu definiciju bluza, po kojoj je, taj, nastao  uglavnom bazirajući se na kreativcima koji su živeli na ‘marginalnoj’ ivici društva, stvarajući i ubacujući u songove  tog, sopstvena prisećanja, sentiment i emocije iz kojih je provejavala samosvest, a što, naravno, nikako nije išlo u prilog robovlasnicima. Javljaju se i ini koji su predano radili na prikupljanju svega vezanog za bluz i to ponajviše u krajevima sa isključivo crnačkim stanovništvom, gde, naravno  nije  moglo doći do ne znam kakve   isprepletanosti , povezanosti bluza i belačke muzike. Bluz je, budimo tu načisto, istorija američkog juga, ispisana kreativno nesvesno, akterima tog, a što su beli muzičari kapirali, te otuda i brojne povezanosti pogotovo britanskih muzičara sa tim, crnim bluz izvodjačima……..Sledi dalje deo vezan za Roberta Džonsona, dobro nam znanog i ono što većina od nas zna o njemu, mada nije previše znati i to da su njegov tombstoun, grobno obeležje  krali nekoliko puta, te da su treći po redu taj platili članovi grupe ZZ Top, a isti se nalazi u sklopu crkve grinvudske  u Misisipiju. Sa čudjenjem i zgražavajem se  uvek prisetim tih, poodavno pročitanih podataka…. Po mnogima , Džonson je drugi nekrunisani kralj delta bluza, koji nema mira ni na svom večnom odredištu. Enormna popularnost tog, o kay, ali nekoliko puta krasti grobno obeležje njegovo ….. Dalje stoji kako su on i Čarli Paton i zbilja kraljevi delta bluza, te da ovaj potonji uopšte nije uživao popularnost za života, ali da je rokenrol uglavnom nova varijanta duhovnog  bluza,  što se da vrlo lako zaključiti po baštinjenju njegovog (i ne samo) opusa, pogotovo The Rolling Stones, The Animals, Led Zeppelin, E. C. i drugi, te je uticaj njegov na generaciju rokenrol muzičara tako nesaglediv. Uvek se prisetim onih Džonsonovih, veoma upečatljivih:  ‘’U tik zore  pokucao si na vrata moga doma, rekao sam, dobro jutro sotono, vreme je da se krene ‘’ !  Njegova (Džonsonova supruga) je umrla na porodjaju zajedno sa bebom, te je, dobrim delom i to uticalo na njegovu okrenutost bluzu …. Ublažiti patnju tu, bol neizreciv, nenadoknadiv gubitak, iskazati bluzom ….. Čarli Paton je preferiran u smislu onom, kao ne manje važna ličnost vezana za delta bluz, mada ga u literaturi podvode  i pod predstavnika arhaičnog bluza. Njegovo grobno mesto i nje bilo obeleženo sve do 1990. godine  kada  se za  to pobrinuo John Fogerty iz grupe Creedence Clearwater Revival. Skenlan zalazi i u rocknroll sferu tako, i nikada iskristalisanoj onoj, oko koje se lome koplja, a to je da li je ‘Rocket 88’ Džekija Brenstona i njegovih Delta Cats (u kojoj  se kao član grupe javlja i Ajk Tarner) iz 1951.prva, a što je zbilja diskutabilno, jer, izvori navode nekolike kao prve te….. prebacivši se potom u potpunosti na rnr, krenuo je od Boba Dylana i Autoputa 61, stvari koju je on učinio prepoznatljivom  (LP album Highway 61 Revisited iz 1965.), kao Autoput bluza, i to je vrlo bitno u kontekstu pisanja o njemu iz razloga onog,, rodni grad je Duluth (čiji naziv i nije ne znam koliko lak za izgovor) u Minesoti, i nj. povezanosti sa deltom uz ono, da mu je Džon Hemond odmah po dovodjenju u Columbia Records poklonio  primerak albuma King of Delta Blues Singers – Roberta Džonsona, upravo iz  te, 1961. godine, a koji je ostavio neizbrisivog traga na nj. kreativni opus. Autor se uglavnom negativno odnosi prema Dilanovom stvaralaštvu pa i karijeri, a što je subjektivno sasvim, navodeći da i urednik magazine Rolling Stone deli njegovo gledište, jer je navodno, deo svoje karijere isfabrikovao, iz razloga valjda šire prihvaćenosti, ko bi ga znao !?  Poglavlje o Džimu Morisonu i grupi The Doors, koje, sadržajno ne  nudi već ono prežvakano stotinu puta, na šta smo debelo navikli, nego u sasvim pristojnom i  prihvatljivo  obojenom rukopisu , storiju gde je Džim   podveden pod skitnicu i lutalicu, a što u biti i jeste, uz ono, pomeranje granica spoznatog već, i kao da je dostigao tu, prevazišao sve te, zaključio da se i nema ne znam šta novo Iskusiti  te skončava u Parizu ….. I kao u bezmalo svim  naslovima vezanim za Džima i ovde autor provlači onu, dobro nam znanu, a vezana je za slupani kamion na autoputu, Indijancima koji su ležali mrtvi u lokvama krvi, slika koja će se zauvek urezati in his brain, ali je upečatiljiv i detalj u kom Manzarek kaže: …. u stvari, uošte ne znam da li je mrtav!? Telo nikada nisam video. Ima možda dvoje-troje  ljudi koji su videlo telo, ali su ćutali kao zaliveni …. da bi nedugo potom i oni bili mrtvi!!  Inscenirana smrt ili …. Pitao sam se uvek kada sam posećivao njegov grob na Per Lašezu i sedeo pored njegove  biste (koja je kasnije ukradena), jesam li zbilja sa njim, tu, ili …. Džimovo poetsko stvaralaštvo je  rezultat nestalne naravi, želje za lutanjem, prolaženjem kroz vrata percepcije u čemu i uspeva ….. Stižemo tako i do grupe The Rolling Stones i neoboriv onaj, da su stvarali bluzom inspirisani uz nebrojene  turneje i dogodovštine  na tim …. te se, po autoru,  tu radi o mitologiji života na putu……

                               Skenlan nudi potpuno objektivnu onu, sliku o Stounsima, od onih izvornorazuzdanih , po čemu ih mi stariji  pamtimo i volimo.  Akcenat je i na piratskim izdanjima albuma Dylana te Stonesa (po literaturi je prvi piratski LP album onaj Dilanov ‘Great White Wonder’ iz 1969).  Džejms  Braun se takodje pominje u kontekstu onih sa zavidnom kilometražom kada su turneje u pitanju. Zanimljivo je autorovo razmišljanje  kako ondašnja snaga ozvučenja nije mogla pokriti ceo proctor zvukom  rezervisan za publiku, a što se najbolje  videlo u  nastupima Bitlsa recimo. Izostali su proračuni potrebne snage za ozvučavanje stadionskih otvorenih prostora, a prosto redno vezanje  brojnih AC 30 nije dalo rezultate, te su  Bitlsi delom  iz tog razloga odustali od koncerata stadionskih. Imamo i sasvim realan autorov zaključak koji se odnosi na GB sastave  (tzv. British invasion) po kom su članovi tih zapalili na beskrajne  turneje, mukotrpnom putu po U.S.A.  a što je naravno rezultiralo sticanjem preko potrebnog iskustva ali i na izvestan način poistovećivanja sa stilom života crnih bluzera, karijerama itd. Po mome prijatelju Vladi Nedeljkoviću, radio stanice su tokom pedesetih i šezdesetih odigrale ključnu ulogu u promovisanju bluza i rokenrola, te je, znajući da su Nikoli Tesli konačno sudskim putem vratili patent vezan za radio priijemnik (1942.) dolazimo do zaključka da je i on umnogome zaslužan za afirmaciju pomenutih muzičkih pravaca, a to je i tema kojom će se Nedeljković pozabaviti u svome  novom naslovu, na kom uveliko radi.   Putovanja i turneje vezane za rokenrol izvodjače, beskrajna lutanja od grada do grada tih bluzera na koncu su i rezultirala nebrojenim sasvim tekstovima songova njihovih.  (Road House Blues), i to su neoborivi fakti.  Putovanja i turneje  (autobusom ponajviše, shodno dekadi pedesetih) su valjda i logičan izbor za naslov this book (Lutalice i saputnice), te ‘kulturi puta’ kako to Skenlan piše, ali da je roknerol produžena ruka bluza, uz neugasli uticaj  na generaciju rokenrolera šezdesetih koji su uspešno predstavili svetu zaslužne ali zaboravljene velikane tog u U.S.A.  Imamo i slovo o grupi Led Zeppelin, gde autor navodi kako su glorifikovali rock muziku sedamdesetih, te da je njihov kreativni opus više rezultat belačkog rocka, delta bluza i ranog rokenrola, onog iz pedesetih. Storije o ovoj grupi i nisu ne znam koliko podudarne  jer imamo autore koji pišu da su svoj opus bazirali na bluzu, drugi pak kažu na okultnom i mističnom (okultni kod) , i, rekao bih da su svi oni u pravu.  Zanimljivo je i ono, kako je Lp album grupe Led Zeppelin 2 pisan i završen na putovanju, odnosno na turneji, te po hotelskim sobama i prevozu, da bi, isti realizovali u više studija po U.S.A. i G. B. Stoji i da je Džimija  Pejdža nakon njujorškog koncerta intervjuisao Vilijam Barouz, čovek-pisac , jedan iz grupacije predvodnika bitničkog pokreta tokom pedesetih. I uopšte, Skenlan se umnogome potrudio,  doneo nam manje studije  tako reći, vrlo korektne o najznačajnijima iz sveta bluza i rokenrola , koji su, nedvojbeno, svoje  karijere  temeljili na putovanjima, odsedanjima po hotelskim sobama, uz ono, da su bluzeri nekako prevazilazili sve porbleme, rasne  predrasude……. U zaključku, autor piše kako su američki delta muzičari prenosili poruku da je življenje na putu i vreme provedeno na tom slika autentičnog juga i onih posvećenih naravno.

01.03.2024.