Bio je njihov Elvis, njihov Džordan, bio je tajno sanjarenje svake devojčice, i uzor svakom dečaku. Bio je plavokos, visok, tih i pažljiv prema svima. Na sportskim takmičenjima bio je nedostižan, njemu su pripadale pobede i osmesi. Pratili su ga bez pogovora. Dobar đak. Na mojim časovima, uvek onoliko koliko misli da je dovoljno za odličnu ocenu. Onda je, a nije voleo da se javlja, tražio da prvi govori stihove Izeta Sarajlića. „ Mala, velika moja, večeras ćemo za njih voleti“. Desila se u učionici magija. Govorio je kao da je sam na svetu. Ličio je na Jesenjina, bio nekako razbarušen, bio samo svoj, a učionicom je strujala ljubav i divljenje se moglo dodirnuti. A kad je završio, poklonio se meni, svojim drugaricama i drugovima, i seo. Prolomio se aplauz, ustali su svi, okrenuti njemu, dugo su aplaudirali, ne govoreći ništa. Ubrzo su otišli iz škole, leto ih je odvelo širom Jugoslavije, a meni su stizale razglednice. Kako se leto lenjo migoljilo i davalo znake da neće još dugo, i letovanja su se završavala. Jednoga dana Darko je sa drugovima otišao na kupanje. Zaronio. Plakalo je celo selo, plakali su svi đaci i svi nastavnici, njegov razred je šaputao da će ga uvek voleti, da će za njega voleti…
Tog trećeg maja plakala sam ne verujući da čujem to što slušam, da je drug ušao u školu i počeo da puca i ubija svoje drugove, da je ranio nekoliko drugara, nastavnika, ubio čuvara, da je škola u centru Beograda i da dete koje puca ima samo dvanaest godina. Šaputala sam, kao moji đaci dok su ispraćali svog Džordana, sad bi bili očevi, sad ih više nema, i ceo dan, zanemela od tuge, nastavljala kako ćemo za njih voleti…sutra, sutra je crno postalo još crnje, bol je razdirala jer je mladi čovek pokosio svoje vršnjake u dva sela, mrtvih i ranjenih previše.
Zavezala sam se u čvor.
Mesecima nisam ništa napisala. Nije išlo. Tiho sam izgovarala imena dece, gledala njihove fotografije , slušala zvuke klavira, saznavala šta je volela Sofija, kako se Mara radovala, o čemu su sanjali sestra i brat iz Dubone, devojka iz Malog Orašja, kako je čika Dragan čuvao svoje piliće, saznavala za tuge roditelja, braće i sestara, za patnju ranjenih, gledala pobunjene gradove kako dostojanstveno šetaju i tuguju, kako iščekuju ljudi da neko važan ustane i kaže da nešto debelo nije u redu u ovoj zemlji dok deca ubijaju decu, da nije u redu da dvanaestogodišnjak uči kako se puca zapravo, mecima koji mogu da ubiju, povrede, da nije u redu da se nezadovoljstvo, bilo koje vrste, rešava šenlučenjem i zastrašivanjem komšija, a onda te komšije, mladić, njihov komšija, pobije jedne tihe majske večeri. Nikako to nije u redu!
„Zabrazdili smo, sinovac“, rekao bi Mika Antić. Imala sam priliku da ga čujem kako to jednom izgovara. Došao u školu. Na vratima zbornice stoji, cigareta mu dogoreva, na donjoj usni se tek drži, i čujem kako kaže: „ Gde je onaj moj smetenjak?“ Traži svog druga, mog nastavnika i mog kolegu, već smo navikli na to, i neko brzo odlazi da mu nađe druga. Pričam sa njim o deci, uglavnom. Lice mu se ozari dok priča o svom najmlađem sinu. Učiteljica ispraća nekog nestaška kod direktora, a veliki Miroslav Antić kaže: „Sinovac, ne vredi muljati, priznaj odmah“.
Pisali su moji učenici, beše to početkom osamdesetih, pisani zadatak na temu tajni, i šta to nikom nisu kazali pa ih muči. Čitam pažljivo, nešto škripi i traži da se zadatku vraćam. Ne ide taj glagol uz tu imenicu!? Priča se vrti oko toga da je učenik počeo da troši duvan. Uzmem svesku i kod školske pedagogice, kako su volela da je zovu deca. Obe zaključimo da bi trebalo popričati sa učenikom jer zadatak ne nudi ništa osim te informacije, a to je tajna, da je počeo da troši duvan.
Diskretno su bili pozvani roditelji, sa učenikom je pričano. „Sinovac je zabrazdio“. Trošio je tablete sa alkoholom. Bio je mangup. Znao je da ne podnosim ulazak u učionicu u kojoj nije za vreme odmora dobro provetreno, pa je, očekujući kontrolni, hteo da onemogući proveru znanja padeža, i sprečio luftiranje, i još na svoju čupavu glavu dodao neko teško ulje…slavodobitno se smeškao. Učionica je bila provetrena, kosu je snažno trljao maramicom, kontrolni su radili u tišini, on je gunđao posle ocene jedan i na časovima dopunske nastave. Kad su padeži savladani, bio je srećan. Posle časa rekao mi je: „ Nastavnice, to je bilo onda“. „ Kad si trošio?“ Klimnuo je glavom i odjurio za drugarima.
„Kad uđete u učionicu, zajedno sa šeširom i maramom, ispred učionice, ostavite sve svoje brige i sve svetske probleme. Dajte svojim učenicima sve najbolje od sebe, imajte vremena, uvek, da ih saslušate, da ih čujete“, prvo je što je, uz dobrodošlicu, rekao nama direktor Radmilo Dostanić, u Svečanoj sali Učiteljske škole u Sremskim Karlovcima.
Proganja me pitanje, ko to nije imao vremena da čuje dečaka od 12 godina, ko nije imao hrabrosti da zaustavi mladića i njegovu netrpeljivost prema svojim komšijama i vršnjacima, ko je posejao po našoj zemlji toliko oružja i metaka, a slova i knjige gurnuo u drugi plan!? Znam odgovor. Boli. Mržnja seje zlo. Brzina. Nisu to prosvetni radnici! Nema lepše profesije od prosvetarske! Veliki čovek, divan učitelj, Vlada Kolarević, reče jednom, posle posete inspektora našoj školi, „ A sad, drage kolege, odsad k’o i dosad, za nas će uvek biti najvažniji naši učenici, živa reč i tabla!“
Jesmo li se izgubili u novotarijama? Možda je forma oterala bliskost iz učionica, možda su imperativi petica istisnuli drugarstvo, možda su kompjuteri formu stavili iznad svega, možda naoružani čuvari u školama vređaju a ne zaustavljaju nevaspitanje i nepoštovanje. To se fabrikuje sa drugih adresa.
„ Zabrazdili smo, sinovac!“ Ane, Zoje, Žanet, Hane, Emine, Milice rastu. Ratovi. Razaranja. Strahovi. Spinovi.
„Sad bi bili očevi, sad ih više nema!“
Ima li mesta za voleti za njih!?