„Baš čudno!? Neki Tode nije tamo gde bi trebalo da bude i svi samo viču, Nema Tode, nema Tode“, saopštava komšinica svojoj drugi na jednoj novosadskoj ulici. „A ima vode. Kakve veze ima voda sa tim Todetom, ne znamo, ali idu zajedno“, čuje se na sledećoj ulici. Rani su jutarnji sati i tad jedino sugrađani prodivane na ulicama jer nesnosna vrućina ne dozvoljava da se zastane i popriča tokom dana. Kao da je zamračena kuća zamračila i sve u njoj, ni razgovora, ni kafenisanja, ni ljutnje, ni dece na ulici nema. „ A ni vesti o tom Todetu, čuje se dužina na o, a govoridu da je kriv što u našoj vodi ima neki valjkasti crva, daleko bilo“, saopštava, sakrivena iza paprike, na pijaci, žena svojoj mušteriji. Pijačni forum izbaci i zabrinutost što mnoga mesta nemaju vode, uopšte, što piju iz cisterni i što je teško bez vode kad gori nebo i zemlja gori, a i požara ima kao nikad.
Nema ni računa za struju! Doduše, nema ni ručka, ko bi lud kuvao kad čovek upravo saopštava da je u njegovom dvorištu, u Petrovaradinu, oko pola jedan, bilo tačno 54 stepena. Pijačni izvori novosti nisu zadovoljavajući. „ Skoro da nisam bio kod kuće, ceo mesec, a račun mi 15 hiljada dinara. Idem smesta u Elektrovojvodinu!“, izgovara mlađi čovek revoltirano. Stariji pijačar, sa mudrim osmehom, smiruje momka: „ Gde to ideš, derane, ne postoji to više od…ihahaj godina! Čitaj polako šta piše. Bio ja onomad do pošte. Pošta Srbije, ispostava Novi Sad, piše na Glavnoj pošti, tako da te tvoje elektrovojvodine nema, pojeo je davno jogurt, a od čitanja na daljinu tvoji računi nabubrili, badava ti jed i psovanje, na daljinu to ne pomaže, nego, privati se malo ovog razlađenog bostana, srce ladi, dušu sladi“. „Ne slušaj dedu, čedo, on je staro zakeralo, naravno da ima Elektovojvodine, bila ja sad tamo, ali je red dudačak, predugačak, a pripeklo zdravo, sutra ću poraniti i pripitati tamo neke otkud meni ovoliki kilovati i račun kakav nisam dobila nikad zaveka!?“, teši mladića zajapurena baka sa šeširićem. „Ovi građani baš se uplašili sunca, roba mi sveža stigla pre zore ovde, sve se ocmoljilo, niko da upita pošto i zašto“, žali se snajka čoveku koji prodaje razne grickalice, ćuteći. Ne nudi, ne hvali, puni male papirne kese, broji pare, vraća kusur, sve čini tako odsutan, staložen i uklopljen potpuno u topli dan kao da ne pripada mestu i vremenu, izmešten iz svega, kao što se i ja osećam izmeštenom, primorana da se dovučem do pijace svesna rizika i sopstvene nemoći. Pa ipak, milo mi je što vidim da ljudi pričaju, dele svoje brige, i strahove. Nosim svoj kišobran, štiti me od sunca, mada ne reagujem na poneki komentar, znam da sam „miljenica sunca“, kako reče jedan davnašnji slikar, da na licu pegavih žena i onih koje imaju fleke prepoznaje sunčeve poljupce, nije moralo baš tako strasno da me ljubi, buni mi se podsvest, dok se vučem do kuće. U poštanskom sadučiću i dalje- ništa. Mesec na izmaku, računa za struju nema. Neki su dobili, saznadoh na pijaci, neki čekaju u redovima…a ja strpljivo čekam račun da platim ono što sam potrošila.
Perem grožđe. Odjednom prestajem. Ima li ili nema tih crvića u mojoj vodi!? Čitam da se ne mogu videti i da se zovu nematode. Smem li onda da držim u vodi to grožđe, kao što uvek činim, ili da samo pod mlazom operem divna zrna i uživam. Pravim kompromis, jedem grožđe, (sa lebom, samo oni što se rode u kući koja ima vinograd znaju kako je to slatko) neka to bude današnji ručak-lovački, šta ulovimo u frižideru, tako to zovemo mi, drugarice, što zbog vrućine ne kuvamo, nisam badava išla do pijace, te jedem grožđe onako, udarnički. Zaboravljam na valjkaste. Eh, kompromis nije uvek dobro rešenje! Manjak pranja grožđa, višak nečeg što sređuje moje grlo, desni, i sve mi se obija o nos, lečim sad žalfijom i drugim pomagalima to poprište borbe sumnji i zdravog razuma, ćutim i držim telefon u rukama ne bi li pažnju zaokupila nečim lepim i razgaljujućim. Iskaču reklame, jedna preko druge, brišem ih, stiže i pitanje, zašto baš ovu reklamu, a to, brate slatki, tako nervira, zašto…zato što ne volim da me tovarite kad čitam, zato što sam baka, zato što me nerviraju kladionice, zato što mi ne smetaju moje bore, zato što mi pišete koliko sam sati manje ili više koristila telefon, aman zaman, ima li spasa od raznih daveža na ovih četrdeset stepeni!?
Napokon, eto i meni računa za struju! Lepo mi prikačili već plaćeno i dodali novom iznosu. Neće da može, što bi rekao junak iz „Belu lađu“, što ste nam onda omogućili plaćanje u menjačnicama ako niste dovoljno brzi da u vremenu predviđenom za naplate prikupite sve relevantne izveštaje i ljudski ispoštujete svoje potrošače, guraju se moje misli u tišini stana.
I, mada se često naljutim na telefon, i to sa debelim razlogom, posebno kad mi nude kupovinu online, i štošta totalno van mog interesovanja, telefon mi je prozor u svet na paklenih četrdeset stepeni, te pratim sve festivale, pozorišne, filmske, i radujem se nagradama i protagonistima, pa me evo malo na Paliću, pa u Čortanovcima, onda u Nišu, Herceg Novom (setih se prelepe haljine, prvi put obučene, koju mi jedna divlja ruža zarobi na putu do hercegnovljanske tvrđave i pokida je celom dužinom), toga se setih, šta smo gore na Tvrđavi gledali, ne mogu se setiti, setih se i kako je moj muž našao svog druga iz vojske u Herceg Novom, i dok su njih dvojica pričali o niškim danima u vojsci, ja sam u knjižari listala priručnike za srpski tj. hrvatski jezik i obavezno bih kupila nekoliko jer su bili izvrsni, onda predstava iz Dubrovnika se setih, mi smo tada imali „ Filmski svet“ i sve pratili, naročito vesti o tome ko će zaigrati na Lovrijencu, a onda kad letujemo u blizini Dubrovnika, odvojimo dan za posetu tom biser gradu, pa hodamo Stradunom kao stari poznanici, zadivljeni lepotom. Tako prolazi najtoplije leto, po mom osećaju, nevažno šta pišu novine i portali. Nigde ne mrdam iz sobe, a putujem svetom! Hvala Viberu! Moja unuka mi šalje poljupce iz Rovinja, ubrzo posle toga iz Singapura i Tokija. Zanimljive su slike tog velikog i čudnovatog sveta. Oživljene junakinje iz strip romana, unuka ih čita strastveno kao što je prošlog leta čitala „ Hari Potera“, pa pratim te devojčurke čudno obučene i moju Bjanku kako hoda paralelno sa njima, pitam posle sina o čemu se tu radi, te čujem da se devojčice oblače kao te junakinje iz strip romana i crtanih filmova, i da je modna industrija iskoristila trenutak i pravovremeno odreagovala. Onda ih pratim na ručku kod jednog prijatelja Japanca, zaokupljena specijalitetima sa stola i slikom domaćice te kuće koja melje kafu, a u ruci joj starinski mlin. Sin me podseća na takav mlin za kafu u kući moje mame, te slike dalekog Japana postaju bliske i greju dušu. Na tu toplotu se ne ljutim nego izvlačim albume sa slikama i nastavljam svoje putovanje, a nigde iz sobe ne mrdam. Evo nas u velikom voćnjaku, narandže beremo, miriše bagrem, svi vičemo, kako tako intenzivno miriše, vodič nam objašnjava da to nije bagrem, nego cvetaju narandže i limun za drugu berbu, na putu smo za Pompeju, majski su praznici. U Atini demostriraju radnici. Uzvikuju parole koje imaju ritam i rimu, mi se ubacujemo među pobunjene i uzvikujemo „ Hoćemo bolje plate, da znate!“, prosvetni radnici smo, većinom, i branimo se devizom da nije važno koliko nego kako, te štedimo cele godine da bismo putovali i videli sveta, a onda ushićeni lepotom Grčke, sa Akropolja gledamo budućnost jer avioni nam ispred nosa proleću, iza leđa nam istorijska svedočanstva o onima koji su bili i traju, a sadašnjost nas šiba u lice i srce, neko sa tranzistora sluša Radio Beograd i saznajemo za Černobil. Na sledećoj fotografiji svi smo smrtno ozbiljni. Strah. Jesu li naša deca jela salatu, jesu li prvomajske uranke proveli u prirodi, je li ta katastrofa kao atomska bomba, je li…!? Evo nas i u Lenjingradu, opet su prvomajski dani, hladno je, hodaju kilometarske kolone nasmejanih ljudi sa karanfilima u rukama, i nama su pune ruke karanfila, poklonjenih, dečica stidljivo pružaju ruke i molećivo govore: „Žvaćke, žvaćke“. Tužni smo što smo žvake podelili u Moskvi i što nemamo taj skromni dar za ovu decu. Uveče, doterani smo svi. Idemo u jedan luksuzni restoran. Igra se i peva cele večeri. Pevamo i mi, na srpskom i ruskom. Onda iz jednog ugla ustaju veseli ljudi i viču: „ Viva Tito, viva Jugoslavija!“ Nazdravljaju nam Meksikanci, prilaze nam naši iz Mostara i Kragujevca. Greju uspomene. Šta sad ovako ludački greje!? Jesu li ovi što se ubijaju ubili i nebo iznad nas, jesu li ljudi još uvek ljudi ili su mete na koje se izlivaju frustracije i snovi o veličini, o nepravdi i amanetu da se nešto vrati ili uskrati!?
Samo da prođe ovo leto, samo da padne dobra kiša, samo da se nadišem svežeg vazduha, samo da mogu da prošetam normalno, …samo.
„Pokaži mi gdje Dunav ljubi nebo, o, zašto smo sada toliko daleko?“, odzvanja čudesni glas jedinstvene Josipe Lisac. A nebo leglo na grad. Ništa ne mrda. Ni list. Trave nema, izgorela. Izgorelo i cveće ispred stana, list pobeleo, bez života, kao ljudi u ratnim područjima, kao svi mi, zarobljeni u svojim stanovima, tako udaljeni jedni od drugih, sa svojim telefonima koji seju iluziju o bliskosti.