DMD* svaka obična priča ima svoj početak i svoj kraj. Svaka životna priča ima svoj početak koji ne znamo gde je i svoj kraj koji, za razliku od početka, isto ne znamo gde je. Obična priča je napisana dvodimenzionalno ali uz pomoć čitaoca se provlači kroz ostale dimenzije. Nije kao “Osmi putnik” ali neki put ostane duboko utisnuta negde između stomaka i glave. Za razliku od nje životna priča ima najmanje četiri dimenzije a ako ima sreće ima čak i pet.
Svi znamo da je četvrta dimenzija vreme. I možda baš ta četvrta dimenzija pokaže da postoji i ljubav kao peta. To je kao u školi. Za “koliko su visoka tvoja očekivanja” dobiješ 1. Za “koliko je široko tvoje srce?” dobiješ 2. Za “koliko je duboka tvoja duša?” dobiješ 3. Za “koliko vremena treba da ponovo otkriješ božiju iskru u sebi?” dobiješ 4. I konačno – ocenu 5 dobijaš za spoznaju da ni Bog ne bi stvorio svemir da u sebi nije imao tu božiju ili kreativnu silu ljubavi koja mu je pomogla da stvori i sve nas.
Dakle, prvo je bila Majka-ljubav koja je stvorila Boga-oca koji je stvorio peskovnik-svemir i usput još i nas decu da ga zamajavamo pri radu, verovatno da mu ne bude dosadno, a i zato što mu je bilo krajnje vreme – već je bio mator. Znači Majka-ljubav se bavila manje više tom aktivnošću a igranje u pesku, unošenje uglja, cepanje drva i bacanje kamena sa ramena je prepustila Bogu-ocu.
I tu negde maglovito počinje naša životna priča. U pretpostavkama. Ko je stvorio Majku-ljubav? – ne znamo. Verovatno Ništavilo pošto mu je bilo dosadno. Ko je stvorio Ništavilo? – pa pretpostavljam Besmisao – i to verovatno iz besmislenih razloga. Besmisao je verovatno stvorila Ludilo iz prostog razloga zato što je poludela valjda od čekanja da počne svoju životnu priču. Ne zna se tačno ko je stvorio Ludilo zato što su svi koji su to shvatili malkice ili čak i punkice poludeli ali zato svi znamo da želimo da se vratimo u majčina nedra, samo ne znamo gde su. Bog-otac nam stalno govori da su u nama – ali mi ne verujemo. Pa ne može da bude to tako jednostavno. Tako da više verujemo Ludilu i Besmislu da su nedra na onoj planini ili iza onog lista ili na onoj zvezdi…
Znači dvoje su se zaljubili pa su iznedrili nas, pa sad mi treba da se zaljubimo da se vratimo u njih. Pardon, prvo je Ludilo stvorilo Besmisao pa je Besmisao stvorila Ništavilo pa je Ništavilo stvorilo Majku-ljubav, pa Boga-oca, pa peskovnik, pa nas decu da se igramo dok ne poblesavimo od silne želje da se stopimo sa prapočetkom i prakrajem i da se vratimo u Ludilo! I zato kada poludimo i izgubimo živce nas svi teraju u Božiju mater kao prvu stepenicu do Ništavila, Besmisla i Ludila. I tako u krug. Dok jednog dana ne lupimo šakom o sto ili o čelo i napišemo priču koja ima svoj početak, sredinu i kraj. Ali pošto ovo nije priča nego krug moraće svako sam da vidi za koga će da se uhvati u kolu i da igra. Shodno tome će napisati na papiru, kompjuteru, srcu ili glavi svoju priču koja će imati kraj i živeti svoju životnu priču koja će imati svoj beskraj… u zavisnosti od partnera koga ćemo izabrati u kolu.
Ha! Da čovek poželi, kada ga neko otera u Božiju-mater – da tamo i ostane!
—
*DMD = dragi moj dnevniče
Tekst: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak
