Sakib ima hronični problem sa tvrdom stolicom. I hemoroidima. Vanjskim. Šofer je u Gradskom saobraćajnom. Zato svako veče kusa hošaf od suhih šljiva. Da stolica bude mekša. Jedni u Bosni kažu hošaf. Drugi kažu kompot. Neki pak kažu konpot. Svejedno. Važno je da hošaf ili kompot nije presladak i da su suhe šljive dobro skuhane. Kad je sladak još više zatvara.
Sakib je majstor za cuclanje kuhanih šljiva. U ustima je nekoliko puta prevrne pa košpicu rutinerski ispusti iz usta na tanjurić sa strane. Začuje se zvonak zvuk. Eto, ostala je još jedna. Pogolema. Lijeno prevrnu šljivu u ustima i kad je pošao da izbaci košpicu ona se izmače i onako klizava nađe u krajnjem desnom čošku usta. Instiktivno stisnu vilicu, a košpica puče. U ustima se razli osječaj gorčine od smrvljene jezgre. Uze salvetu i ispljunu. Preneraženo je gledao. Na salveti se nalazila slomljena košpica, ali i pola zuba. Njegovog zuba. I sukrvica. Uzdrhta! Pipao je jezikom po desnoj strani. Da. Ostaci donjeg umnjaka bockali su jezik. Prvih pet minuta nije bilo nikakve boli. Vjerovatno dok je djelovao adrenalin nagomilan od iznenadnog straha. A onda je počelo pravi džehenem od bolova. Sve jačih i jačih.
Šta da radi? Noć se spustila na grad. Da ode u hitnu pomoć? Pa oni nemaju hitnog zubara. Preostaje mu da pomoć potraži kod nekog od privatnih zubara. Znao je puteve do njih nekoliko. Pa svakodnevno „runda“ autobusom oko njihovih ordinacija. Upali mopedić i krenu u prohladnu noć. Prođe pored džamije u Magribiji i eto ga pred kućom. Dvokatnica. Dobro je. Još gore svjetla. Na ulaznim vratima mesingana ploća. Upali fajercag. Kao da je ploća od suhog zlata. Žuto se sjaji. Piše : “Doktor stomatologije Faruk Hamedov Vatrenjak, radno vrijeme od 8 do 20 sati. Pauza petkom od 11 do 2 radi džume, sve ostalo po dogovoru.”
Pozvoni. Pozvoni još jednom. Vrata se otškrinuše.
Ko si i šta zvoniš u ovo doba?
Imam golem problem. Puko mi zub. Aman, pomagajte!
Hajde ulazi.
Mali čovjek pogoleme glave lijenim pokretima ogrnu bijeli mantil. Posadi ga u duboku stolicu. Upali nekakvo prejako svjetlo koje Sakiba potpuno zaslijepi.
Zini! Još jače! Tako, taaakooo! Bogami ti jarane imaš pogolem problem. Moraću kopati da izvadim korijen. Umnjak je to, a kad on pukne eto belaja. A i skuplje je.
Pošto?
Obično vađenje plus injekcija je osamdeset maraka, a ovo je prava operacija. Ne mogu ništa ispod stopedeset. Šta veliš?
Nemam ja šta da velim. Radi, posao uradi kako treba i naplati. Keš dajem a račun mi ne treba.
Doktor Faruk se osmjehnu. Uze neku ampulu iz ormarića. Otpili joj vrh i u injekciju navuče prozirni sadržaj. Izvadi još jednu ampulu i ponovi istu proceduru.
Jarane, daću ti duplu. Američku. Moram. Inače bi ti oči od bolova ispadale. S duplom američkom je dvije stoje. Možel?
Može – prošapta Sakib.
Zini! Još jače! Takoooo! I ne miči glave.
Sakib i ne osjeti ubod injekcije. Laka ruka u doktora Faruka, a i taj bol nije ništa prema onom što je inače trpio. Doktor ubode još jednom, pa još jednom.
Ustani!
A što? Zar neš vadit?
Jok. Treba najmanje dvajes minuta da dobro utrne. Nego, haj ti ovamo u hodnik i sjedi tude dok ja večeram. Taman mi je žena metla na sto filovane tikvice kad ti bahnu. Evo, ovde sjedi. Pročitaj malo novine. Brzo ću ja večerati pa ćemo na poso.
Sakib ostade sam u polumračnom hodniku. Iz kuhinje se začuo ženski glas, pa se ušuti. Vjerovatno sad jedu. Sakib polako skide cipele. Uze ih u ruku, ustade i polako otvori ulazna vrata. Izađe na prstima, navuće cipele, sjede na mopedić i nestade u mraku.
Odveze se prema Pivari. Prođe nekoliko puta gore-dole i ugleda kuću pored koje autobusom prolazi svaki dan. Parkira moped pred vratima. Još veća mesingana ploča. Presjajna. Piše „dr Muhidin Hurem, mr sc, specijalist stomatolog” . Ne piše radno vrijeme. Sakib pozvoni. Pozvoni još nekoliko puta dok se na vratima ne počeše otključavati najmanje tri brave. Vrata se otškrinuše onoliko koliko im je dozvoljavao sigurnosni lanac. Nije šala. Noć je, a sarajevske noći nisu više kao prije. Svakakva svijeta ima. Dva su lanca na mopedu. Vezan je za željeznu ogradu. Što je sigurno sigurno! Ali, ne bi se iznenadio da ga lopovi maznu. Neće valjda.
Selam doktore i izvini svega ti što te bihuzurim u ovaj vakat. Golem problem imam i ne mogu jutra čekati.
O čemu se radi? – promrmlja golemo lice iz pomračine.
Sakib mu sve ukratko ispriča i iz džepa izvadi salvetu sa zamotanom polovinom umnjaka. To je bio dovoljan argument da se lanac ukloni. Nađe se u velikom hodniku. Sakib pruži ruku, a doktor Muhidin je samo nehajno dotaknu i odmah je izmače. Otvori vrata ordinacije. Fotelja je još dublja nego kod doktora Faruka. Zinu. Doktor Muhidin mu se sav unese u lice i poće kucati po zubu.
Boli?
Aha!
Biće problema moj efendija. Moram dvije američke injekcije udariti. Pa plus vađenje korijena, a umnjak je. Ne znam boga mi šta bi ti rekao. U ovo doba noći takav posao ne bih mogao odraditi bez dvjesto maraka. Ako se slažeš i ako imaš pare možemo početi, a ako nemaš čekaj do jutra pa sebi nafaku potraži kod svog državnog stomatologa. Ali znaj da je u ovakvim situacijama noć duga. Preduga.
Sakib ustade. Izvadi novčanik i okrenu njegov sadržaj u pravcu doktora Muhidina. Ovom se lice odjednom ozari i postade nekako dobročudnije.
Dobro! Sve je regularno. Idemo sada udariti dvije američke injekcije. One su najbolje na svijetu. A nakon pola sata kreće akcija iskopavanja korijena. Neće te puno boliti. Amerikanac izmisli, Sarajlija primijeni! Hajde sjedi da počnemo.
Pošto je bez injekcija? – direktno će Sakib
Ma jesil ti budala! Kako, bolan ne bio, bez injekcija. Pa umro bi od bolova. Oči bi ti iskakale. Daj ne budaleši.
Iz ormarića izvadi dvije ampule, a iz sterilnog celofanskog pakovanja izvadi špricu. Nataknu iglu i pođe da pila vrh prve ampule.
Stani doktore! Ja sam te pito pošto je bez injekcije.
Jesil mahnit? Kako bez injekcije?
Ja sam junak! Gazija! Ja sam do sada sve zube vadio bez injekcije, pa ću i ovaj korijen.
Vala sam svakakvih budala vidio, ali nikad ovolike kao ti. Evo vako! Ukoliko budeš vriskao platićeš četiri stoje, a ako ne budeš urlao od mene ti je usluga besplatna. No, ja te još jednom opominjem da ne činiš tu ludost.
Ja sam gazija doktore. Počni vaditi. Spreman sam na sve muke. Dogovor važi. Pare imam.
Dotor Muhidin navuće novi par rukavica. Poče birati neke poluge i različite tipove kliješta. Slagao je to na jednu tacnu nadajući se da će se Sakib ipak isprepadati i predomisliti. Kad je vidio da od toga nema ništa navali se onako krupan Sakibu na prsa i poće kopati oko ostatka zuba. Upire doktor Muhidin, a Sakib je okrenuo svoje velikomučeničke oći prema plafonu i ne daje glasa od sebe. Samo se povremeno čulo nešto tiho kao aaaaaj, aaaaj, ali nije bilo nikakvih krikova ili vrištanja.
E vala češ sada provrištati – mislio je doktor Muhidin dok je klještima vadio raspuknute komade korijena.
Sakib šuti. Muk. Doktor je sav oznojen. Kao da je neko njemu vadio pola umnjaka. Ubaci mu u usta one tampone da zaustavi krvarenje.
Svaka čast efendija. Boga ti, kako se zoveš?
Miralem – slaga Sakib ko iz topa.
Što će govoriti ime. Može ga doktor vidjeti na cesti ili ući u njegov autobus, pa eto belaja. Ovako je bolje. Miralem.
Miraleme, živ mi bio, evo radim saće preko trideset i pet godina, skoro ću u penziju, hiljade sam i hiljade zuba svijetu povadio, ali ovakvog junaka kao što si ti nisam imao čast upoznati.
Sakib ustade iz stolice i protrtlja – Doktole tlebal išta platit? Makal na kahvu!
Ma jok moj Miraleme. Da mi žena nije već legla zamolio bih je da nas slika ovako zajedno. Za uspomenu. Možeš li naletit neki drugi dan da se slikamo.
Aha! Sutla il pleksutla – frfljao je Sakib stiščući one tampone.
Peke! Čekam te.
Isprati ga do ulaznih vrata i potapša još jednom po junačkim leđima. Sakib zaklimata glavom u znak nekog pozdrava i ode u noć. Zaću se paljenje motora čije dvotaktno štektanje uskoro nestade u tišini.
Doktor Muhidin uze bocu iz frižidera. Natoči jadan štamplić do vrha. Zapali cigaretu i otpi mali gutljaj šljivovice. Uskoro ga je okružio plavi dim. Razmišljao je. Duboko. Ustvari preduboko.
Bože moj, kakav je kamen kremen ovakav naš bosanki čovjek. Miralem. Miralem. Junak nad junacima. Baš gazija. Nikom ne smijem o ovom pričati, neće mi kolege povjerovati.
A i isto vrijeme u Magribiji doktor Faruk se prevrtao po krevetu. Nikako mu san nije dolazio na oči.
Bože moj, kakvih sve papaka nema među ovim našim ljudima. Kreten pomislio da mu je od injekcije zub prošao pa nagario ne plativši. Ma doći će on meni najkasnije do sutra u podne. Kao gladna maca na kućna vratanca. A ovo mi je dobra škola. Od sada ću unaprijed naplaćivati ne samo injekcije, već i cijelu uslugu. Baš ko u kupleraju. Briga me!
Prevrnu se na desnu stranu. Ćuk se dva tri puta javio s jablana pored džamije. Pa i on ušuti. Biće zaspo. Dugo je do jutra.