Vojska od milion ili dva, ili možda čak tri miliona ljudi, koja plavi zemlje i doline; odredi i vojske koje se sustižu i sudaraju, u besu, peneći, beskrajne povorke koje pristižu na bojnim kolima, na konjima i na kamilama. Brodovlje koje pristaje uz peščane obale, kako bi, iz svoje mračne utrobe, izbljuvali nove kohorte ratnika u crnim haljinama.
Zemlju potresa korak slonova na čijim leđima se njišu gvozdene i zlatne nosiljke; njihova rika para vazduh, za njima se podižu oblaci crvene prašine. Ispred odreda strelaca pod mekim šeširima, ispred konjanika pod oklopima od gvozdenih pločica, ispred pešaka pod šlemovima od bronze s volujskim rogovima, trče nosorozi koji, na svojim snažnim plećima, nose ploče od pletera koje strele ne mogu probiti.
Za njima, kroz prašinu, koračaju hiljade i hiljade pešaka pod lavljim i panterovim kožama, a u njihovim rukama počivaju oštre dvosekle sekire od plavog čelika, koji blista na podnevnom suncu.
Prethode im uhode, za njima slede oni koji pale letinu i sela, žitna polja i vinograde, i hvataju stoku koja, u bezglavom trku, juri ka morskoj obali. Slede ih i ptice, gavranovi u velikim jatima, čiji se kljunovi crvene od krvi.
Nad prostranom dolinom, pod jarkim suncem, u zapari, razleže se njiska, nepojmljiv huk i udarci o talambase, koji prigušuju glasove i uzvike. To je snažna bujica koja nosi sve pred sobom, a za kojom ostaju poharane zemlje i spaljeni gradovi. Narodi nepoznatih i nečuvenih imena: tamnoputi Libijci, crni Arabljani, mrki Asirci…
Za njima slede Indi, u beloj pamučnoj odeći, Kaspijci u ovčjim kožusima; Baktrijanci, sa štitovima od rožnatovine, Etiopljani kovrđave kose, koji na glavama nose kožu s grivom, odranu s konjskih glava… Duge, nepregledne kolone, kolone koje nemaju kraja, i čiji koraci potresaju tle… To je zver bez imena. To je zver krvavih čeljusti koja ne može da se nasiti ljudskog mesa i krvi. To je crvena neman sa stotinu glava čiji zubi i kandže sevaju poput oštrog sečiva noža ili mača.
Kralj zna da je on i šačica njegovih vitezova ne mogu zaustaviti. Prekomernost te sile ih stostruko, hiljadostruko nadmašuje. Već na licu osećaju vreo dah zveri. On im pali gole ruke i grudi pod oklopima. Kapija između svetova, na kojoj upravo stoje, počinje da podrhtava, stenje se obrušava iznad njihovih glava; po zidovima od vlažnog kamena uskoro će zaigrati crveni plamenovi. Huk strela, kopalja i sulica, koje vitlaju kroz vazduh – prvi udarac od koga prska prvi grimizni mlaz krvi i otvara se duboka rana, u rumenom, vlažnom mesu. To je crvena smrt čije će ogromno ždrelo uskoro da se zapuši okrvavljenim ljudskim telima. Ali čak ni ona danas neće moći da ih sve proguta. U smiraj ovog dana zver će ih najzad biti sita.
Vrata na kojim stoje su vrata samog pakla. Oblizuje ih rumeni oganj, dim se lagano izdiže nad vinogradima i nad poljima lavande, čiji miris više neće osetiti. Prodorni vonj koji se izdiže nad ravnicom, sve do morske obale, je vonj paljevine, nagorelog mesa i strvi. Živeće samo toliko koliko budu mogle da izdrže njihove mišice. Kralj zna da mu niko među njima neće okrenuti leđa ali i da se niko među njima neće vratiti kući: u postelju žene, na kućni prag, među smeh sinova i kćeri, koji ih, ma koliko dugo čekali, neće dočekati.
Iza te bezbrojne vojske, u zlatnoj nosiljci, leži car koji, ispijajući svoj pehar, čeka na pobedu koja mu ne može izmaći; njegovi će bogovi ovog puta biti velikodušni. Ali bogovi u proročištima hrabrih ljudi ćute. To znaju sveštenici golih, izbrijanih lobanja, koji gataju iz utroba zaklanih životinja i po letu ptica. Kralj zna i da je njihov car u zlatnoj nosiljci ovog puta spokojan i siguran, sklonjen daleko van domašaja njihovih oštrih mačeva i sekira, kao i da će se jednako tako osmehivati i kad tela mrtvih ratnika, s obe strane, kao visok zid zapreče ulaz u tesan klanac.
Isto tako tihi kao što sada stoje, očekujući tup udar gvožđa u grudi, oni će proći kroz mračna vrata Hada: u sumračne svetove mrtvih kojim koračaju umorne seni. Umor koji već počinju da osećaju pod vrelim suncem je njihov najpodmukliji neprijatelj, opasniji od stotina i hiljada ratnika pod oružjem.
Prekomernost te sile ih hiljadostruko nadmašuje ali ona nije kadra da slomi otpor hrabrog srca.
Izuzetno interesantan tekst o stalnoj temi pomalo bedne ljudske istorije..divljaštvu i hordama.. Pisac se izgleda malo suzdržavao u isticanju dramataičnosti prošlih, a i sadašnjih sukoba…ali možda u budućim radovima njegovo traganje za razlozima pogroma koji su bili i koji će možda opet biti zadre i u dubje, mračnije tajne ljudske prirode i ljudskog trajanja.
Hvala na lepim rečima i odličnom komentaru Vesna. Koliko razlozi za „divljaštvo“, autora zanima i hrabrost kojom mu se malobrojni suprotstavljaju. Tekst je, inače, deo veće prozne celine, pod naslovom „Nemi bogovi“, a trebalo bi svakako očekivati i njen nastavak