Druga priča iz Zbirke »Bekstvo iz Šošeka«
Da, imao je Eduardo divne snove. U njima je leteo na nebeskim lađama, dok ga je Sunce obasjavalo, bacajući na zemlju pregršti belih latica. Ili bi u snu hodano nekim gradom, srednjoevropske arhitekture u kom su ga pratili tigrovi, koji ga nisu napadali. Zagledao bi fasade, ukrašene kipovima krilatih stvorenja i čekao da mu mahnu. I odista, u snu oni su mu se smešili.A poneki veliki krilati lav mahnuo bi kamenim krilom u znak pozdrava.
Budio bi se zamagljenih očiju od sreće, a ta nežna magla tokom dana menjala se u nešto nalik na polu suze. Tokom budnosti oči su mu bile gotovo uvek vlažne.Živeo je sam, na zabačem bregu na kraju sela. Bavio se pomalo povrtlartsvom i s radošću na lokalnoj pijaci prodavao po najjeftinijoj ceni svoje proizvode, kojih je uvek bilo malo i koji su uvek bili sitniji nego voće i povrće agilnih famera. Predveče bi seo pod svoj orah i polako ljuštio voće koje nije prodao. Slagao bi ga u finu, čistu kartonsku kutiju, čije dno je prekrio belim, platnenim salvetama, sa sitnim izvezenim cvetićima na rubovima. Izjutra, pre nego što bi okoštalim rukama zalio svoju baštu rasprostro bi iseckano voće na najsunčaniji deo travnjaka, uzdigavši ga na panj, da spreči navalu mrava. Pratio je s pažnjom sve promene na nebu, očekujući s proleća dragocene kapi sve ređih kiša koje bi od skromnog proplanka i guste šume za dan-dva napravile oazu zelenih valera. Brinuo ga je dolazak leta, kad se biljke skupe pod vrelinom Sunca, a cveće koje je ispunjavalo svaki kutak omalenog vrta pogne svoje okrunjene glave ka zemlji. U tom merkanju oblaka i vetra promicale su mu svakakve misli kroz um, pitao se ima li neki oblak oblika srca specijalno značenje.Da li to možda znači da će baš ove subote iz Velikog Grada gde je živelo nekoliko njegovih rođaka neko doći u njegov skromni dom.Pomislio bi s radošću..aha, pa da nebo mi govori da me neko voli. I baš tih noći sanjao je divne snove, kako svi njemu dragi ljudi sede za velikom trpezom, prekrivenom belim stlonjakom, i uživaju u finoj hrani, uz smeh i neku tihu muziku. U stvarnosti neki od onih koje je sanjao kao nasmejane i mlade nisu više bili živi. U snu grlio ih je i ljubio u lice, smejao se sa njima gledajući decu kako trče po dvorištu, a na kraju takvih snova uvek bi neko dolazio sa pregrštom cveća i to je po pravilu bio onaj kog je očekivao da dođe, nošen pomišlju da mu je nebo dalo znak o poseti. A onda kad bi došla i ta subota i kad na prašnjavom seoskom putu nije bilo nikog drugog osim suseljana koji su u žurbi prolazili na svojim traktorima njegove oči nisu bile samo polusuzne, bile su zaista pune suza i ta dva-tri dana koliko bi trajao vikend za koji je očekivao da će biti ispunjen ljudskom rečju nije izlazio iz svoje sobe. Tuga je bila prevelika, a nije želeo da ljudi oko njega to uoče.
Nije se nikom žalio, spoznavajući još kroz mladalaštvo ispunjeno školovanjem i radom da ljudi slabo razumeju tuđu muku, a još slabije čitaju govor očiju.Još na pragu zrelosoti oslobodio se svih strasti, gurnut u trajno razmišljanje iznenadnim i neočekivanim gubitkom majke.Sa tim znakom preozbiljnog, tvrdog čoveka stiočki je živeo u Gradu, gde ga je posao odveo iz sela,u koje se vratio kad je definitivno odlučio da se povuče iz sveta u kom, po njegovom mišljenju, nije više bilo mnogo razuma. Tih prvih godina na selu, u roditeljskoj kući držao ga je optimizam, kako će mala oaza prošlosti u kojoj su ljudi sa radošću jedan drugom govorili dobar dan opstati. Optimizam ga je polako napuštao, jer su ljudi i dalje odlazili, napuštali pradedovska ognjišta , a oni koji su ostajali sve manje su mu verovali na reč da gradovi ubijaju ljudskost, pa je o tome i sve manje pričao, povlačeći se sve više u svoj svet gde su igra ptice sa pticom u vrtu ili daleka gramljavina sa planine bili sve značajniji događaji. Bilo je mnogo utehe u prirodi za njega i znao je da dok god srce-oblak na nebu bar jednom nagovesti drage korake na njegovom kućnom pragu, a to se ipak ponekad dešavalo da sve nije izgubljeno. I sanjao je i dalje divne snove Eduardo, snove koji su mu govorili da je ispravno odlučio i da je na dobrom, blagotvornom mestu gde Bog još nije zaboravio ljude.