Za majku Stanu
Čim zastudi i sneg zabeli, pa sve što mi se kroz maglen prozor beskrajem ukaže namah i nestane, vidim i osetim miris narandži majčinom rukom preko zaleđenog Dunava, eh, kadikad u vukovarsku bolnicu donetih.
Šarlah! Šarlah! Nije šala! Koliko ih sve nejačne, u vrućici, u bunilu, sirotane, poput kuge, posle rata i seobe, silnog grada i potopa, izgladnele, tako male, gladnih sreće, svega željnih, šarlah, šarlah sve odnese!
Eh, narandže! Vidim ih na na limenom, k’o sneg belom ormariću, tik kraj uzglavlja na gvozdenom krevetiću. K’o dukati sve se žute! Kako li samo na večno leto tako sočno vekom mirišu! Svih sedam na broju a da ih, verujem, pri kupovini ni brojala nije. Već onako, sve od oka:
– Dve-tri kile, do zavrh ove najveće štanicle! Za mog Biću! U bolnici! Vukovarskoj!
– Nazdravlje mu!- čovek reče – I daj Bože, što pre kući!
Nudim joj, pri poseti, uvek tako, ma i režanj da okusi:
– Okrepi se od duga puta! Šest kilometara po studeni, u jednom pravcu, kroz belinu bez prtine, biće da ih i više ima, valja nazad! Sve pešice, tek tu i tamo, kad i kako, znam te dobro, sva u žurbi, sve prečice!
Mirišljave, pune soka!
– Uzmi, uzmi kad te molim! Prijaće ti k’o i meni što su uvek, od milošte, preko reke, preko studi, iz beskraja tvojom rukom kroz pakao prenešene!- čujem sebe, dečjim glasom, sve iznova, k’o sad da smo tamo negde, kraj Dunava.
– Neka, neka! Sve je za te! Ma, sita sam! Kakav umor! Ništa meni sad ne treba tako vedrog i rumenog, nasmijanog, s narandžama kad te vidim! Još sedmicu- veli doktor- dve najviše, pa ćeš s’ ocem, saonama, i sve kasom, uz praporce preko reke. Led ledeni k’o nikad prije, a sve od kad s nama nisi..!
Veje, veje, ne prestaje! Studeno mi! I sad ledi! Kroz mećavu bagrem cvili… Narandže bih, ali – one! Samo one s’ njenog dlana!
U Somboru, 25. marta 2013.
Najveći su oni koji se ne stide osjećaja i stihom ili rečenicom progovaraju priznanje: kroz život me prate ruke majke, i danas me nadahnjuje njena ljubav … i brižnost.
Kao što je Jesenjina morila briga za majku, tako David Kecman svoju Stanu podsjeća – da li nju ili sebe – na znak života u bolesničkoj sobi, u obliku narandži „do zavrh ove najveće štanicle“. Detalj, vjerojatno jedan od hiljadu, u hiljadu najvećih „štanicla“ života, svjedoči o bezuvjetnoj ljubavi koja postaje sve važnija kako je, poradi neumitnosti vremena, gubimo. Zato o njoj treba kazivati, što više i što češće.
Najjači su mirisi detinjstva. Prođu godine, a tebi se čini da ih osećaš pri svakoj pomisli na te drage ljude s kojima je svaki proveden trenutak bio dogadjaj. Tako David u svojoj priči o velikoj ljubavi prema majci prepliće doživljaj narandže (koja je simbol svetlosti i sunca u njegovom životu) i osećaj ledene studi . Taj kontrast se kroz završne rečenice jasno odražava
na studenu sliku zime i narandže sa majčinog dlana.
„Neka, neka! Sve je za te! Ma, sita sam! Kakav umor! Ništa meni sad ne treba tako vedrog i rumenog, nasmijanog, s narandžama kad te vidim! “ – divno iskazana majčinska ljubav, nepobediva i hrabra u svakoj situaciji . David je još jednom pokazao da je majstor kratkog pripovedanja.
Divna priča. Nežna, setna, priča o ljubavi, puna ljubavi.
Kao i Danijelina.
Kao da ste zavirili u srce jedno drugom.
A znam da niste.
Sreli smo se u Sivcu, pre nedeju dana..uvek drag gost u našoj sredini, svi ga mnogo cenimo i volimo… njegove mudre izreke nas podstiču na razmišljanje, njegove sugestije , šta i kako da radimo da svi budemo zadovoljni nam daju krila da idemo dalje…ali vidim neku setu u njegovim očima…Pitam: „Kako ste Dako?“ Odgovara: “ Nisam dobro…umrla mi je majka Stana pre 3 meseca…jako mi nedostaje, napisao sam priču posvećenu njoj…“. Pročitala sam je i gušim se u suzama…šta je sve majka za svoje dete, pa još bolesno ,spremna da uradi, po kiši snegu, ledu, zimi…tolike kilometre da prepešači,ne misleći na sebe…Moja sedmogodišnja unuka Milica me tugaljivo gleda i pita:“Nano zašto plačeš?“ „Mila moja, ti si mala, ne možeš da shvatiš“…KAD ODRASTEŠ, KAD RAZMISLIŠ, KAŠĆE TI SE SAMO…tako je govorio moj pokojni otac, koji nas je napustio pre 18 godina…