Apstrakt: Rad ima za cilj da približi odnos mladosti i starosti u drami ,,Maska’’ Miloša Crnjanskog, kako između likova tako i između poetičkih načela tradicionalne i ekspresionističke drame. Glavni deo rada obrađuje tezu po kojoj su glumica i generalica mladost i starost jedne iste osobe. Tumačenju likova se pristupa s gledišta psiholoških istraživanja prevashodno koristeći delo ,,Novi putevi psihoanalize’’ autorke Karen Hornaj.
Ključne reči: Maska, Miloš Crnjanski, drama, mladost, starost, ekspresionizam, tradicija, generalica, Mimi, Branko.
,O, mladosti, toliko zar
ja i ti besmo jedan stvor?’’
(Kolridž, Mladost i starost)
Književnost bez maske je jedno od bitnih poetičkih načela Miloša Crnjanskog; on smatra da pisac treba da komentariše svoje delo, da dâ objašnjenje, da ono bude jasno čitaocu, da nema maske, ali oslanjajući se na tezu da u drami ,,riječi stvaraju ličnost (Käte Hamburger, 1976:200)’’ u tumačenje problema mladosti i starosti ćemo krenuti isključivo od ličnog posmatračkog doživljaja dramskog dela, drugim rečima: koliko su piščeva objašnjenja neophodna za razumevanje njegove poezije, toliko je potrebno dramu ostaviti da postoji sama za sebe, bez objašnjenja, otvorena za različita tumačenja čitalaca ili posmatrača, nalik na situacije u stvarnom životu, jer šta je tumačenje dramskih likova ako ne i tumačenje dve osobe koje se raspravljaju u pošti (vi, koji stojite u redu koji se skoro i ne pomiče, upravo gledate dramu i nesvesno tumačite karaktere zavađenih osoba).
Generalicu i Mimi možemo posmatrati kao starost i mladost jedne osobe, a ne kao dva različita lika. Do jedne takve konstatacije možemo doći već nakon njihovog opisa u popisu likova: ,,Generalica, aristokratkinja iz Rima, i glumica nose isto odelo, sasvim su slične. Jedna je sasvim mlada, druga vene. Osim fiziognomije sve je jednako, čak i kosa. (Crnjanski, 1983:6)’’ Njihov odnos naliči odnosu kurtizane i njene učiteljice, ali s tim da učenica, iako joj je neophodno mentorkino iskustvo, oseti nadmoć zbog svoje mladosti koju ova druga nikada neće moći da povrati.1 Međutim ono što je bitno uvideti je to da je ta osoba X narcis; dakle, Mimi bi trebala da predstavlja narcisoidnu ženu u mladosti, a generalica u starosti, ili bar na granici starosti. Preko generaličinog lika se predstavlja narcis koji stari. Osobine takvog karaktera su sledeće: ,,sujeta, uobraženost, čežnja za prestižom i obožavanjem, želja da se bude voljen povezana sa nesposobnošću da se vole drugi, bežanje od drugih, normalno samopoštovanje, ideali, stvaralačka želja, anksioznost u vezi sa zdravljem, izgledom i intelektualnim sposobnostima. (Hornaj, 1964:61)’’ Biti narcis ne znači da ta osoba ne voli, da je sebična, ili da mrzi druge, već da je u osnovi zaljubljena u samu sebe, pa njenu izbirljivost i poteškoće u pronalaženju partnera objašnjavamo potrebom da traga za odrazom sebe u drugima. Prema tome, ako je generalica u mladosti bila kao Mimi, Mimi bi trebala u ,,starosti’’ da bude kao generalica. Mladost narcisoidnoj osobi daje samopouzdanja u svoje zavodničke sposobnosti, međutim proces starenja izaziva paniku kod takvih osoba i one žele da na bilo koji način ugrabe još koji tren mladalačke svežine, a do toga pokušavaju da dođu preko veza sa mlađim osobama ili čestim menjanjem partnera znajući da im je to ,,poslednji voz’’ da neko zadovolji potrebe njihovog narcisističkog karaktera; njima je potrebno da budu voljene, zapažene, ali i s obzirom da su celu mladost potrošile na zaljubljenost u sebe, one žele i da osete kako je to voleti nekog drugog. Upravo to je ono što se dešava sa generalicom; njene brojne afere i udvaranje mlađima od sebe, podsećaju na čoveka koji pred svoju smrt želi da učini sve što nije do tad i više neće biti u mogućnosti. ,,Međutim, takva koncentracija na važnost erotične privlačnosti uključuje i anksioznost s kojom se očekuje onaj trenutak kada ona može konačno da izgubi vrednost. (Hornaj, 1965:81)’’ Karen Hornaj u VI glavi knjige ,,Novi putevi psihoanalize’’ pod naslovom ,,Psihologija žene’’ govori kako se preko straha od gubitka privlačnosti tumači česta ljubomora majki prema odraslim ćerkama, ili u ovom slučaju ,,učiteljice kurtizanstva’’ prema njenoj učenici. Frojd smatra da je ,,cilj života smrt’’, ali da postoji nešto što se suprotstavlja instinktu smrti, a to je ,,instinkt života, za koji Frojd smatra da je predstavljen seksualnim nagonima. (Hornaj, 1965:87)’’ Narcisistička osoba neće dozvoliti da umre, jer na taj način umire i osoba u koju je zaljubljena. Ali šta se dešava kada shvati da u borbi sa prolaznošću ne može izaći kao pobednik? Onda (u slučaju ove drame) utehu pronalazi u eterizmu, ili starost pokušava da sakrije maskom. Branko oseti da smrt dolazi po njega, ali on umire mlad, dok generalici umire mladost. On ne vija žene i ne želi da bude voljen, on sad vija samo oblake i šume. Romantičarski beg od materijalnog (vezanog za gradsko društvo) u prirodu predstavlja jedan vid oslobođenja od svakodnevne anksioznosti koju proizvodi narcisistička potreba za dopadanjem. Branko koji izgovara reči:
,,I sad mi više ništa nije drago, ništa ne volim,
željan sam šuma i da se jako razbolim’’ (Crnjanski, 1983:46).
ostavši bez narcisističkog libida i seksualnog nagona, on ostaje gotovo nezaštićen pred naletom instinkta smrti; on je pomiren sa svojom prolaznošću, sa svojim umiranjem. On je željan šume koja ,,podalje je od profane stvarnosti, mesto izvan civilizacije i nepodložno kontroli, zakon sam za sebe’’ (Stivens 2005:111). Utehu pronalazi u šumi, u spajanju sa prirodom, međutim tim putem generalica ne može poći, jer je u njoj još uvek živ seksualni nagon. Ostvarenje njenih želja sprečava društvo koje ne podržava veze starije žene i mlađeg muškarca, pogotovo još ako je ona sa tim muškarcem u srodstvu. Svesna da između nje i društva stoji samo njen spoljašnji izgled, prilazi maskiranju kao jedinom mogućem načinu da ostvari svoje ciljeve. Međutim, ona zaboravlja da maska štiti samo na određenoj razdaljini, kada se priđe bliže objektu od kog se skriva pravo lice, do izražaja dolaze i drugi faktori, kao npr. miris.
,,Ćezare: Vaš parfem je neprijatan – kao tetkin…’’ (Crnjanski, 1983:70)
Za lik generalice je vezana jesen, period kada priroda vene, lišće opada, pa na sličan način će na kraju drame i njena ličnost biti ogoljena, dok je za Mimi vezan sneg, koji simboliše zamaskiranost svih prljavština belinom tj. velom nevinosti. Nije bez razloga Crnjanski odredio da Mimi bude baš glumica, jer upravo za takav posao vezuje maskiranje, pretvaranje, igranje različitih uloga. Ali, ni ona, kao ni generalica, nije uspešno sakrivena pod svojom ,,maskom’’.
,,Ćezare: Čujete l’ sneg se topi? Oh, ja znam,
mnogo šta o vama znam’’ (Crnjanski, 1983:11).
Kada Mimi poziva generalicu da prisustvuje njenom nastupu u ,,Fedri’’, izgleda kao da Crnjanski želi da nagovesti da će poetična ,,komedija’’ prerasti u tragediju. Svakako podnaslov poetična komedija predstavlja masku za tragediju, kao što je generalica u mladosti gledala na život vedro sa puno samopouzdanja, a kako je starija na njega gleda sa sve više pesimizma.
,,Ćezare: Kako kaže Branko? Umreti rano,
to nije nesretno, nit’ gadno,
ne, to je baš čast’’ (Crnjanski, 1983:10).
Onaj ko umre u mladosti nikad neće osetiti žal za njom. Svestan takve neminovne tuge za mladošću i telesnom svežinom, Branko se ponaša kao da nema šta da izgubi, kao da je ono što je mogao lepo uzeti od života prošlo i da nema razloga da se boji smrti.
Prolaznost je velika tema i u stvaralaštvu Ive Andrića, tako možemo uporediti generalicu sa ,,Ženom na kamenu’’; sličnih su godina i sa sličnim problemom pred sobom. Mladost tela Marte L. je ljudima delovala kao neprolazna, kao da će večno takva biti, sve dok sama nije počela da uviđa promene koje nagoveštavaju starost i da se plaši kako ona sada izgleda u očima drugih. To njeno mučenje i stalno preispitivanje je Andrić divno iskazao u rečenici: ,,Jer sumnja i briga vide ono što sreća i pouzdanje ne mogu nikad da sagledaju’’ (Andrić, 2003:188). Ona se pita da li je moguće da nezaustavljivo stari i ružnja i da uskoro neće biti radosnog leta za nju, jer neće imati hrabrosti da se u takvom stanju pokaže pred celom plažom. Plaže su u generaličinom slučaju saloni u kojima je nekada bila najatraktivnija, ali sada dolaze nove generacije oslikane preko glumice Mimi, koje su mlađe i privlačnije od nje. Zanimljivo je da se na jednom mestu u drami i u jednoj generaličinoj sumatraističkoj viziji javlja plaža kao mesto za koje je vezano razmišljanje o mladosti:
,,Svi ste suviše mladi.
Dođite jednom svi, k meni, na more.
Leškati i gledati u nebo, gore,
Slušati kako val za valom
Dopuzi iz neba do nogu naših i ode.
Da vidite, kako su u zoru nesretni
Ti razgovori o mladosti i Slavenstvu…
Tamo sve dođe iz neba i noći i vode,
Nestanu, u zoru, uspomene.
O, muški, muški, da znate, kako su jadne žene’’ (Crnjanski, 1983:36).
U razgovoru u kom generalica savetuje, ili bolje rečeno, moli Mimi da se venča sa njenim Bébéom:
,,tako je mlad, dobar… nikad više
neće niko tako pred tobom da kleči.
Meni suze navru kad čujem te reči.
Vidiš, koliki mene ljubljaše…
I vidiš šta je kraj’’ (Crnjanski, 1983:63)
Generalica savetuje Mimi da uči na njenim greškama, da ne bi završila kao ona; unižavanjem sebe, ističući nezadovoljstvo svojim životom, žaleći za svojom odbeglom lepotom želi da uveri Mimi da će i ona biti takva jednog dana, tačnije ,,kroz dvadeset godina’’. Generalica se poistovećuje sa Mimi, u njoj vidi sebe u njenim godinama, i na prethodno spomenuti način ona kao da pokušava ,,toj sebi’’ da ukaže na greške koje čini i tragičnu sudbinu koja je očekuje.
Nemoguć je potpun povratak u mladost; moguće je samo zavaravanje i maskiranje starosti. Sledeće što generalica čini, nakon što Mimi odbija da se venča sa njenim nećakom, je to da pokušava da ispravi svoju grešku iz mladosti, tj. glumičinu grešku iz sadašnjosti. Generalica se transformiše u Mimi i pod njenom maskom i ogrtačem, uverena da je ništa ne može odati, naizgled pokušava da ubedi Ćezarea da ostane, da ga želi to veče i da će se venčati s njim, ali ustvari u toj poziciji i pod najezdom strasti, generalica želi da iskoristi priliku da ispuni svoje incestuozne fantazije. Svesna je da takva avantura može trajati samo jedno veče, jer maska će kad tad spasti sama od sebe, kad tad će doći trenutak istine; ona svesna rizika i velike sramote koja može da je zadesi ako bude otkrivena, razvučena između erosa i tanatosa želi da ispuni fantaziju koja je, izgleda, jedina čini živom. Kao što smo već videli, generalica savetuje Mimi da ne ide za novcem i položajem, već za srcem, da iskoristi mladost na ljubav, a ne starost za žaljenje i kajanje, ali onda dolazimo do zanimljive situacije kada maskirana razgovara sa Ćezarom i izgovara reči: ,,Da znaš kako je smešan Bah… nemoj da ostariš’’ (Crnjanski, 1983:71).
Na tom mestu kao da se sama otkriva kada kaže:
,,Vidiš, polako sve mi se uze.
I lepota i… ostanu žudi i suze… ’’ (Crnjanski, 1983:71)
Ćezare kao njen ideal muške lepote ne treba nikad da ostari; ne da ne treba, već ne sme. Ona savetuje Mimi za njeno dobro, da ne bi postala nesrećna kao ona, a od Ćezarea ,,savetuje’’ zbog sebe, jer ako se i ta jedina svetla tačka u njenom životu ugasi, ostaće u potpunoj tami. I sama kaže: ,,Ja ništa neću, samo tamu i vas’’ (Crnjanski, 1983:70).
Razotkrivanje generalice izaziva šok kod Ćezara, ali i jednu reakciju na kojoj bi se trebali zaustaviti i protumačiti njeno pravo značenje:
,,Ćezare: Ti si mladost?… opet… ’’ (Crnjanski, 1983:72)
Šok, sram, bes, samoubistvo. To je rezultat Ćezarovog otkrića. Sama pomisao na seksualni kontakt sa svojom tetkom je izazvao eksploziju u njegovim grudima. Svet u kom se pod maskom može biti ponovo mlad, u kom se pod maskom može imati neprimeren odnos sa rođenim nećakom, nije svet u kom Ćezare vidi svoju budućnost. Branko se gadi svega sem šuma, generalica se gadi svega sem Ćezara, a Ćezare se na kraju gadi svega, toliko da bez ikakvog razmišljanja izvršava samoubistvo; puca sebi u grudi i izgovara reči: ,,…zar vas nije stid… ?’’ (Crnjanski, 1983:73). Zapitaćemo se: Čega da je bude stid? Toga što ne može sve namere da zadrži u tajnosti? Što je nećak erotski privlači? Što se maskirala u glumicu Mimi? Što želi da ponovo bude mlada i privlačna, samim tim – željena i prihvaćena? Treba da se stidi što želi da bude slobodna? Treba da se stidi što je dozvolila da takvi postupci za nju znače slobodu i srećan život?
,,Zavesa padne brzo’’ (Crnjanski, 1983:73).
Kraj je trenutak. To je ono što ovakav način završetka drame treba da poruči. Ali osim toga, i da iskaže stav pisca prema sadržaju prikazanog; tako oštar završetak oslikava hladnoću pisca prema tragičnoj sudbini likova. Takođe to brzo spuštanje zavese predstavlja i jedan rez; drama predstavlja isečak iz bečkog salonskog života ispunjenog spletkama, aferama, bludom i dosadom. Publika će se pitati šta će uraditi generalica, ili šta bi trebala da uradi generalica? Šta joj preostaje osim da se i ona upuca nakon što je izgubila jedinu stvar koja ju je držala u životu? Ali, to je odlika moderne drame: da nam ostavi prostora za sopstveni završetak, prostora za razmišljanje i domišljanje.
Nakon što smo zaključili da starost i mladost ne mogu jedno bez drugog (starost je potrebna da nauči nešto mladost, mladost je potrebna da unese svežinu u starost i probudi usnule strasti), trebali bi nešto reći i o postupku realizacije drame ,,Maska’’. Kao što se između likova vodi borba za prevlast između mladosti i starosti, tako se i u poetičkom smislu ekspresionizam Miloša Crnjanskog borio sa uticajima tradicionalne drame. Prvo što primećujemo je scenska dekoracija koja poseduje baroknu raskošnost1, koja se suprotstavlja stavovima ekspresionističke drame koja zahteva oskudnu scenografiju, ili mejerholjdovski konstruktivistički dekor sastavljen od stepenica, cevi, rampi, platoa… Crnjanski u ,,Pismu dramaturgu i ravnatelju’’ navodi i jednog kostura obučenog u belo svileno odelo ,,pierrot-a’’ sa crvenim kiticama. O funkciji Pjeroa u književnoj tradiciji govori Mirjana Miočinović2 u tekstu ,,Maska Miloša Crnjanskog’’. Tradicionalni tip Pjeroa iz comedia dell’arte simbolizuje poraz muškosti pred nadmoćnom ženstvenošću, međutim kod simbolista on postaje ličnost koja je ravnodušna i puna ironije prema ženi i ljubavi (lik Branka Radičevića), ličnost koja je u dosluhu sa smrću, tako da Pjero obučen kao kostur predstavlja njegovo vizualizovano značenje: ,,Pjero i smrt’’. U ekspresionističkoj drami skelet je takođe imao svoju funkciju; glumci su u predstavama imali običaj da iscrtaju skelet po svom telu. Fraze, iseckan govor, mešanje srpskog, nemačkog, francuskog, takođe čine modernu stranu ove drame. Smena fragmentarnog govora na tri različita jezika čini da se u jednom trenutku gotovo izgubimo u sadržaju, ali to je svakako efekat koji je Crnjanski i hteo da postigne, da uvidimo da ne pripadamo jednom takvom svetu.
Uvođenje lika Branka Radičevića, opet pokazuje Crnjanskovu vezanost za tradiciju; on kroz lik bolesnog pesnika iznosi neke od svojih stavova pre svega ideje eterizma, preteče njegovog dobro poznatog sumatraizma, ali osim toga, sa likom Branka Radičevića3 unosi i brojne citate njegovih stihova. Što se tiče glavnog motiva maske, on nije ništa novo u našoj književnosti, o njemu je govorio Milorad Pavić u tekstu ,,Maskirani događaj i prerušeni junak u pesmama dugog stiha’’4, što predstavlja još jednu vezu Crnjanskog sa epohom baroka.
Temu prolaznosti će kasnije Crnjanski provlačiti kroz skoro sva svoja dela, tako da je bitno uvideti na koji joj način pristupa u ovoj drami, ujedno i jednom od prvih svojih dela, kao i na koji način pokušava da joj se suprotstavi (eterizmom koji predstavlja koren kasnijeg sumatraizma). Vrednost ,,Maske’’ je i u tome što predstavlja prekretnicu između tradicionalne i moderne ekspresionističke drame, i kao takva, morala je sadržati osobine i jedne i druge strane.
Fusnote:
1. Ivana Ignjatov-Popović ,,Miloš Crnjanski Maska’’, str. 65
2. Miloš Crnjanski u ,,Pismu dramaturgu i ravnatelju’’ navodi potrebne scenografske elemente: biblioteka, stakleni antre, grdno (tom rečju Crnjanski dočarava raskoš i luksuz salona) ogledalo, otoman ,,kao da je iz Hiljadu i jedne noći pao u taj salon’’, cveće, grdan Graffov klavir, šampanjac, nargila, stočić za kartanje, duboko-zelene tapete, pod zastrt crnim somotom na kojem
su izvezene žute, zlatne ruže…
4. Vezanost za Branka je iskazao kasnije i u poemi ,,Stražilovo’’.
5. Milorad Pavić ,,Istorija srpske književnosti – Barok’’
Literatura:
,,Književno delo Miloša Crnjanskog – zbornik radova’’ (1972), Beograd: Bigz.
Ignjatov-Popović, Ivana (2009). ,,Likovi u srpskoj ekspresionističkoj drami’’, Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine.
Crnjanski, Miloš (1983). ,,Drame’’, Beograd: Nolit.
Hornaj, Karen (1965). ,,Novi putevi psihoanalize’’, Beograd: Kosmos.
Hamburger, Käte (1976). ,, Logika književnosti’’, Beograd: Nolit.
Andrić, Ivo (2003). ,,Žena na kamenu’’ Izabrana dela I–X knjiga druga, ,,Jelena, žena koje nema’’. Beograd: Dereta, 176-197.
Pavić, Milorad (1991). ,,Istorija srpske književnosti – Barok’’, Beograd: Dosije, Naučna knjiga.
Ivan Šterleman rođen je 1990. u Sremskoj Mitrovici. Studira srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Poeziju, prozu i eseje objavljuje na Internet portalima.