(,,Brodogradnja u boci“, aforizmi, autor Bojan Rajević, izdavač Matica srpska-Društvo članova u Crnoj Gori, Podgorica, 2015. godine)
Za stvaralaštvo Bojana Rajevića ozbiljno sam se zainteresovao još 2012. godine kada smo na Filozofskom fakultetu u Nikšiću imali zajedničko predstavljanje knjiga. Rajević je tada započeo svoj ,,Maraton na kratke staze“ koji i danas uspješno istrčava, doduše u ,,boci“, gdje je uporedo sa trkom započeo i nešto veću i temeljniju ,,brodogradnju“.
U knjizi ,,Brodogradnja u boci“ Rajević je među korice knjige sabrao petogodišnju mukotrpnu berbu od blizu tri stotine čistih, odstojalih, zrelih, aforizma koji su odista ,,rajevićevski“ i što treba posebno elaborirati. Na mnogo više stranica svakako.
Mimo svih onih stručnih, umjetničkih i naučnih priča o satiri, aforizmu, njegovoj strukturi i namjeni, treba istaći ono što aforizme Bojana Rajevića čini NJEGOVIM.
Berbe su mnoge i obimne, ali je aforizama koji će ostati i pretvoriti se u bisere sa konturama autorovog lica, veoma malo. Onaj ko se zapita ,,šta tu ne štima i zbog čega“, treba da, u ulozi čitaoca naravno, učestvuje u Bojanovoj ,,brodogradnji“. Tu i tada će mu se razjasniti kako izgledaju aforizmi koji se ne pretrčavaju smiješkom, već duboko promišljaju i inspirišu, odnosno što bi se prostije reklo ,,zagledaju“.
Filozofska suština Rajevićevog aforizma odvaja ga od ostalih. Tu nema mjesta jednokratnoj upotrebi, poput toalet papira, koja bi, u krajnjem, aforizam i predala zaboravu. A postoji li šta gore od toga za stvaraoca?
,,Ne mogu da ubijem zvijer u sebi. Nasilje nad životinjama je najstrože zabranjeno“; ili ,,Ozbiljno smo zapitani nad svojom sudbinom. To znači da se i mi nešto pitamo“, samo su neki od brojnih aforizama u kojima Rajević ,,maltretira“ čitaoca, brutalno, surovo, ali bez poniženja. On ne daje odgovor, iako upire prstom na problem, niti pretenduje da ga da, već prosipa puteve kojima bi se moglo koračati, tik pred čitaočeve noge.
I onda kada se dotiče naizgled ,,dnevnih“ i ,,lokalnih“ tema, autor nam samo surovo ukazuje koliko je suština blizu, a koliko joj mi nijesmo dorasli. Onda ide onaj osmijeh, samom sebi, društvu, temi, životu, bitku, vremenu, satkan virtuozom brzog presvlačenja-nj.k.v. Aforističara, sa velikim A.
Bojan Rajević jeste surov, ali na dostojanstven način. Ne zbog drage nam pluralie tantum, koliko zbog toga što pazi na našu (čitaočevu) mentalnu higijenu, odnosno zdravlje. Aforističari aforizmom ,,obilježavaju“ teritoriju, grade tvrđave i povlače granice. Nakon ,,Brodogradnje u boci“ svaki ozbiljan aforističar moraće da priloži mnogo žrtve i sagradi visoku kulu sa koje će moći da posmatra carstvo Duha iz boce.
Možda je svaki osmijeh isplakan, ili je svaki plač od smijeha, kada je u pitanju aforizam, sa tim nikada nijesmo načisto, ali je kod Rajevića jedno sigurno, a to je da ova knjiga ne govori toliko o brodogradnji koliko o jednom velikom i odvažnom porinuću.