Danijela Milosavljević: AKT

Zraci jutarnjeg sunca su se probijali kroz šalukatre, a vetrić se poigravao laganom zavesom na balkonskim vratima, unoseći u sobu svež dah kasnog proleća. Polako se budila svesna blagog i opojnog mamurluka i gorkog ukusa poslednje cigarete, negde duboko u grlu. Pogled joj pade na platno i sav očaj od sinoć ponovo je obuze. Juče je otpustila model jer joj nije više potreban, a slika je i dalje bila mrtva.
– Mrtva!
Tromo se podigla s kanabea na kojem je sinoć zaspala, pri tome rušeći čašu ostavljenu kraj njega. Ostatak nepopijenog vina se prolio, polako prodirući kroz strukturu brodskog patosa i praveći nikotinsku kaljugu od pepela rasutog kraj pune pepeljare. Okrenula se i jedno vreme zurila u taj prizor.
– Dobro je, nije se razbila – pomislila je i nastavila put ka minijaturnom kupatilu, pritiskajući u prolazu prekidač aparata za kafu.
Promatrala je lik koji ju je gledao iz ogledala. Bio je to lik žene kasnih tridesetih, s finom mrežom bora oko očiju koje su svedočile o vremenu koje je neumitno prolazilo, i sa setom u očima koje su imale izgled onoga ko čeka da mu se u životu, već jednom, dese velike stvari. Duboko je uzdahnula i nadlanicom obrisala ostatke paste na obrubima usnica. Izašla je iz kupatila i nalila kafu u omiljenu crvenu šolju, nastavljajući put prema balkonu. Potpuni i teški miris cveća i zemlje iz žardonjera ispunjavao je balkon, mešajući se sa mirisom toplih isparenje carte noire dajući tako skromnom okruženju dodir ekstravagancije. Zapalila je cigaretu i duboko se zavalila u stolicu. Neko vreme je posmatrala dim koji se vijorio, poigravao i pravio piruete u vazduhu, a zatim zatvorila oči i zabacila glavu unazad. Uživala je u miru i tišini, a onda joj pažnju privuklo komešanje koje je dopiralo sa susedne terase. Bila je to Brit, studentkinja iz Norveške. Izašavši na balkon, rasčešljavala je svoju dugu plavu kosu boreći se sa vetrom koji se nestašno poigravao njenim krajevima. Bila je to duga i nestvarno bela kosa, koja se presijavala na jutarnjem suncu. Shvatila je da je Brit nije primetila, pa je ostala tiha posmatrajući komšinicu kroz poluspuštene kapke. Njeno visoko čelo, krupne plave oči koje su izranjale ispod paperjasto svetlih trepavica i uzani filigranski nos nad lepo definisanim usnama. Posmatrala je njeno mlado bledoružičasto i čvrsto dvadesetogodišnje telo koje se naziralo, a ponegde i provirivalo ispod nemarno zakopčane bele košulje. Ceo prizor završavao se dugim i vitkim nogama, kao prirodnim produžetakom te iste bele košulje. Lepota i mladost odisali su iz svakog komadića te imaginarne vizuelne slagalice.
– Bonjour – stidljivo se oglasila sudentkinja.
– Bonjour, bonjour – brzo je otpozdravila trgnuta iz razmišljanja.
– Sinoć ste do kasno radili? – blago rumenilo počelo je da se razliva studentkinjinim obrazima.
– Da, htela sam da izvedem završni akord, znaš… da dam finalni ton… tu svetlost da ugradim… pa da onda… – glas joj je utihnuo dok se polako gubila u mislima, koje su besciljno lutale negde po glavi, dok je hipnotisano posmatrala platno u dnu sobe.
– Ah, baš lepo, znate, sad moram da požurim na predavanje – zbunjena, studentkinja se pozdravila i brže-bolje nestala u okviru drvenih balkonskih vrata, sa kojih se valjkasto ljuštila nekadašnja plava boja.
Nehajno joj je odmahnula glavom, čak bi se moglo reći da je na njenim punim usnama zaigralo nešto kao osmeh, ali i dalje nije odvajala pogled od slike.
– Šta nedostaje?! – bes, nemoć i razočaranje su se kovitlali i prožimali joj nutrinu.
Analizirala je sliku do najtananijih detalja: kompozicija, perspektiva, boje, kontrast, valer, tekstura, način korišćenja linija, potezi četkicom… sve se činilo da je u funkciji njenog emotivnog doživljaja prikazanog objekta i u skladu s njenim ličnim izrazom.
– Teorija, teorija, teorija, a gde je tu život?
Dok je analizirala sliku, broj otkucaja srca joj se povećao a disanje ubrzalo. Uskoro, nije više mogla mirno da sedi na stolici. Odložila je crvenu šolju na sto i krenula ka štafelaju. Nehajno je pokupila kosu, formirajući na vrhu glave punđu, iz koje su iskakali pramenovi neukrotive talasaste kose, i sela na visoki tronožac. Uzela je u ruku buket četkica, izbrisala ih i poređala, kao hirurg instrumente pred operaciju. Gledala je u platno zarivajući pogled u svaku moguću nesavršenost, i s vremena na vreme skrećući pogled ka pigmentima, odvajajući one koje će koristiti. Na paleti su se uskoro našle odabrane boje i prvi potezi su lagano pronalazili svoje mesto u prostoru. Mešala je boje, dodirivala i milovala sliku četkicama, nesvesna vremena koje je klizilo oko nje. Sunce se pelo ka zenitu podižući temperaturu. Soba se punila gustim i lepljivim mirisom smole, biljnih ulja i terpentina, i da je neko mogao da lizne vazduh u tom trenutku, on bio bi verovatno lepljiv i slatkast.
– Ovde, iznad usnica malo pečene sijene… ovde istaći ovu liniju… izvući dubinu – oblizivala je usne i vodila monolog u svojoj glavi.
– Sad malo gustih i snažnih tonova, i dodir umbre – kružila je lagano četkicom duž areole.
Disanje joj se ubrzavalo, a čelo rosilo. Lagano zatezanje mišića na telu bilo je usklađeno sa oštrim i jačim potezima koji su rezultirali brazdama na platnu. Prelazila je četkicom međugrudni prostor, liniju stomaka i pubisa. Majica joj se lepila za telo, napetost pojačavala, a potezi postajali širi. Zujanje u ušima zamenilo je donedavne odjeke otkucaja srca, a zatim se sve slilo u neku pesmu. Neku vanvremensku melodiju gorštaka, koja joj se smestila u uho i izazivala iluminaciju. Odblesci duge zlatne kose zamagljivali su joj vid, a inkarnat joj se razlivao u očima. Sve je odisalo bojom i mirisom mesa. Neki bes i nemir oduzimali su joj telo, samo je ruka radila, ostavljala brazde, otiske, posekotine.
– Još titan bele po obrisima bedara… i kopreni dodir parisko plave po njihovoj unutrašnjosti… još jedan dodir… – i desilo se.
Akt se izdvojio iz platna i poljubio je. I nastavio je da je ljubi dok su zajedno prolazili pored vrhova planina, dok su se ogledali u bistrim potocima i obmotavali u miris poljskog cveća. I pevali su, i disali i osećali i…. katarza.
Ustala je s tronošca, bacila četkicu i paletu na pod, i rukama zadavala završne poteze. Disala je sve brže i teže, i slikala, a telo se sve jače treslo i podrhtavalo. I poslednji potez. Spustila je ruke kraj tela koje se grčilo u ekstazi, boreći se za vazduh. Pokrivši lice rukama strovalila se na tronožac glasno ridajući i tresući se celim telom. Plakala je tako jedno vreme dok su se drhtaji tela polako smirivali. Za poslednjim trzajem stigao je i spokoj. Opuštena, pogledala je u sliku i osmeh je zaigrao na njenom licu. A onda, nepredviđeno i divlje, počela je da se smeje. Smejala se glasno i ponovo plakala. Rukama je brisala suze i pljuvačku, razmazujući tako boju s ruku po licu i stvarajući svojevrsni kolorit. Ustala je sa stolice raspuštajući vlažnu kosu i skinula mokru majicu koja joj se lepila uz telo. Naga, odšetala je do kupatila.
Nakon tuširanja, frotirom je istrljala kosu i preko glave obukla omiljenu laganu cvetnu haljinu.
– Danas ću se počastiti divnim obedom.
Napustila je okrilje stana samo sa paklicom cigareta i novčanikom u ruci. Poletno i s osmehom, hitala je ka trgu, odajući lepršavost svojom cvetnom haljinom i bičevima mokre kose.
– Bonjour Lisien! Bonjour Pier!
– Bonjour Mishelle, ma chère. Danas nekako blistaš. Šta ti se to danas tako lepo desilo?
– Posvećen i čist završni akord koji je doneo život – pomislila je u sebi, osmehnula mu se i laganim pokretom ruke poslala mu poljubac.
Produžila je samouverenim hodom do La Sabot Rouge, praćena raznolikim pogledima, pogledima odobravanja, dopadanja, zavisti, ljubomore…
Sela je u baštu kafea i pogledom obuhvatila ceo trg. Samozadovoljna, uzdahnula je i naručila.
– Specijalitet kuće, s’il vous plaît.