sedma priča iz ZBIRKE “Bekstvo is Šo-šenka”
Poznavao sam čoveka jednog.
Stvarno, poznavao sam i više njih, nisam asocijalan tip.
Ali, ovaj je bio poseban.Po zanimanju je bio postolar, obućar ili šuster, kako Vam drago. Imao je visok koeficijent kameleonstva, do sad neotkrivene sposobnosti, koju psiholozi zauzeti faceliftinzima i ostalim zajebancijama u njihovoj oblasti rada nisu do sad otkrili. Taj visoki koeficijent kameleonstva omogućavao mu je da naizgled mirno provodi svoje šusterske dane, sklonjen u jednom betonskom tržnom centru, gde se ušuškala njegova SZR. Mušterije su ga volele, mislim nije to bila baš ljubav tristanskog tipa, ali su često donosile svoje ciple baš njemu. Posvećivao im je posebnu pažnju, zagledao detaljno pre odredjivanja cene za popravku i sve u svemu sivilo koje je vladalo oko njega , nije ga omelo da do enormnih razmera razvije svoju tajnu strast.Strast kojoj se posvetio bilo je skupljanje Malih oglasa i odgovaranje na iste. Desilo se to verovatno jer u njegovom zanatu novinski papir ima prominentnu rolu, pa je u pauzama često čitao iste, još od vremena kad su mali oglasi bili sastavni deo naših novina.
Svaki mali oglas koji bi mu se učinio interesantnim uokvirio bi i doneo kući. Suprugu nije imao, tako da je celo veče mogo na miru analizirati svoju zbirku, koja je u vreme našeg druženja imala već zavidnih pet hiljada jedinica,od kojih se on lično javio na preko hiljadu.
I tako, jedne novembarske večeri, dok je tutnjava nadolazeće zime bila prikrivena naletima borbenih aviona velikih vojnih alijansi, koje su naše nebo koristile kao koridor za svoje letove ka destinacijama gde su bombama donosile… mir, pričao mi je svoju životnu priču. Sve se svelo na samo jednu činjenicu,da iako je iz dna duše mrzeo svoj zanat i miris krema i lepkova za djonove, nikako, baš kao u vrzinom kolu zarobljen, nije mogao naći bilo kakav drugi posao. Sve je pokušavao… i da bude zidar, pekarski pomoćnik, pica majstor, negovatelj u staračkom domu, ali nikad, baš nikad nakon prvog razgovora nije usledio poziv da se javi na ponudjeni posao. Tužnim glasom reče da je čak govorio poslodavcima da će raditi i za manju sumu novca nego što su nudili, ali i da to nije rezultiralo uspehom. I dalje se nadao da će jednog dana postati nešto drugo, a ne postolar. Upitah sa čudjenjem: Pa zašto to toliko želiš, tvoj posao je fin, filigranski i na neki način human…pomažeš ljudima da sačuvaju bar deo teško zaradjenog novca?
Pogledao me setno i poduže ćutao,pa reče: Vidi se, dragi moj prijatelju, da ne znaš mnogo o ljudima. Ja o čoveku sve saznam preko njegovih cipela i istanjenih djonova.Nije potrebno da mi kaže da je siromašan, da ga ponižavaju gde god mogu, da mu se takav život smučio. Sve to je ispisano na njegovim ili njenim cipelama, kao u nekom tajnom dnevniku tuge i poniženja. Ali ja imam dušu, i to osetljivu dušu, pa čujem te suze sačuvane u rašivenim cipelma, osećam ih kroz prste. I jednostavno, druže moj dragi ne mogu to više da istrpim… popravljam im cipele i krpim duše na neki način, ali ne mogu više…Pokušaj da razumeš, ako možeš.
Sedeo sam te noći, nakon povratka svom domu, dugo u svojoj omiljenoj fotelji, lažući sam sebe da čitam i da mi je baš fino. A u glavi mi se vrtela slika nekih odrpanih, izlizanih cipela i prizor suzama osenčanih očiju mog poznanika. Dvoumio sam se da li je poludeo. I shvatio sam suštu istinu.. nije. Govorio mi je iskreno.
Ustadoh i pred ikonom zapalih sveću. I pomolih se da nadje drugi posao, da spasi sebe kad već nije mogao spasiti sve te ljude čije sudbine je iščitavao popravljajući im obuću. Nadam se da će Gospod uslišiti moje molbe, i da će čovek moći da nastavi da živi. Toliko od mene, čoveka sa nekolicinom posebnih poznanika.