Kad sam tog jutra seo na “Zvezdu severa” u širokim džepovima komotnih pantalona imao sam tvoj portret i gomilu stihova tebi posvećenih, a o ramenu sam nosio torbu. Doduše, nije to bila ona ista torba, ali bila je slična i budila je lepa sećanja. Koliko li je vremena prošlo od kad sam te prvi put video?
U stvari, naša je priča otpočela mnogo pre no što sam te susreo. Desilo se to na ostrvu Mali Liakovski u ruskom arktičkom okeanu. Kada sam sa svojim saputnicima probio led ispod mamutovog stomaka posvuda je prsnula tamna krv. Nisam razmišljao kako je krv stara 10.000 godina mogla ostati u tečnom stanju. A zašto i bih? Bio sam samo pomoćni član ekspedicije zahvaljujući svom vojnom iskustvu. Fićfirići iz Ruskog geografskog društva nisu imali mnogo šanse da se samostalno probiju kroz ledenu pustoš. Bili su mekani i mnogo brbljivi. Dovoljno brbljivi da shvatim da je ta krv nepojamno vredna. Semjon je bio naivan. Lako ga je bilo isprovocirati da mi objasni kako je očuvati. Njegova brbljivost je učinila da moj plen stigne do tebe. Eksplozija u Severoistočnom federalnom univerzitetu bila je razlog zbog kojeg je moj uzorak postao jedinstven.
Te smo noći ljubav vodili u tvojoj staroj laboratoriji. Valjda se još uvek nisu setili da te odande izbace. Možda stoga što i nisi živela tamo. Rekla si da je imovina popisana i da je pitanje trenutka kad će izvršitelji pokupiti inventar. Nikad nisi bila dobar trgovac, ali kao ljubavnica si bila sjajna. Pa opet, ne sećam se da si ikada toliko burno svršila kao te noći.
Kad je jutro svanulo, još si spavala, a ja sam se osmelio da osmotrim delo tvog života. Rastvor u biotanku se gadno zamutio, a grdna telesina bila je nepomična. Konzola je bila mrtva. Led diode nisu žmirkale, signalne lampice nisu blistale. Nešto mi se steglo u stomaku. Probih se rukom kroz gornju ploču i snažno zabih iglu iza mamutovog uveta. Povukoh, pa krv i delići mozga napuniše špric. Bacih iglu krijući je iza torbe koju sam lukavo zavukao iza betonske osnove dok si se topila pod mojim dodirima. Osmotrih još jednom. Nije bilo tragova provale. Svakako ne očiglednih. Špric gurnuh u tajni džep.
Oduvek me je dobro služio.
Trže me lagani šum. Bila si budna. Oči su blistale, osmeh igrao na usnama, ali u borama na licu nije se ogledala sreća. Pogledah pažljivije mršavo telo, ispovređivane šake, nezdravo bledu kožu i modricu na oku. Noćas sam te bio previše željan da bih zapažao detalje, ali sad su boli oči.
– Zašto mala? Zašto? – upitah. Zenice zgasnuše i pogled pade.
– Bila sam gladna, Sergeje. Nisu mi davali da jedem. Sin me je šutirao, muž prebio. Potrošili su sve pare koje si mi dao. – suze grunuše niz prelepo lice.
– A donacije? Slao sam ti tekstove svih konkursa za finansiranje genetičkih istraživanja koje sam pronašao! Zašto nisi učestvovala?! – upitah.
– Odustala sam Sergeje. Tada sam već odustala. Niko nije bio zainteresovan za nedonošče. Niko me nije čestito ni saslušao. Nije te bilo. Isključili su mi struju…- reči se izgubiše poput magle.
Genetičar. Stručnjak za kloniranje s mužem švalerom na vratu. To si bila kad sam te upoznao.
Nikad nisam baš najbolje razumevao tvoje tlapnje o jajnim ćelijama, jezgrima, DNK i citoplazmi. Još manje tajanstvene mantre poput CRISPR/Cas9. Jedino znam da si svog prokletog slona tretirala kao kućnog ljubimca. Ponekad si tražila novac i davao sam ti ga. Radovala si se.
Prisetih se trenutka kad se ovo okotilo iz sloničine jajne ćelije u koje si umesto odstranjenog jezgra umetnula nukleus mamutove krvi. Prokleta zver je bila nesposobna za život. Pred oči mi se vratio ondašnji užas na tvom licu. Postajala si sve neumerenija u zahtevima i novca je prebrzo ponestajalo. Srećom Sirija je upravo tada vapila za plaćenicima. Bilo je to šest meseci dobro plaćenog pakla. Kad sam se vratio, tvoja najbolja prijateljica mi je sve ispričala i otvorila novi pakao, gori od svih dotadašnjih. Pa opet, nisam mogao raskinuti s tobom preko telefona. Jednostavno mi se nije dalo da ti bezlično izdiktiram kako ne mogu više ovako. Hteo sam da ti vidim oči. A imao sam i druge planove,
– Zašto živiš s tim gadom? – upitah. Dakle istina je, pomislih posmatrajući drhtanje tvojih ruku, ti piješ mala. Mnogo piješ.
– Nije gad Sergeje. Daje mi smeštaj, kupuje mi hranu, čak me i cigaretama snabdeva.- gotovo da čovek poveruje. Teško je sumnjati u nekoga s takvim očima.
– Taj čovek te bije dušo. Pogledaj te modrice…- procedih. Nikad se nisam trzao iz sna pomišljajući na to kako te tuca. Uvek je to bila slika nasilja nad tvojim slabašnim telom.
– Ne bije me. Padam. Nemam kontrolu nad pokretima. Bolesna sam. Sama se povređujem.
– Sinoć nije tako delovalo.- nasmeših se. O da, u postelji si bila vrlo živahna, mada su danas tvoje reči delovale sasvim razložno. Alkohol te je ubijao.
– Bilo je prelepo.- prošaptala si. O da, bilo je prelepo pomislih. Šest meseci nisam video ženu. A tebi? Zašto je tebi bilo lepo?
– Sergeje, slušaj… Ja te nikad nisam lagala…- glas ti se utišao. Poznavao sam taj pogled. Tako si me posmatrala uvek kada bi donosila neku tešku odluku.
– Jesi, mala, jesi. Živiš s njime…- šta god rekla, sve sam znao. Neću pokleknuti.
– Sergeje… On je homoseksualac. Ne bi mu se digao ni da legnem kraj njega… – pretrnuh.
– Šta? Zašto mi to nisi rekla ranije?- to je sve objašnjavalo. Ludo jedna!
– On to krije. Ja sam mu paravan pred svetom. Zato me je primio.- gledala si me u oči i verovao sam ti. Prekasno, mala, prekasno.
– Bože mala, trebala si mi reći… – kolebao sam se. Možda je sve trebalo biti drugačije. Dođavola!
– Nisam mogla. Znam koliko si lud. Glasine bi se očas proširile. Svima pričam da se tucam s njime. Voda me po pijaci i predstavlja kao svoju gospođu. Stid me je Sergeje. On se brine o meni. Obećao je i da će mi stan prepisati. Bolestan je. Želi da se brinem o njemu. – pričala si i pričala, a onda si me dopratila do stanice. Grčevito si mi stezala ruku do poslednjeg trenutka.
Pošto si najzad otišla ukucah poznati broj dok su se moćni agregati “Zvezde severa” počeli zagrevati.
– Stvar je kod mene- rekoh. Kupac je potvrdio dogovor. Postavljeno pitanje je bilo logično.
– Neće biti konkurencije- rekoh i prekidoh vezu. Onda okrenuh broj detonatora u torbi koja je ostala kraj tvog mamuta. Potmula tutnjava iz daljine dala mi je do znanja da je vitezit obavio posao, baš kao i onomad na Severoistočnom federalnom univerzitetu.
Samo se ti diraj po dražici dok osluškuješ skičanje dečkića iz susedne sobe i slobodno zaboravi da sam ikada postojao, pomislih dok sam posmatrao kako peron odmiče pod točkovima “Zvezde severa”.
Ovog puta radim za novac.