Jelena Milošević: Strah

Jelena Milošević, rođena 1980.g. u Beogradu. Završila FDU, odsek dramaturgija. Objavila kratak roman „Mračna strana uma“ (Narodna knjiga, 2000. godine). Po časopisima kao što su Znak, Libartes, Afirmator, Avangrad objavila više kratkih prica, a u časopisu za satiru Etna dve drame „Izbor“ i Obecana zemlja.
Za emisiju Verski nedeljnik na RTV pisala scenaria na temu srpskih manastira.
Prvi put objavljuje na Prozaonline.

Muž me nikada ranije nije ostavio samu noću, mada je već više puta trebalo da putuje zbog određenih poslova. Ipak, sada je stvar bila neodložna, te se tako još oko popodneva pozdravismo i ja ostadoh sama. Prepustila sam se dokolici, neradu i uživanju, budući da posla nemam.Da li zato što sam po profesiji dramaturg, pa mi je izbor zanimanja vrlo skučen ili jednostavno zato što živim u Srbiji koja nikad nije bila skučenija, bilo kako bilo bez posla sam već više godina. . Doduše, mnogi bi rekli, šta će tebi posao da bi pisala drame, mnogi bi bili u pravu, ali, pisanje je za mene već odavno od mladalačkog sna postalo najcrnji košmar, od koga sam bežala glavom bez obzira, a potom samo želi da zaboravi, što pre. Tako sam i ja već godinama unazad uporno zaboravljavala da sam ikada studirala nešto što ima veze sa pisanjem, neumorno sam zaboravljala das am ikada želela i volela da pišem..Taj dan nije bio ni po čemu drugačiji, te mi je između lap-topa I tv-a izbor bio isuviše lak. I tako sam ušuškana, odgledala nekoliko romantičnih komedija zaredom, ni ne primetivši da je već uveliko pao mrak,. Trgnuvši se iz blaženog dremeža, zaključih da je vreme da se prebacim u spavaću sobu, te kretoh prvo ka kupatilu da se spremim za počinak. A tamo, na samom pragu ljupkih, belih pločica ukrašenih ružičastim cvećem, stajaše ona, crna i ogromna.
Od kako pamtim, užasavala sam se bubašvaba. U početku sve je bilo pitanje pukog gađenja i odvratnosti prema tim crnim insektima, da bi vremenom, nekadašnju jezu zamenio strah, pravi pravcati strah koji je upravljao mnome kako mu se htelo. Uglavnom je činio da izgledam potpuno sulodo dok unezvereno tražim najudaljeniji deo stana od tačke gde je bubašvaba viđena i odatle potom neću da mrdnem dok ne dobijem čvrste dokaze da je ova uništena. Uzalud ohrabrenja ostalih ukućana da je ona posve bezopasna te da je i sama mogu za tili čas jednostavno zgaziti . Misao o tome kako gnječim to grozno biće i kako se njegovo telo raspada i lepi za đon mojih cipela nije me stravio ništa manje nego sam pogled na to živo postojanje. Dakle, ostajala je samo još jedna mogućnost – da me neko od prisutnih (podrazumevajući na one usnule jer su se pohodi na bubašvabe po pravilu oduvek i zbivali noću) spase od te strašne nemani, dok ja naravno u susednoj prostoriji još duže vreme ne mogu da dođem sebi. Valja još napomenuti kako sam detinjstvo provela u sobi čiji su zidovi bili obloženi lamperijom, koja je kako se pokazalo, bila idealno stanište upravo za mog najvećeg neprijatelja. Kada sam odrasla, udala se, preselila u novi stan u kome nikakvih bliskih susreta sa gamadima nije bilo, moj detinji strah vremenom je bledeo, dok najzad nije sasvim i zaboravljen. Međutim…
U prvi se mah stresoh od glave do pete i bez želje i hrabrosti da je ponovo pogledam, pobegoh nazad ka dnevnoj sobi. O spavanju naravno više nije bilo ni pomena. U svakom kutku sobe, svakoj senci, svakom trncu koji bi mi prošao telom, prepoznavala sam nju, strašnu i nadmoćnu. Osećala sam da joj nije dovoljno što mi se isprečila na ulasku u kupatilo, slutila sam da želi više, da joj je potrebno još. Da se neće smiriti dok mi se ne zavuče ispod košulje, ne uzmuva po grudima i uspuže do vrata, očiju, usana…prenula sam se i tad shvatila da me je dremež uprkos svim očekivanjima ipak savlado. Osetih se u izvesnoj meri spokojnijom, ali sad se pojavio novi problem – moja bešika molila me je da je olakšam. I tako pođoh u susret svom strahu, nadajući se da je njegov izvor odšetao sa, tog popodneva, oribanih pločica. Ali, nije. Tamo gde je i sretoh, opet je zatekoh, učini mi se tako namerno spokojnu naspram mog ludila. Bi mi jasno da od mokrenja neće biti ništa, te se opet vratih nazad u sobu i zaronih u još toplu posteljinu.Međutim, nezadovoljena biološka potreba nagonila me je da se uznemireno vrpoljim po krevetu, koji sve više postajaše poprište mog mučenja a ne mesto za odmor.Kad mi već bi sasvim jasno da ni od spavanja neće biti ništa, stadoh da smišljam način da uništim svog neprijatelja, koji je za razliku od mene, bezbrižno dremao na pločicama mog kupatila. Opcije su bile prilično svedene, i sadržale su više mana nego prednosti. Mogla sam je mlatnuti metlom sa dugačkom drškom, a prednost ove opcije bila je velika udaljenost mene i nje u trenutknu njenog umorstva, kao i izbegavanje gaženja, čega sam se, kako već rekoh, oduvek izuzetno ježila. Ipak, ova opcija imala je i svoju manu, a ona se ugledala u tome, da udrac u metlu svezanog tankog pruća, neće biti dovoljan ni da bubašvabu ošamuti, a kamoli da je ubije. Postojala je čak i mogućnost da mi se zakači za vrh metle i da mi se onda onako hitra i brza, uspuže do vrha drške, do ruku, do grudi, do oči u oči. Dakle, ta opcija je otpala. Druga opcija bila je da sa što veće visine na nju bacim neki što teži predmet koji bi je potom poklopio i na moje olakšanje smrskao. Međutim, i ova opcija je imala svojih mana. Mana je bila jednostavna, ali nepremostiva. Ako na bubašvabu budem bacala neki naročito masivan predmet, postojala je velika šansa da osim bube smrskam i pločicu kupatila, dok sa druge strane, ako bacani predmet bude lakši, on prokletu bubu verovatno neće ni da probudi. Uh. Ostajala je, dakle samo još jedna opcija-gaženje-brutalno, naglo, nemilosrdno i žestoko gaženje.
-Da, baš ću to i učiniti. Obući ću cipele sa najdebljim đonom koje imam i bez imalo razmišljanja naglo joj prići, jer ona šunjanje oseća i može da pobegne, (a tek to bi bila nevolja- biti suočen sa činjenicom da je bubašvaba u stanu, da je sigurno tu, a ne znati tačno gde, što dalje implicira da se u svakom času može pojaviti bile gde, bilo gde!!!), dakle umorstvo ću učiniti baš kao pravi hladnokrvni ubica- brzo i bez dvoumljenja.
Dok sam tako govorila sebi, bodreći svoj uznapredovali kukavičluk, već sam nazuvala cipele, zimske, sa debelim, masivnim djonom, medjutim, taman što kretoh ka mestu predstojećeg uništenja neprijatelja, neka mi čudna misao prodje kroz glavu, koja je sve vreme živo pulsirala.
Bilo je to nešto kao logički silogizam: Bog je stvorio sva živa bića. Bubašvaba je živo biće. Konkluzija koja je sledila zaustavi me na samom ulazu u kupatilo: Bog je stvorio (i) bubašvab!
E u tri lepe, opsovah na brzaka. Naravno, nije se tu radilo o baš nekoj bezgraničnoj veri, koja me je u bljesku prosvetljenja, preplavila osećajem ljubavi i miline prema Bogu i svim Njegovim stvorenjima. Više je u pitanju bio strah, koji je dosegavši svoj vrhunac, samom sebi pronašao opravdanje, naravno plemenito i pomalo uzvišeno.
Ono što je potom usledilo, bilo je moje zapišavanje drveta u obližnjem parkiću, do kog sam strčala u poslednjem trenutku do upišavanja. Nakon što mi bešika posta sasvim prazna, osetih golemo olakšanje i u tom blaženom trenutku zaboravih da se moj neprijatelj i dalje izležava u prostoriji u kojoj sam ja trebala ovo obavljati. I tako me opet obuze jad. Sedoh na klupu i stadoh da rezimiram nezavidan položaj u kom sam se našla. Sama sam, muž se tek sutra vraća, dakle treba provesti noć sama sa njom pod istim krovom, a tek je, pogledah na sat, jedan i petnaest. Isuviše rano da moja noć postane potpuni košmar, a opet isuviše kasno da zovem neku prijateljicu i uvalim joj se na spavanje. Pomislih potom da bih noć možda mogla provesti tu, na klupi parka, jer leto je, toplo, dosta je osvetljeno. Od te me pomisli vrlo brzo odvrti samo jedan nasumični pogled na zemlju podno klupe na kojoj sedoh- tamo ne beše jedna već njih tri. Jasno je, da istog trena poskočih sa svog nesuđenog ležaja i kao da one i to sve tri potrčaše za mnom, stadoh da bežim koliko me noge nose. Slaba kondicija mi srećom ne dozvoli da se ta bežanija pretvori u maraton, te vrlo brzo stadoh i zadihana, mirnim korakom kretoh ka svojoj zgradi.Na svoje iznenađenje, osetih neki mir kako me preplavljuje. Setih se one rečenice da kada se suočiš sa svojim strahom on nestaje. To me nekako uspokoji i uteši. Penjući se na peti sprat do svoga stana, trudih se svom snagom da se suočim sa svojom bubašvabom. Potrudih se da, bez straha, zamislim kako je gazim snažnim, ubojitim stiskom djona svoje cipele i umalo zatim ne povratih na prethodni sprat. Pokušah ponovo. Gađenje je bilo tu i dalje, nije se micalo.Zalud sam sebi objašnjavala da sam ja nebrojivo puta veća od nje, da je ona bezopasna, da mi ništa ne može- gadjenje me nije popuštalo. Penjući se već na svoj, peti sprat, pomislih onako, poslednjim tračkom nade, da je ona nekako sama od sebe uginula, od starosti, bolesti, šta znam, dobro, jeste mi nada bila jedan na prema milion, ali i bubašvabe valjda imaju svoj kraj, pa što ova ne bi doživela svoj baš sada i baš u mom kupatilu.Nije to bilo nemoguće. Setih se potom studija dramaturgije i svoje omiljene profesorke koja me je proganjala oko razlike izmedju mogućeg i verovatnog i kako mi nikad nije pošlo za rukom da je do kraja razgraničim i onda definitivno shvatih da sam na ivici da poludim. Neki psiholozi bi mi na jedan rekli- uboli ste džek pot! U tome je stvar! Strah od bubašvaba samo je strah od pisanja! Uzalud bih se branila pričom da moj strah datira još iz detinjstva, da smo imali lamperije po zidovima i da su one odatle često iskakale, znam, vešti psiholog bi i tu našao vezu:
-Od kada beše Vi pišete?
-Od devete godine.
-Zar niste svoju prvu pesmu napisali u šestoj godini?
-Da, ali to je baš dečje…
-Dakle pišete od šeste godine. Tad su i krenuli Vaši strahovi od smrti, života…
-I bubašvaba- dodala bih ja i poražena napustila ordinaciju.
Zalupivši vrata svoga stana, malo jače nego što je pristojno za to doba, automatski se zaputih radnom stolu na kom me je već godinama unazad vrebao lap top, kao savremeniji oblik nekada voljene pisaće mašine. Pre nego sedoh za njega, proverih nasumično kupatilo- bubašvaba je i dalje bila tu. Namignuh joj u prolazu i čak rekoh naglas:
– Hej, odoh da pišem. A ti, čuvaj mi strah!