(Sećanje na Janoša Hercega podvodom stogodišnjice rođenja)
Pri susretima i razgovorima sa Janošem Hercegom uvek sam za sebe određivao onu bezbedniju poziciju – ulogu znatiželjnog novinara koji će usput da prigrabi i ponešto od saznanja koje se stiče tek godinama života i u njemu iskustva onog koji i sam piše, koji bi trag o sebi da ostavi pesmom, pričom, knjigom… Naknadnim iščitavanjem i rukopisa i objavljenih razgovora sa Hercegom, sećanja neminovno blede, vidim da se pred njim, ipak, nisam mogao skriti. Prepoznao me je i kao da mi je svojim odgovorima, posredno, pružao/predočavao upozorenja, ne samo o onom što me kao tada još mladog pisca tek čeka, nego i da se, bar donekle, osloni na mene kao svedoka pri iskazivanju istine o sebi kad ga više ne bude.
Da li je pri razgovorima sa novinarima-piscima na mađarskom jeziku odgovarao na slična pitanja, o zavičaju, jeziku, sreći i kobi pisanja, srpsko-mađarskim književnim sponama, ne znam, ali reči ovog čoveka koje sam u njegovom domu u Somboru, ili u «privremenim staniština» na Batini, potom i u Doroslovu, ponešto i u autobusu pri putovanju u Novi Sad, (ponedeljkom uveče, na talasima Radio Novog Sada išla je njegova emisija na mađarskom jeziku), zabeležio ili sam ih uslušnuo, a potom lagano skinuo sa magnetofonske trake, i nekoliko decenija nakon takvih susretanja primaju se / odjekuju i kao putokaz pri hodu belinom, između redaka u njegovim pripovetkama i romanima, ali i kao ključić za odgonetanje naknadno vaspostavljenih/ostvarenih upitnosti.
Zavičajna spona
Kako je zavičaj u njegovim pripovetkama, počev od onih u proznom prvencu «U oluji», pa i tokom celog života, a tek u romanu «Nebo i zemlja» polazište i poprište svih zbivanja, ne bi razgovora za «Somborske novine», Radio Sombor i za časopis «Dometi», a da najpre ne bi pitanja o Somboru kao zavičaju.
– Šta me vezuje za Sombor? Pa… prilike. Ovde sam rođen, ovde živim, imam kuću. I posle Prvog svetkog rata, tada sam imao devet godina, roditelji su živeli ovde tako da sam i ja ostao tu. Jedno vreme sam bio u Budimpešti, tamo sam nekoliko godina išao u srednju školu, posle rata sam opet tamo proveo tri godine, radio sam kao lektor jednog izdavačkog preduzeća i kao novinar. Slao sam dopise iz Pešte ovdašnjim listovima. Dakle, jedino prilike su me vezale. Nisam imao kud da odem, to mi je domovina…
Ove, doslovno zabeležene i prenete reči Janoša Hercega nalazim u rukopisu. Verovatno sam ih zabeležio za neke od novina sa kojima sam sarađivao, a misao o Somboru kao zavičaju i o detinjstvu kao prvoj tački beskraja, misao sa daleko širim «spektrom dejstva», i sada vredna pomena, objavljena je l981. godine, na stranicama časopisa «Dometi», u razgovoru «Između neba i zemlje», po redakcijskom zadatku povodom Hercegovog izbora za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.
– Rođeni sam Somborac. U ovom gradu sam odrastao, iz njega u svet odlazio, posle svega njemu se vraćao. I po tematici, trajnoj u mojim delima, i po onim običnim ljudskim osećanjima – ja sam Somborac. Kao dete stanovao sam u svim kvartovioma ovoga grada; rođen sam u Gornjoj varoši, deda mi je stanovao u Crvenki (Treći reon u Somboru, prim D.K.D.), stanovao sam u Banatu, na Selenči, godinama sam, evo, ovde, na Vencu, tako da vam ( Bože, pa ovaj čovek me, tek sada primetih, za dvadesetak godina poznanstva i susretanja nikad nije oslovio sa ti) mogu reći: bilo je vremena, još ne tako davnog kada sam svakog Somborca znao, barem iz viđenja. Sada, naravno, imam malo poznanika. Ljudi umiru, ja sam ostario, dođoše nove generacije, pristigoše novi ljudi i ja dvadeset i pet godina živim daleko od Sombora, ali to nikad nije išlo tako da sam se odvojio od zavičajnog grada, od svoga detinjstva. Naprotiv, moji likovi neprestano i uvek iznova izrastaju iz moga detinjstva, iz dalekih, uvek sve dražih uspomena… Nisam pohađao škole u kojima se nastava izvodila na srpskohrvatskom jeziku, ali sam i u detinjstvu dobro govorio srpski jer sam odrastao među Srbima, tako da se sve to odrazilo i na svet mojih pripovetki, o čemu je Mladen Leskovac govorio pedesetih godina na Skupštini Saveza književnika Jugoslavije. E, sad, bilo bi nemoguće zatvoriti se i ne primetiti svoje prve prijatelje, svoje pajtaše koji su odrasli sa mnom u istim ulicama. Stara je istina da pisac detinjstvom živi, ono ga formira, jer u takvom otkrivenom svetu kasnije samo napravi potreban red u svemu onome što se javilo kao u kaleidoskopu i dolazi do suštine. Sve crpimo iz prošlosti, iz detinjstva.
Nemiri, uticaji i traganja
Pri susretima sa Hercegom, kad god mi se pružila prilika da našim razgovorima nikog drugog ne opterećujemo, zanimalo me kako objašnjava svoju stvaralačku istrajnost, svoje nemire, šta su za njega najveći razlozi da se progovori o čoveku, o društvu, o vremenima…
– Razlozi? Pa, čujte, čovek nema drugih razloga osim onog što viti, što čuje, o čemu razmišlja i što prosudi o stvarima i događajima… A nemir, nemir..? Šta ja znam. Možda je to individualno. Mene okupi moj posao, moj zanat, da tako kažem,
Osetih da mi pisac izbegava konkretan odgovora, a danas, posle mnogo godina, čini mi se da mu nisam na pravi način postavio pravo pitanje, jer ma kakav da je, odgovor na njega nikad i ne može biti potpun. Pisac ga, jednostavno, na takav način i ne daje. Sadržan je u pesmi, priči, u knjigama, i svako ga na sebi svojstven način i samo ua sebe pronalazi i odgoneta. Poslužio sam se potpitanjem:- Za neke pisce stvaralaštvo je gorčina, težak, reklo bi se čak i koban put…
– A, to je Bora Stanković rekao!- prekinuo me, sećam se, uz osmehnuti pogled Janoš Herceg. « Pisati, to je kao kad čovek uzme da kopa». Ni ja ne radim lako. Imam svoj red, disciplinu, određeno radno vreme i radim. Moram da radim. Inače, nisam diletant da čekam nadahnuće, da mirišem jabuke kao Šiler.
– Šta Vas pi stvaranju najviše raduje? Većina pisaca kaže da je radost sam čin stvaranja. A kod Vas? Da li je to sam plod stvaranja, ili je sam proces stvaranja ono što Vas raduje, što Vas čini potpunijim kao pisca?
– Sve zavisi od toga o kakvom je radu reč, da li je to prevod, članak, da li je to beletristika… Ako je to beletristika, onda čovek mora da se osloni na svoju maštu i da plovi na njenim rekama, u radost pričanja.
Očekivao sam više od odgovora i ne bi mi druge nego da se poslužim ključićem za poneku od mnoštva brava na stranicama romana «Nebo i zemlje».
– Dugo nakon čitanja, u nama traje sećanje na neke od stranica Vaših knjiga. Uzmimo, primera radi, roman «Nebo i zemlja“ i u njemu sudbina čoveka-umetnika, klovna Žerara, koji nakon nekoliko decenija izbivanja-skrivanja, dolazi sa cirkusom u svoj zavičaj, skida masku i tu ga niko ne prepoznaje. Zanimljiva ljudska sudbina. Šta je to, a uvek tražimo odgovor, što Vas je podstaklo baš na takav pristup u govoru o odnosu čoveka i zavičaja, čoveka i sveta, čoveka i društva, jedinke i mnoštva /mase, jer svojstveno je čoveku – stvaraocu da uvek traga za svojim identitetom, za tajnama sveta oko sebe…
– Vi govorite pesme – opet me prozre i prekinu Janoš Herceg – ne postavljate konkretna pitanja. (Smeh, zabeleženo kao opaska u beležnici.) Dobro, ajde da se poigramo. Ne znam, kada ste čitali roman «Nebo i zemlja» videli ste da ja raspravljam o problemu i tim povodom i o dilemi umetnika pri sukobu sa sredinom, konflikte sa ljudima, sa vremenom, je li… Odgovor je i dalje da je umetnost jedina uteha čoveka – umetnika, rad, i da živi onako kako to i disciplina umetnika i iziskiva.
Naknadnim čitanjem ovog dela, sećanjem na vreme prošlo, nadati se i na vreme neponovljivo, suočih se sa otkrićem: roman «Nebo i zemlja» Janoša Hercega, koji je sa mađarskog na srpski jezik preveo Ivana Ivanji, objavljen 1963. godine, vanrednog je, modernističkog koncepta, u svemu saglasan sa onim najboljim u njegovoj mladalačkoj, avangardnoj prozi objavljenoj između dva rata, jedinstven je, osim ostalog, i po tome što je to veoma smela, kafkijanska parodija na totalitarni sistem i režim, na društvo u vremenu koje po svom naumu, nemilice i beskrupulozno kroji Krug ozbiljnih ljudi, kako u ovom delu Herceg imenuje inženjere ljudskih duša. Valjalo je imati petlju pa napisati, a potom i objaviti ovakvo delo. U ta «vunena vremena», kad je zbog jezika glava bolela» i bez glave ostajalo.
(…) Ja ne znam da li se to može odrediti šta je sve uticalo na mene, i to najneposrednije, u opredeljenju da budem ono što jesam: pisac. Prvu pripovetku objavio sam u svojoj šesnaestoj godini, na stranicama «Zombori Ujsag» na mađarskom jeziku. Zaljubio sam se u jednu devojku, učenicu Preparandije, igrao sa njom cele noći na svetosavskom balu u velikoj sali Hotela «Sloboda», u Somboru, ali nisam imao hrabrosti da joj o svemu što osećam kažem u oči. I pošto nisam mogao nikome, kazao sam celom svetu. Napisao sam pripovetku, učinio sve da se ne primeti da sam ja – ja, a ona – ona, ispovešću jednog klovna… I posle 25 – 30 godina napisao sam roman začet tom pripovetkom ili tom prvom tajnom, opet o jednom klovnu, roman «Nebo i zemlja». To je bio početak. Školovanje nastavljam u Budimepešti jer ovde nisam imao uslove za to. Iz Mađarske se vraćam kao avangardista koji nema ( smeh čoveka koji ima smelosti da progovori o vlastitim varkama, iluzijama mladosti, zabeležio je u «Dometima», 1981. godine tada takođe mlađašnji D.K.D.) nikakve veze sa provincijom i njenom književnosti. Vrlo oholo sam, i danas me je sramota, u jednom mađarskom časopisu pisao o takvoj književnosti koja nema nikakve vrednosti, zatvorenoj, provincijskoj, seoskoj, bez ikakvog cilja i smisla… Vratio sam se kući i Kornel Senteleki, rodonačelnik književnosti na mađarskom jeziku u Jugoslaviji, prema meni se, i pored svega, odnosi kao da se ništa nije desilo. Počeo je da mi objavljuje pripovetke, napisao je divan predgovor mojoj prvoj zbirci pripovedaka «U oluji». Kao mlad čovek radim u listu «Organizovani radnik», koji je štampan na mađarskom jeziku, čiji je glavni urednik bio Vasa Bogdanov, kasnije univerzitetski profesor u Zagrebu i Krležin saradnik u radu na časopisu «Pečat». U listu je bio i Šandor Horasti koji je u vladi Nađ Imrea 1956. godine bio ministar. Pored takvih urednika, u ovom listu sam nastavio da pišem tonom avangardiste o životu, radnicima, kritički se odnoseći prema građanstvu. Šta se desilo? Zašto sve ovo govorim? Priređivali smo književne večeri u mnogim mestima, pročitao sam pripovetku u kojoj kažem da mi je ljubavnica bila crnkinja, zove se Jasigendža, ali je umrla itd, itd. – Dobro, šta treba mi tu da razumemo od svega toga što ste nam Vi sada pročitali? Kako to da Vi ne pišete o ovdašnjim ljudima, zašto govorite o crnkinjama, je li Vam ona stvarno bila ljubavnica..? – pitali su me i ja sam se u tom trenutku strahovito stideo. Osetio sam da je Senteleki bio u pravu kada je rekao «ako živimo u Jugoslaviji, ako pišemo mađarski, tada treba da se i obraćamo ljudima koji nas mogu razumeti, jer biti pisac jedne narodnosti znači služiti joj.»
– Za sebe mogu reći i da sam realistički pisac, iako se nikad, pa ni u ovim godinama, ne odvajam od avangarde. Dakle, ne samo detinjstvo, nego i mladalački dani utiču na trajno formiranje pisca. Zbog toga ja ni danas za sebe ne mogu jasno da razlučim da li sam realista u književnosti, ili više pripadam nekoj modernističkoj struji. Na mene je najviše uticala literatura Zapada, od pisaca Žan Kokto, Egziperi, Kajo, ali i Krleža, Crnjanski, Toša Manojlović ; kao balavac sam čitao «Zenit», glasilo avangarde…
Pisati na mađarskom i graditi mostove
– Pisati na mađarskom jeziku u staroj Jugoslaviji nije bila mala stvar. Naša dela su bila podvrgavana strogoj cenzuri, a pisati na mađarskom značilo je, u neku ruku, manifestovanje nacionalizma, tako su gledali na nas. Prilikom priređivanja književnih večeri odlazili smo zajedno sa onima koji pišu na srpskohrvatskom jeziku. Ja sam, na primer, 1929. godine u Bezdanu bio hapšen, istina, samo na nekoliko časova. «Kalangua» («Krstina»), časopis koji sam uređivao i koji je, u neku ruku, bio bio glasilo građanskih slojeva, doveo sam u ozbiljnu formu, a 1934. godine u Subotici je pokrenut «Hid» («Most»), koji je svojim opredeljenjem bio legalno glasilo komunista. Po izlasku «Hida» nekoliko godina sam bio u Mađarskoj i tamo radio u jednom izdavačkom preduzeću. Tu mi je objavljen i prvi roman. U septembru 1936. godine priredio sam književno veče pisaca koji su stvarali na srpskohrvatskom jeziku. Pogodio sam pogodan trenutak, manifestaciji su prisustvovali i predstavnici obe vlade, o tome se mnogo i pisalo i govorilo. Pasoš mi nije bio u redu, obratio sam se pomoćniku ministra inostranih poslova Jugoslavije. Zvao se Ivo Andrić. Dobio sam pasoš, tu je, u fijoci, čuvam ga.
-Tih godina sam počeo da gradim nove mostove između dve literature, između dva naroda… Radio sam izvesno vreme u jugoslovenskoj Ambasadi u Budimepešti, prevodio zanimljive članke, pisao o jugoslovenskim piscima. Tada se obeležavala i godišnjica Vuka Stefanovića Karadžića. U najotmenijim mađarskim časopisima pisao sam o Vuku, njegovom delu, veličini, vrednosti srpskih narodnih pesama…
– Vratio sam se u Jugoslaviju pre početka Drugog svetskog rata. Nisam više mogao tamo ostati, kad su su hitlerovci zauzeli Austriju, tada je strahovita fašistička struja zavladala i u Budimpešti. U takvim prilikama nisam želeo ostati, vraćam se kući, radim kao novinar sve do 1941. godine. Kada je ušla Hortijeva vojska i kada je ovde, u Somboru, pokrenut dnevnik, došli su kod mene i rekli da i dalje radim kao novinar. Rekao sam da tako nešto ne dolazi u obzir dokle god rat traje. Novinar mora biti svoj čovek, a u vreme rata to je nemoguće biti. Tako sam 1941. godine postao bibliotekar grada Sombora, na tom mestu ostao sam osam godina. U vreme rata, u Gradskoj biblioteci je ilegalno radila skojevska organizacija. U to nisam bio siguran, ali sam je primetio po karakterističnim znacima. Omladina je posle tražila od našeg prijatelja Laze Plavšića da me ponovo postave za upravnika Biblioteke gde ostajem sve do 1948. godine… Tako… To je bio rat, ratno vreme…
Večito pod prismotrom
– Kako sam ga preživeo? Rekoh, godinama sam živeo u Budimpešti, tamo sam bio poznat, tamo su mi objaviljena prva dela, a puno je značilo biti poznat u centru mađarske literature. Tamo sam imao prijatelje. Naravno, kada je mađarska vojska ušla u Sombor, došli su kod mene, tražili rukopise itd. Međutim, mi, voj- vođanski pisci na mađarskom jeziku, imali smo, negde u leto 1941. godine, u velikoj sali današnjeg Doma «Partizan», (ponovo «Sokolski dom», prim.D.K.D.) sastanak sa predstavnicima književnosti iz Budimpešte i Segedina. Govorili su nam kako mi sada pripadamo mađarskoj državi i, evo, otvaraju nam se sada stranice njihovih časopisa, da radimo zajedno… Kao jedan čovek odgovorili smo da smo mi Vojvođani, ovde smo počeli da pišemo i imamo naš program, živimo sa raznim narodima ovde, tako smo govorili jer je bilo i Nemaca i time smo se mogli pokriti malo; živimo, dakle, ovde sa raznim narodima i želimo da naš časopis i dalje izlazi. Izabran sam za urednika časopisa «Kalangua» koji je još Kornel Senteleki pokrenuo. Uređujući taj časopis za vreme rata bio sam prijavljen kao filosemita, pošto sam sarađivao sa Jevrejima koji su ostali ovde, da sam mason, da sam komunista (ne treba zaboraviti da sam dvadeset godina bio član Komunističke partije), da sam srbofil i da sam, u najmanju ruku, izdajnik Mađarske. Nekako sam se uvek mogao izvući iako sam prevodioi štampao u to vreme i Krležu, što nije bila mala stvar, Prežihov Voranca, Jovana Popovića koji je bio u partizanima, o njima pisao u peštanskim časopisima, ali sam imao prijatelje u ministarstvu, među njima i doktor Bala Pal, i taj me je uvek upseo da odbrani. Njemu sam se obratio i kad sam dobio pismo od zatočenih komunista u Segedinu da učinim nešto za njih jer gladuju. Uradio sam ono što sam tada jedino i mogao.
Post festum
– Kao bibliotekar i ovdašnji čovek imao sam prijatelje Srbe, među njima i komšije iz Ulice Ilije Birčanina, tako da sam od prvog dana ulaska partizanskih jedinica bio biran za odbornika, za sudiju Nacionalne časti Vojvodine itd., itd. Jeste da mi je prebačeno da sam, ipak, kriv, da sam sarađivao sa okupatorom, ali su kasnije drugovi, ipak, uvideli da je na mom mestu bilo nemoguće činiti nešto drugo nego što sam tada radio i da sam i kao čovek i kao pisac ostao čist.
– Moram priznati, nije uvek bilo razumevanja za ono šta i kako činim. Tako je bilo i posle rata kada je moj prijatelj Milan Konjović bio napadnut da « njegovo delo nema nikakve veze sa stvarnim životom», da je « to gde on živi toranj slonovače u kome se zatvorio«. I o meni se počelo na sličan način piskarati. Šta da radimo? Seli smo na bicikle i izašli zajedno u polje, na imanje kod Fernbahovog salaša. Razgovarali smo sa ljudima, nekadašnjim birošima koji su po odlasku gazda ostali ovde i živeli ljudski život kakav do sada nisu ni sanjali. Ja sam nakon toga napisao knjigu o njima, a Milan je napravio portrete tih radnika, pripremio od toga izložbu u Beogradu pod nazivom «Ljudi». Bilo kako da se osvrnem ne bih nikako mogao da prihvatim sud koji o meni govori kao o piscu koji nema ništa zajedničko sa ovom našom današnjicom.