Odlomak iz romana
Margareta Nikolajevna nije imala ni blagu predstavu kako izgleda onako presamićena od smeha i pokisla poput miša, na ivici šumske staze, sred te vesele noći, tamne poput jazavičjeg prkna. Uzgred, bila je pijana k’o majka i razonođeno se prisećala mrštenja patroldžija koji su je nedavno legitimisali tako nacvrckanu. Da su znali za iznenađujuće dejstvo Afrodita koktela, bili bi još i mrgodniji nego dok su je odmeravali, kiselo k’o da su žapca progutali, gde se keseri ponesena mišlju da joj ništa ne mogu. Podaci o odobrenom odsustvu u njenom borbenom implantu bili su čisti kao suza. Ovo joj je bio prvi dopust otkako su je izbacili iz desantnog koptera, skupa sa ostatkom divizije XVI Unijskih Invazionih Trupa. Mada se ni sa kim nije kresnula, jebem ti provod, nikako nije mogla da zaboravi dlakave guzice što pumpaju domorotkinje na sve strane po šumskoj konobi, poludeli od afrodizijaka u koktelu koji je velikodušno izdelila svim uštogljenim regrutima s kojima se tamo susrela. Dok se tako smejuljila prisećala se božanstvenih povreda na baršunastoj koži mladića izvučenog iz prve nasumično odabrane kuće, kojeg je sputanog njegovim sopstvenim kajišem i golog k’o od majke rođenog ostavila prerezanog grkljana na zapuštenoj šumskoj stazi iza sebe. Što je duže hodala, veselost se sve više povlačila, ustupajući mesto fantazijama o tome kako bi opekotine i urezi od šibe u nežnom mesu mrtvog mladića izgledali na njenoj koži. Tako omamljena od pića i zadubljena u misli gotovo je naletela na ogromnog psa koji joj se najednom isprečio na putu. Ruka joj nespretno krenu ka futroli o boku tek kad se oglasilo potmulo režanje, ali pre no što je uspela da dohvati oružje, nešto joj odostrag grubo trže glavu čupajući je za kosu i na grlu oseti hladan dodir čelika.
– Samo radi šta ti se kaže i ništa ti se loše neće desiti- zabrunda promukli glas uz samo njeno uvo dok je iz tame izranjalo desetak ljudi u uniformama. U početku nije mogla ni da zamisli šta se dešava. Uniforme su bile jasno označene i videla je da se radi o pripadnicima sedme regimente. Da se nisu oni regruti istreznili, pa krenuli da se svete? Ne, ono su bili pripadnici dvanaestog korpusa. Šta sad ovi hoće? Čime li im se zamerila?
Među okupljenima je bio i jedan zelenooki civil nadzemaljske lepote kome je pramen garave kose padao preko čela i još neko… Neko od koga joj jeza jurnu niz kičmu. Uniforma joj je bila standardna, ali ne i gipki mačiji pokreti, a još manje oružje koje je visilo o njenom pojasu. Svetlosni mač? Jebote, šta li u ovoj vukojebini traži jedan psihonaut!? Misli su joj, onako pijanoj, vrludale i jurile jedna drugu, ali objašnjenja za grubost vojnika iza sebe nije nalazila. Sečivo ju je povređivalo, a čupanje kose je postalo toliko snažno kao da će joj vrat polomiti.
– Slušaj mala, sad ćemo svi zajedno proći kroz borbene linije, sve do samog fronta. Ti ćeš nas voditi i pružati svoj implant kad god nas neka straža zaustavi radi legitimisanja. Razumela?- pokušala je da klimne glavom najbolje što može, uprkos bajonetu na grlu i bolnom čupanju kose. Delovalo je kao da je tip iza nje razumeo nespretni pokret, pošto ju je naglo oslobodio.
Ma, ovo je najverovatnije nekakva vežba, prolete joj glavom, a onda se priseti da je podnela molbu za prijem u oficirsku školu. Da nije ovo nekakav prijemni test? Pridošlice su govorili s nekakvim žestokim akcentom , kao da su iz azijskog dela Unije. Mora da je to u pitanju! Ovo je komisija oficirske škole! E, nećete me zateći nespremnu. Ima da obavim zadatak toliko dobro da već koliko sutra nosim potporučničke epolete!
I tako Margareta povede, kako je verovala, komisiju za prijem u oficirsku školu, kroz logore i borbene linije, svaki put ih sprovodeći kraj stražarskih mesta bez ikakvih problema. Što su dalje odmicali, sve je postajala ubeđenija da sigurni pokreti i gotovo neprimetni, ali besprekorni borbeni raspored, u kome su njeni novi prijatelji napredovali, ne pripada nikakvim regrutima, kakvih se nagledala po kampu, već iskusnim ratnicima, što su prošli sito i rešeto. Postajala je sve ponositija što će je upravo takvi borci preporučiti za oficirsku poziciju. Već je zamišljala sebe pod oficirskom šapkom, ne sluteći da je ti lagani koraci kroz noć vode u jutro odavno ispisano u grimiznoj knjizi sudbine.
Moglo je biti negde pred zoru, kad kolona najzad izbi na ničiju zemlju. Margareta još nikada nije videla liniju razgraničenja, pa se stade osvrtati po kataklizmičnom predelu oko sebe. Dokle god je pogled dosezao, sve je bilo spaljeno, razrovano i uništeno borbenim dejstvima.
– WoW! – nije mogla da se suzdrži Margareta, koja još nikada nije učestvovala ni u jednoj jedinoj pravoj akciji. Ali kad postane oficir… Biće mirisa krvi i arome napalma do mile volje!
Jer, Margareta Nikolajevna je volela rat. Doživljavala ga je kao mesto gde moralne norme blede i život u kome svako sebi može priuštiti neograničenu slobodu. Ubrzo po pristizanju shvatila je da joj ne treba nikakvo opravdanje da neku seljačinu proglasi kriminalcem. Naselja oko ratne zone su bila večito sumnjiva, pa se nije pravilo nikakvo pitanje oko noćnih odvođenja seljaka u nepoznatom pravcu. Kad ju je kolega prvi put poveo u takav provod, pomalo se nećkala. Zaboga, pa svi su znali da je taj tip bio pešovan. Međutim, neprijatnost je nestala čim su uhapšenog klinca razgolitili i kad ju je po prvi put proželo ono beskonačno uživanje u skičanju balavca koga je njen prijatelj satima nabijao na ud kao prase na ražanj, a još više u balavčevom vrištanju dok su ga spaljivali na lomači.
Kasnije se osamostalila, pa je počela noću da upada u one kuće u kojima bi prethodno zapazila naočitije mlade ljude. Niko se nikada nije opirao hapšenju. Polazili bi za njom kao beslovesna marva, za šta je vremenom i počela da ih smatra. Naravno da joj nikada nije palo na pamet da seksualno opšti s tim životinjama, ali je volela da ih sluša kako pište dok im dere kožu nekom posebno odabranom šibom, ili ih secka svojom naročito naoštrenom britvom. Uvek bi ih svlačila gole golcate, tako su joj bili slađi. Oh, kako je volela da se igra sa tim malenim slatkicama! Vremenom se izveštila, pa su žrtve danima ostajale žive pod njenim maštovitim rukama.
Iz slatkih maštarija trže je stisak na podlaktici kojim ju je počastio ogromni tip što je sve vreme hodao uz nju i Magi shvati da su zastali na graničnoj liniji. Znala je da se na manje od nautičke milje pred njima nalaze položaji Belanđana i da ih više nikakva barijera ili borbeni ešalon ne razdvajaju. pa shvati da je ta pomisao uzbuđuje. Podiže pogled na ljude oko sebe očekujući neku lepu reč, ali su svi bili ćutljivi kao da se ništa nije desilo.
– Hej, pa ja sam obavila zadatak! Zaslužila sam bar nekakvu pohvalu! – prolazilo joj je glavom. Najednom zapazi kako se žena sa svetlosnim mačem u društvu onog civila udaljava u pravcu neprijateljskih položaja, pa uoči kako klimnu glavom krupajliji koji joj nikako nije ispuštao zapešće. Najednom oseti nelagodnost, kao da nešto nije u redu. Dok su ono dvoje nestajali u tami, ostatak družine poče da je okružuje. Želela je da se povuče, ali više nije imala kuda. Najednom je neko tresnu pesnicom posred lica i stadoše da kidaju odeću s nje. NE! NE! NE! Ovo se ne dešava! Ovo se njoj ne može desiti!
Potom je bila gola među svim tim ljudima, pukao je šamar, neko je otpozadi prodirao u nju i trzali su je za kosu, trpali su joj u usta nešto polutvrdo, polumlohavo…
Već se uveliko razdanilo i više nije bilo nijednog mesta na njenom telu kojim se njeni novi prijatelji nisu bezbroj puta nasladili. Poniženo je klečala među njima čisteći ih jezikom i osluškujući komentare, pa i nije primetila naglo prevlačenje oštrice preko sopstvenog grla. Samo se počela gušiti i zbunjeno je posmatrala krv koja je liptala iz nje.