David KECMAN Dako: Dodir iz pepela

(Memento za J.)

Jedini trenutak u kome bi koprena strogosti padala sa njenog lica, a potom bi se osmehnula i, kao da mi iskrom blagosti u pogledu stavlja do znanja da ne kažem ništa više, da je to početak i kraj, vrhunac moguće bliskosti, kao da to čini krišom, dodirnula mi ruku, događao se kada bih joj preneo pozdrav od brata. Nikada ga nije spominjala, a do pozdrava je došlo kada je Isak S. pročitao novinski izveštaj sa jedne od dramatičnih sednica našeg udruženja, koji mesec uoči raspada najpre Saveza književnika Jugoslavije, potom i zemlje, rata, izgona, našeg survavanja , i to u svim pravcima. U izveštaju je polucrnim slovima bilo istaknuto i njeno i moje ime.

– To mi je sestra od tetke, i po udaji je zadržala jevrejsko prezime – rekao mi je Isak.
– Mislio sam da ste Mađari.
– Primili smo katoličanstvo uoči rata, ali kasno i zalud. I njena i moja porodica stradale su u logoru. Eto… samo nas dvoje.
– Uvek se nađe neko ko ne zaboravlja i ko ne prašta.
– Njen udes je možda i strašniji od moga. Ne znam…
– Nesreća se, a najpre ona lična, uvek pokazuje nemerljivom. I nikad ne ide sama. Znamo se odavno, a tek sada o tome govoriš. Ona se skriva svojim tekstovima, a ti bolje govoriš mađarski nego srpski…
– O tome je, možda, lakše pisati nego govoriti. Reč o našoj kobi uvek je propraćena suzom u oku. Tako nešto ne dozvoljavamo sebi pred nekim ko i sam za sobom ne vidi bezdan između visokih, oštrih, do neba izvitih litica. Bezdnom se, suzom u oku, ogleda čas voda, brza i penušava, neprozirna i duboka, a čas pustinja, pa bezdan biva kotlom u kome se najpre kuvaju, a potom prže tela iz plemena Davidovog. Nad kotlom, nad plamenom, u dimu i pari od kojih se ne vidi nebo, krici i vapaji predaka i potomaka.
– Ako jednom u budućnosti Jevreji prestanu da se sele, onda, vremenom, i njihova sećanja i snovi prestanu da lutaju, smiriće se taj fabulozni «identitet».
– Čitao si sestrin esej «Moj jevrejski identitet».- prekinu me Isak, žmirkajući u neverici. Vidim mu suzu u oku. I još bi nešto da kaže, ali mu se mucanje, inače, uobičajeno, kako sam čuo od našeg zajedničkog poznanika, još iz doba kada je prohodao i progovorio u mađarskom logoru za decu iz Vojvodine, Bač ili Šarvar, ne sećam se, još više pojačalo. Da je nastavio nakon rečenice koju je s teškom mukom, ipak, uspeo da izgovori, sve reči bi mu se slile u jedan glas. U mmmm…mmmm… i ljut na sebe i na sagovornika, kojeg bi potom dugo izbegavao, naglo bi se okrenuo i žurnim korakom, skoro trkom, pobegao kao krivac s mesta nesreće.
– Taj cccittt..at si izzgovvorio sss…taakvom…lakkk…oćom kao da si jjj…edan od nnaših. Ne ljlj…uti se… Zzz…naš…
– Možda i jesam , ali… skratih mu muku s mucanjem i sprečih njegov neizbežni beg – drugog i pouzdanijeg saznanja o tome za sada nemam. Možda sam i ja neko drugi. Tragao sam dublje za svojim korenima, onim izvan i što je moguće dalje od neuverljivih priča koje su do mojih najbližih stigle samo usmenim kazivanjima. Dokumenata u arhivima nema. Nit je u rodoslovu prekinuta pre nešto više od tri veka. Iz generacije u generaciju sve nam se više i lik topi. Ipak, imena većine mojih predaka sa očeve strane uvek iznova iz nevidela rađanjem dozivamo. David, Jakov, Avram, Adam…Saznanja o zanimanjima koja su utkana u prezimena porodica iz mog zavičaja, tamo u Bosni, priča skoro stogodišnje starice, baba-Anđuke iz Banatskog Velikog Sela, gluve, ali bistrog sećanja, kako je još u svom detinjstvu od dedova čula da smo stigli negde iz Germanije, sve to ide u prilog misli da smo potomci Aškenaza. Stigli su, zlom izgnani, a svojim majstorstvom svuda dozvani i prihvaćeni, i do rudarskih naselja na Kosovu. U Rečniku Srpske akademije nauka i umetnosti svoje prezime nalazim u citatu iz jednog srednjevekovnog rukopisa pronađenog u okolini Novog Brda, u to doba jednog od najvećih i najbogatijih evropskih gradova. Pre mnogih drugih, najpre smo se pripitomljavanjem skrili, a potom se, novim seobama, zaboravljajući sve, pa i svoj jezik, potpuno, spolja i iznutra, najpre presvukli, a potom u osvojenoj jednoobraznosti i zagubili. Za mnoge to danas i nije bitno. Seoba krvi čini svoje. Sad smo neko drugi i sve nas je više, na svim kontinentima, koji su nam u tome srodni. Ratovi, pošasti, kataklizme, nikad ne prestaju. I sve nas je više u hodu kolonom po dnu bezdana, po penušavoj površi stoletnih voda, u letu, kako si i sam rekao, «nad vrhovima plamenih jezika od kojih se i nebo žari…»
(…)
Nisam je zaboravio, ali, priznajem, nije ni među onim mojim nebesnicima od ovozemaljskog zla na vreme izbeglih, kojih se sve češće sećam. Nikad sa sećanjem o njoj, kao što sam sa njima, nisam pri svojoj uobičajenoj šetnji pred suton, od stana do korzoa na glavnom sokaku, gde nas je, inače, iz godine u godinu sve manje. Ništa je iz meteža mog sećanja nije dozvalo do ponovljenog dijaloga kome se prepuštam primicanjem, kako se tama sve više zgušnjava, periferiji, a potom i obali velikog Bačkog kanala. Sve samlji i sve tiši, samo mi se tu, u obračunu sa samim sobom i svojim kasnim spoznajama, javljaju, stasom i glasom, licem koje više ne stari, trenutnom raspoloženju primereni, nekadašnji saputnici i sagovornici. A ona? Nikad do ovog trena kada sam se prelistavanjem časopisa, posle mnogih godina, suočio sa njenim fotosom (za govornicom, verovatno sa poslednjeg kongresa Saveza pisaca Jugoslavije, sa Titovom bistom u pozadini, u senci, tik uz njenu desnu slepoočnicu, ili uvo uz uvo), nasmejana, u sebe sigurna, koja se svojih reči ne boji… Uz fotos i tekst:»Memento za J…»
Kako da se pri samotnoj šetnji i sretnemo, o čemu da razgovaramo kada nikad iz onog uvek zatvorenog prostora našeg udruženja nismo sami izašli, na kafu i piće, a tek tamo gde je izvesno vreme mogla, funkcijom zaštićena, i nogom vrata da otvara?
Osim onog dodira njene ruke koju pamtim po hladnoći dugih, koštatih prstiju, da, i po ispitivačkom, a možda i zaštitničkom («No, no! Oprez!») pogledu («Samo da opet ne iskoči iz koloseka!», govorila je za nekog drugog u vreme «slučaja Đogo»,»Uj Simpozion» i «Janoš Siveri», sad ni to više nikom nije važno), zbilja, ničeg više u sećanju na nju. I, Bože, kao da je sad samo za sebe izmišljam. Kao da je tek lik za moju priču. Lik koji mi neprestano izmiče. Čas se javi i namah bezrečna iščezava. Pri dodiru hartije – vrhovima prstiju jeza, kao pri dodiru vlažnog peska ili pepela na davno zgasnutom ognjištu. Takvu je, mladu, lepu, pa i pužudnu (Bože, otkud mi čemu takva misao?) ne pamtim. Da smo se tako mladi sreli, ko zna, ne samo fotosom, nego i mojim uvek živim sećanjem, bila bi, siguran sam, od svakog osipanja i od svih nevidljivih kandži iz onog dima i pare nad ključalim kotlom, od svega odbranjena.
Ovaj fantastični sklad između nasmešenih očiju, poluotvorenih usnica i ruku mirno na knjigu položenih, pramenovi kratke kose, pa i naočale crnog okvira ispod velikog čela, odakle se, poput oreola, širi svetlosni trag blica ostvaren trenom kada je nečije majstorsko oko iza foto-objektiva prepoznalo svoju metu i ostvarenje kome niko i ništa ne može da naudi, sve to danas zrači snagom prevratničkog ozarenja, a u meni i osećaj krivice, pa i neoprostivog greha. Da li je ovaj fotos i tren u njemu njen jedini stvarni život? Prethodnica dodiru moje ruke? Za govornicom u kongresnoj dvorani, sa likom Tita koji, na fotki, pred njenim osmehom biva krotkiji i bez otpora iščezava.
Da sam je takvu video, makar i iz prikrajka, da me je takva makar i vrhovima prstiju pri paljenju cigarete dotakla, ovaj fotos bi sada u mom oku izmamio suzu i ćutnju. Ne i priču koja mi se otima, čini se neostvarljivom, pričom koju bi ona posle prvog čitanja, bez dužeg dvoumljenja, zgužvala i bacila u korpu za otpatke, tamo, u «Letopisu», gde mi nikad ništa za njenog urednikovanja nije objavljeno.
Pogled u fotos i … kao da se tek sada prvi put srećemo. Ne pamtim je takvu. Razgovaramo na način kako je to, možda, trebalo za života, a ne Post mortem, pisanjem/izgovaranjem rečenica istrgnutih iz tekstova čije iščitavanje je prethodilo, na stranicama istog časopisa, ovom našem nenadanom susretu i mom verovatno zakasnelom saznanju o mogućem spasenju. Skrivena (u svom nedovršenom romanu) iza imena Mesijana, u snu o obećanoj zemlji Feminiji, pri poslednjem obračunu sa Otom Vajningerom koji je sanjao o odumiranju žena. I u propratnom tekstu Mementu, kurzivom citat iz njegove knjige koji ju je razjedao, možda i do poslednjeg daha, pri dnu užarenog kotla u vlastitoj utrobi:«Žena mora da propadne kao žena da bi vaskrsnula iz pepela kao čisti čovek».
Sa njenih usana, sa portreta za govornicom, reči koje je svojom rukom, onom što je i mene katkad dodirnula i što ju je, samo taj dodir, jedino stvarnom činilo, trenom ovim i glas: – Ako je žena poželela da odagna patnju na kraj sveta, daljine će se još više udaljiti, prostor se istegnuti, stanjiti i najzad pući kao struna; ako, pak, poželi da nedostižne snove dohvati, blizina će se još više primaći, svi ciljevi postati dostupni, kopna i okeani prekoračivi (…), svet će se smanjiti sve dok se ne skvrči u šišarku koja može da stane u ženski dlan.
Negde iz daljine, koja se trenom ovim, trenom samo u meni, još više udaljava, glas Dursa Grinbajna:
– Tu se, dakle, crna kutijo, skrivaš! Takva preciznost, zapetljana u sebe, uvek se osveti. Dugo beše nepojamna…
– Retko na programu beše više od prevare, trika ili zaključka kao što je onaj Cogito ergo…
– Sve pod kontrolom, letelice, jezici, religije, samo si jedno potcenila: ono Ja.
– Bolje bi bi bilo da još uvek leži pre odrođenja.
– Srećno u komi!




2 Responses to David KECMAN Dako: Dodir iz pepela

  1. Mirza M каже:

    Jedna od boljih priča na ovom portalu, ako ne i najbolja, po meni…
    Svaka čast!

  2. David Kecman Dako каже:

    I danas, nakon mnogo vremena od objavljivanja ove priče, utisak o pročitanoj priči „Dodir iz pepela“, tako podsticajan.
    Hvala, Mirza!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *