Rekla sam joj da gleda svoja posla i još mnogo štošta, a ona je samo ćutala i netremce me je gledala iz ogledala. Njeno ćutanje je mnogo više kazivalo. Mnogo više od mojih prosto-proširenih, pa i složenih rečenica. Gledala me je sa posve izvrnutom sintaksom tela. Gledala sam i ja nju, onako ćutke i ispitivački. Zagledala se u svaku boru i pogledom kao da tonem u meso, usecala sam se u njene strije, ti mali beli odsjaji koji su trajno oštetili zagasitu kožu.
Meni su bile lepe, i ti useci, jedan krivudav nalik zarezu, baš između obrva, nešto bliži levoj obrvi-.. I naročito onaj tamno braon oreol oko ružičastog zašiljnenog zrnca. Znala sam da ona nikada nije razmišljala o sebi na takav način. Usne su blago zatreperile paperjastim grčom, poljubila bih je, ali, ona, ne bi razumela. Zašto me ne voli? Nije to bilo prebacivanje već svojevrsna glad. Želela sam je a delovala mi je tako hladno i tako nedostižno. Delovala mi je kao da čeka na nekog drugog i to me je tako rastužilo. Ne vredi da joj govorim. Znam, odgovoriće mi ćutanjem. Nikad ona neće progovoriti! Pokušala sam i da je dodirnem, i tako, ruka mi krenu, ali, i ona, istog trena! i onda, kada ne znam šta ću, ja se dodirnem po bradi, nehotice, ali i ona, ne časeći časa, istog trenutka, već, dodiruje bradu! Nasmešim se sitnom mladežu ispod linijica kod ručnog zgloba, i setim se da i ja imam baš takav a ona se već smeši, i gledamo se, oči u oči. E, onda krene priča, govori mnogo i čini se da su prošle godine, prisećam je se, imam utisak da je poznajem odnekud… što više priča to mi se više čini nepoznatom i onda više nisam sigurna.
Već je postalo neizdržljivo. Pogledala me je još jednom. O, kako me je dobro poznavala, znala da ću se okrenuti i otići.
Dok sam se sagla da zavežem pertlu, jedna noga je već bila napolju. Tako sam puno kasnila. A, kasnio je i autobus.
Počela je tiho, prvo mi je kapljica sletela negde na razmeđi korena nosa i obrva, malo u desno, to me je nekako trglo, kiša a već je i autobus, pristigao. Nutrina autobusa me je podsetila na topli kakao, a lica onako gorka, bez šećera. Kapi su se igrale na staklima, slivale i onda, ugledala sam vrh njenog nosa u odrazu, kapljicu koja se slivala niz sam vrh i mene je ta slika zagolicala. Iza mene, uzmuvao se jedan fino uglađen gospodin, okrenula sam se i na kragni njegove košulje sletela je jedna mušica, onako, neprimetno. Odudarala je od besprekorne beline. Polako, u krug mog videla, nadolazila je i brada, onako oštra ličila na blago zaobljen trougao, zatim usne, široke, čini se kada bi se nasmejao videli bi se i kutnjaci. Poželela sam da ga zasmejem. Nisam. Dve velike uspravne linije sprečavale su usne da se dalje šire. Nos svojom širinom zauzeo je pola lica a opet prilično mali. Ne znam šta mi bi! „Oprostite, molim vas..“Ah! okrenula sam se staklima, kapljice se igrale u svim pravcima. Pogled je bio kratak, ali osetila sam ga duboko, stiso se između dijafragme i želuca. Male, žive oči! Morala sam da izađem. Ovo nije moja stanica! Zašto sam mu dodirnula nos? Odmahnula sam. Ona mušica se izgubila u kiši. Odahnula sam. Okrenula se.
Bio je ravno ispred mene, tako blizu da ni kiše nije bilo između nas. Ruke su mi najednom obamrle, klatile se na ramenima, očajne, same..vazduh je bio tako vreo da sam se čudila što nisam pala, kao one ptice, samo zalegnu, mrtve, od vrućina. Nasmešio se i onda se sve zamaglilo.
U tišini sobe, polumrak disanje otkucaji kiše. Verovatno bi mi prebacivala, ali eto, imao je nju, ne mene. Ja sam samo zatvorila oči i mislila na onu kap sa nosa.