Dušan Stojković: ČITANjE IZMEĐU REČI

(O zbirci priča “Torba od vrbovog pruća“ Miroljuba Todorovića)

Signalizam nastavlja da traje. Miroljub Todorović ne posustaje. Kao što se, i pored toga što su se tom pravcu priključili i unutar njega ostvarili zapažene rezultate i drugi pisci, između Ljubomira Micića i zenitizma može povući znak jednakosti, isto se može učiniti i kada je o Miroljubu Todoroviću i signalizmu reč. „Disidenti“ ovih pravaca postajali su njihovi najžešći kritičari. Inertna i klanovska književna kritika nije htela, znala ili smela da se zadrži na relevantnim činjenicama i proglašavala je više puta živu književnost za mrtvu i držala joj preuranjeno opelo.

Miroljub Todorović nastavlja da eksperimentiše. Tvorac signalizma, pravca koji se polako bliži trenutku u kojem će postati – iako ostaje avangardan, a avangardi to uopšte nije svojstveno – najdugotrajniji pravac moderne srpske književnosti, kao što je neprestano širio, i produbljivao ostvareno, poeziju, počinje to isto da čini i kada je proza u pitanju. “Torba od vrbovog pruća“, kako to sam autor u podnaslovu ističe, donosi kratke priče, snove, nađene priče i slike priče. I u ranijim, pa i u najranijim, Todorovićevim knjigama, makar usputno, mogli smo – posebno sa nađenim pričama i pričama slikama – da se susretnemo. U poslednje vreme, Todorović tka na dva – simbiotički ih približujući – razboja: poetskom i proznom. Objavljuje intenzivno, humorne, šatro priče. Pridodaje im, originalne, šatro žvake. Napisao je i, razigran, šatro roman “Boli me blajbinger“. Objavio je deo “Dnevnika 1982“. U pripremi je “Dnevnik signalizma 1979 – 1983“ (ove godine izabrane su kao žižne i žarišne godine dovoljne da pokažu kako su se signalizam i njegov tvorac borili i izborili za poziciju koja ih smešta – hteli to drugi da priznaju ili ne – u samo srce srpske neoavangarde i srpske kulture). Štampao je i kratku knjigu “Prozor“ koja donosi priče-snove. “Torba od vrbovog pruća“, zbirna knjiga, pridružuje se sličnim ranijim ostvarenjima našega autora: “Zvezdana mistrija“, “Električna stolica“, “Recept za zapaljenje jetre“, “Svinja je odličan plivač i druge pesme“, s tim što su ona donosila poeziju. Može se čitati i kao višeslojni roman u fragmentima. Bilo bi interesantno razlučiti njegove sastavnice, obojiti ih različitim bojama, i pratiti, pokadšto lajtmotivski, pokadšto kontrapunktni, ritam njihovog smenjivanja u knjizi.
Knjigu otvaraju dva usmerivačka mota. Onaj Foknerov upućuje ka, prividno prikrivenoj, avangardnosti (ona se najpre i najviše da uočiti u miksturi ponuđenih književnih „pazli“), a drugi – Kišov – asocira na prustovsko oživljavanje odbeglog vremena i ukazuje i na „memoarsku“ dimenziju koju Todorovićevi tekstovi, čak i kada su dati kao snovi, donose. Nikako se ne sme zaboraviti da ništa, čak i kada je o tobožnjim praktičnim savetima (njih moramo iščitavati na humornoj, možda čak i grotesknoj, ravni), ne sme biti pročitano doslovno. Todorović, i signalizam, insistiraju na neprekidnoj igri i apsolutnoj slobodi koja i dopušta i nalaže da se i citirano, dovođenjem u novi kontekst, pročita novim i iskošenim naočarima. Slike priče treba iščitavati tako što se polazi od autorovih „intervencija“ prisutnih na njima. „Portretisani“ Vuk Karadžić, Laza Kostić, Nikola Tesla, Milunka Savić, Miloš Crnjanski, Branko Miljković, Aleksandar Makedonski, Nikolaj Gogolj, Karl Marks, Fjodor Dostojevski, Fridrih Niče, Džejms Džojs, Ezra Paund, Tomas Sterns Eliot, Horhe Luis Borhes, Salvador Dali, Samjuel Beket tvore specifičnu istorijsko-filosofsko-književnu „porodicu“ koja baca čitav snop asocijativnih signala i gradi intertekstualnu mrežu unutar koje bi se i Todorovićeva proza mogla iščitavati. No, potencijalne asocijacije se tu ne zaustavljaju. Kada je o snovima Todorovićevim reč, mogli bismo ih uporediti sa onima iz “Snevnika“ Ljubomira Simovića ili “Noćnika“ Vladana Radovanovića. Ne bismo smeli zaboraviti, međutim, ni one koje su razasuti u romanima Dostojevskog ili u “Dnevnicima“ i književnim tekstovima Franca Kafke, kao ni pesme snove najrazličitijih autora: i Remboa, i Ponža, i Mišoa, i nadrealista, i naših i francuskih, na primer. Kada Todorović piše o namernom, dijetetskom, gladovanju Aptona Sinklera, prisećamo se stvarnog prikazanog u romanu “Glad“ Knuta Hamsuna, ali i „ekspresiоnističkog“ u Kafkinom “Umetniku u gladovanju“.
Todorović koristi građu iz ranijih svojih knjiga. Slobodno zahvata iz njih. Stavlja u “Torbu“. Preuređuje. Ponovo slaže. U novom kontekstu, napisali smo već, prilozi dobijaju novo svetlo i novo značenje. Drugi pisci pojavljuju se kao usputni junaci. Ima i anegdota poput, na primer, one u kojoj se govori o piščevoj šahovskoj mladosti. Prostor je: Ćićevac, Niš, Beograd, Zemlja, čitav svemir. Autobigrafski se priča o drugovima ili o dve propuštene mogućnosti da se susretne Branko Miljković. Makazaju se novinske vesti. „Prepisuju“ se članci koji pretenduju na naučnost (npr. oni o Veneri ili Titanu, Ištar ili tornadu). Navodi se čuvena Teslina priča o golubici. Piše o Gogoljevom strahu da ne bude živ sahranjen. U fusnoti, Kler Gol svodi Džojsa na „genijalnog lovca na muve“. Pisac se obračunava sa dve ružne reči: zaživeti i ponad. Dele se saveti kako, npr, jesti ribu. Piše o sidi kad ona počinje da biva najnovija pošast. Nekoliki prilozi nalik su na grafite. Nimalo slučajno u knjizi je i tekst „Pesme i nužnici“. Društvo mu prave, raznorodni, tekstovi pisani starim / starinskim jezikom, razgovori po zenbudističkoj mondo metodi, spisak važnih telefona, prilozi organizovani u formi ukrštenih reči. “Torbom“ vrve, razvijeni, citati: iz Joneskove “Ćelave pevačice“, Beketovog romana “Moloa“, biblijske “Knjige propovednikove“ u kojem se o taštini zbori. Daje se odlomak erotske pesme latiniste Ivana Česmičkog. Puno je mini-eseja. Ima i potencijalnih basni u kojima su junaci životinje: vilin konjic (po Žanu Rostanu), pingvini, trut, gavrani, moljci, zec, zeleni jazavac koji priziva Marka Ristića. Tu su i „signalistički“ tekstovi koje bi mogla predstaviti, na primer, „pesma“ „Kajsija – kakao“: u svakom njenom redu su po tri razdvojene i nepovezane međusobno, osim, potencijalno, na asocijativnoj ravni, reči.
U Todorovićevoj knjizi sve postaje literatura. Uklanja se granica između doživljenog i napisanog. Sanjan je, i odsanjan, čitav život. Pritom su san i java postali, nadrealistički, humorni izuzetno često, spojeni sudovi.
Po Čehovu kratka priča je „priča bez početka i kraja“. Po Frenku Norisu „Čitalac ne sme da čita samo između redova, nego i između samih reči.“ Todorovićeva “Torba“ nema ni pravi početak ni pravi kraj. Ona je sama priča koja sebe samu sanjajući priča. Jedino ispravno čitanje ove Todorovićeve pesmoproze može se izvesti tako što će se čitaoci uvući u same reči i čitati je iz tog pokretnog međugnezda. Čitati je tako što će joj pridruživati vlastite snove.
Knjige sa kojima bismo najradiji uporedili najnoviju Todorovićevu, sasvim su disparatne: Kafkini “Dnevnici“, Vitgenštajnovi “Listići“, “Osamljenosti“ i “Opalo lišće“ Vasilija Rozanova, Kamijeve “Hronike“.
Kao što se Andre Breton nikada nije odrekao nadrealizma, tako se ni Miroljub Todorović – sasvim smo ubeđeni u to – nikada neće odvojiti od signalizma. Signalizam (p)ostaje i na počecima dvadeset prvog veka ono što je dvadesetih godina prošlog veka bio nadrealizam: svepoezija. Pod perom pravog signaliste, kao što je to bilo i kada su nadrealisti bili u pitanju, i proza postaje poezija. I život sam premeće se u poeziju.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *