Ivana Zajić: IZ SELA U GRAD

Mati me je, po običaju, pre nego što je izašla iz spavaće sobe, u čijem sam krevetu, prislonjenom na levi zid, kao zaklan hrkao, pomilovala po glavi, nežno prelazeći tananim prstima desne ruke, na kojoj je na domalim prstu od svoje dvadesete godine nosila verenički prsten, a koji joj je sada očito smetao, samo to nikome još nije priznala, po mojim neuredno podšišani i od spavanja zamršenim kovrdžama, ne bi li razbila, još sinoć raspaljen crvenim vinom, mamurluk, što je u mojoj glavi, i dalje, doduše nešto slabije, ali, ipak, potajno tinjao, stvarajući u meni strepnju da će se svakoga trenutka rasplamsati u požar nesagledivih razmera.
Očekivao sam, pri tom, da čujem uobičajeno „ajde“, tako je govorila otkad je hitala svakoga jutra da me probudi, pošto je to baki, očigledno predstavljalo teret, jer je i kuhinjske poslove, koji su inače bili svakodnevna uobičajena praksa i rutina, u posljednje vrijeme obavljala ofrlje i sa primetnim zamor, ali umesto kratke reči čuo sam samo blagi udarac zatvaranja vrata, iza kojih se do mojih ušiju probijao hrapavi očev glas, zbog čega sam odlučio još malo leškarim, ne bih li izbegao njegove opaske zbog svog neprimerenog ponašanja. Protezao sam se duž celog kreveta, istežući svaki mišić iznurenog tela, koje sam na silu pokušavao da relaksiram, dok su mi čula maksimalno bila napregnuta, tako da sam jasno mogao otpratiti iščezavanje koraka svojih roditelja sa hodnika preko stepeništa na ulicu. Kako su se spoljna vrata naizmjenično otvarala i zatvarala, usled brzog prometa naših ukućana, koji su, iako ih nije bilo previše, neprestano tumarali tamo-amo, nije mi promaklo da napolju miriše na kišu i da je taj miris pomešan s neprijatnom aromom stajskog đubriva, na koju je i deda mirisao dok smo sedeli za stolom, samo što se u našoj trpezariji ona stapala sa mirisom zagorelog mleka, koje baka očito nije uspela da na vreme skloni sa vatre.
Poželeo sam da celu glavu polijem hladnom vodom, jer količina tečnosti kojom sam umio lice, nije baš sasvim odagnala mamurluk, da bih mogao na miru doručkujem, to jest da pojedem celu porciju, kako sam već navikao, što sam na kraju ipak učinio, ali nisam ovoga puta jeo s uživanjem, već krajnje nevoljno, trpajući zalogaje u usta navrat-nanos. Dok mi je bajati hleb zastajkivao u grlu, niz koje se slivao mlaz vrelog, tek skuvanog mleka, zenice mojih još uvek sanjivih očiju, neprestano su motrile na časovnik, okačen iznad televizora, željno iščekujući da kazaljke pokažu sedam i petnaest pa da se, umoran od svega, a ipak željan novosti iz okoline, strmoglavo survam niz naše stepenište preko dvorišta, ponegde išarano rosnom travom, do autobusnog stajališta, gde su se, meni sasvim poznati seljaci tiskali u gomilu, ne bi li umakli kiši, koja je polako već rominjala , zato sam i poneo kišobran iako mi je, priznajem, predstavljao teret, i raspredali priče, koje su se danima vrtele ukrug. Nije mi promaklo da primijetim kako se voda sliva sa pocepanih čakšire u isprljane opanke, dok se smežurane ruke ostarelih komšinica savijaju u polukrug oko očiju, ne bi li ih zaklonile od vetra.
Autobus je bio krcat od putnika, što se i moglo očekivati s obzirom na kašnjenje od čitavih petnaest minuta. Jasno sam uočio nervozu na licima saputnika, praćenu sočnim psovkama, u kojima se neizostavno spominjala majka, bog, život i ko zna šta još, dok su se preko glomaznih đačkih torbi previjali da bi kupili kartu od konduktera. Začuđujuće je to da se danas, kad nije pijačni dan, mnoštvo žena s ogromnim korpama gura kroz gomilu nevaspitan dece i to po ovakvom nevremenu. Izgleda da se čovek teško odvikne onoga što mu je u mladosti slatko da čini. Sećam se, baka je, dok je bila mlađa, svake subote neizostavno odlazila na pijacu sa ovako velikom korpom i znam da je nama, deci, obavezno kupovala po neki slatkiš ili igračku. Tad me nije zanimalo koliko je zarađivala, ali verovatno joj se isplatilo kad je onoliki put prevaljivali.
Samo, nikako mi nije jasno zašto se današnjega dana ovoliki svet zaluđuje. Kao da sluti da je u gradu ljepše vrijeme nego gore kod nas na selu. Ipak, bilo kako bilo, njihova se slutnja obistinila, samo što sliku gradske panorame ovih jutarnjih sati kvari pauperizovano stanovništvo, uglavnom romske nacionalnosti, koje, skrštenih nogu, sedi na vlažnom pločniku ispred kineskih prodavnica, tražeći milostinju od prolaznika. Grozota pred ovim prizorom, pomešana sa dozom sažaljenja prema beskućnicima u ritama, vremenom je preda mnom potiskivana saznanjem da su mnogi od ovih bednika, kakvim se sada prikazuju, u stvari vrhunski hohštapleri i lopovi, koji svojim moralom i ponašanjem ne zaslužuju ni trunku pažnje. Priča mi prijatelj kako ga je jedan Ciganin gurnuo nogom u butinu dok je prolazio ulicom, dok je drugoga Ciganče od nekih desetak godina prevarilo da mu svakog jutra daje milostinju iz sažaljenja, zato što je tobože sakato, a u stvari je jednu nogu vešto skrivalo ispod tela, odevenog u široki kaput. Odjednom, pred naletom sećanja na ove ispovesti, osećam sažaljenje prema samome sebi. A i koga bih drugoga žalio…?! Neću valjda žaliti one Amerikance što ih je pogodio talas cunamija ili one što su se našli na mostu koji se sam od sebe srušio. Brinem za ove svoje sunarodnike, što ne mogu nikuda izvan naše lepe zemlje, jer je, i pored ukidanja viza, Međunarodnи avio sabraćaj neprestano u prekidu, zbog vulkanskog dima, koji je, eto, čak sа Islanda, dospеo i do našeg područja. I što je najgore, dopreо je do mene samoga, osećam to svojim dobro očuvanim disајnim organima.
Pošto sam već naglasio da mi je nosna duplja iritirana neprijatnim zadahom ogorelog i zadimljenog, onda i sami možete zaključiti da sam čulo vida pripremio za nastupanje katastrofe. A katastrofa se dogodila i to ekspresnom brzinom, za samo jednu noć, ostavivši za sobom nesagledive posledice, koj će žitelji našega grada i okolice osećati na svojoj koži godinama, jer će ubduće morati da se, po pitanju snabdevanja namirnicama, snalaze kako ko ume, koristeći se pri tome tehnikom „uradi sam“, mada bi toj veštini više odgovarao naziv „snalazi se kako znaš i umeš „. Oko zgarišta na čijem je mestu do juče bitisao naš velelepni tržni centar, sjatio se buljuk zabezeknutih ljudi, od kojeg sam jedva mogao videti vrh kioska, čija je prodavačica mehanički obavljala svoj posao i pred kojim su se samo zavisnici od duvana i svakodnevni kupci novina zadržavali tek da bi, onako iz navike, pokupili dnevnu štampu i cigarete. Mnogi su, prolazivši pokraj dojučerašnje velelene zgrade, piljili u ogaravljene zidine, ne propuštajući priliku i ne ustručavajući se ni pred kim, da se u čudu prekrste i veoma sočno opsuju. I zaista, pravo je čudo šta je sve čovek u stanju da napravi, ali je još veća strahota što svojom nemarnošću može učiniti.
Odjednom sam se i sâm osetio žrtvom društva u tranziciji. Izgleda da je naša okolina, totalno sluđena pod pritiskom tranzicionog talasa, otpočela masovne migracije svojih radnih mesta, tako sam barem zaključio po izgledu ovih ulica, na kojima se, gotovo na svakom uglu, umjesto u knjižarama, knjige, uglavnom best-seleri, prodaju zajedno sa stripovima, bombonama i ko zna kakvim još zanimacijama, koje svojim bleštavilom paraju oči široke narodne mase, ne baš željne znanja, a ni dovoljno učene. Guši me pomisao da ću ubuduće, kao učeni građanin, češće posećivati pijačne tezge i blebetati sa uličnim prodavačima, pogađajući se oko cene, kao što to baš danas i činim, nego što ću razgledati police sa knjigama u biblioteci ili posećivati sajam knjiga, ali, realno promatrano, takav je život. Ne razlikuje se mnogo od onog na pozorišnim daskama, iako je tamo sve fikcija, ali svakodnevica je moja opustela i prazna, baš kao pozorišna dvorana u našem gradu, da li zbog besparice ili nezainteresovanosti, ne bih diskutujem. Tek, bilo kako bilo, tako bih silno želeo opet da se napijem.




One Response to Ivana Zajić: IZ SELA U GRAD

  1. Pangaric каже:

    Pisati duge rečenice zaista je izazov. Volim to da pročitam i vidim kako se pisac izborio sa zarezima i veznicima, kako je komponovao strukturu. To je artizam posebne vrste, liči na poeziju ali i nije poezija.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *