Divna Lulić Jovčić: Lirsko-prozni zapisi

JESENJI PRIVID

Kasna jesen. Gustina magle potisnula slabašnu svetlost iznemoglog sunca, skriva je pogledu što zaludno tračak svetlosti traži.
Iznad mene jato golubova u besomučnom letu. Kruži. Lepet krila u velikim zamasima – jedini zvuk.
Bezglasni u tolikom trudu, čemu streme dok kruže po istoj zamišljenoj kružnici neba, iznad mog pogleda? Pokušaj razbijanja sivila? Stvaranje vrtložnika ka nebu, putanji do svetlosti? Neprihvatanje graničnika u prostoru ka nedogledu gde počinje rađanje maštanja?

I dalje očajnički let bezglasnog jata. Šta ih pokreće? Šta im daje snagu? Revolt? Ili vera?
Od siline zamaha krilima, opada nežno paperje. I na trenutak, dok je još lebdelo, kao da je po njemu svetlost zatreperila.
Ili se to mome suzom zamagljenom oku pričinilo.

SUZA
U suzu sam se pretvorila. Proklizila sam kroz sivilo ovoga dana sa ostalim kapima kiše
– suzama tihim nebeskim pod svodom kuće Gospodnje.
Neprimetno.

MAGLOM
Kišni jesenji dan. Oblaci dovoljno nisko da se o drveća grane zakače,
a suviše visoko da bi ih ispruženim rukama mogla razgrnuti.
Svetlošću dan ispuniti.

BELINOM/ TRAG
Volim noćnu šetnju po snegu. Belina snega razbija crnilo noći – prkosi mraku.
Prijatan osećaj one tako potrebne osamljenosti. Misli lete, u roju, kao nežne raznolike pahulje. Treperave, razigrane, nestvarne.
Pod mojim stopama, u snegu ostaju tragovi. Otkrivaju, bar na kratko, noćnu putanju kojom sam hodila. Znam, nestaće brzo.
Studen vazduh zimske noći otkriva tragove mog vrelog daha. Kratko. Samo na tren. Jedini trag koji će možda trajno ostati su moje misli – ako ih povedem putanjom olovke po snežnoj belini papira.
Plašim se. I on će se otopiti pod žarom mojih želja.

BISTRINOM
Snežni prekrivač treperi pod suncem zimskog dana. Sa osmehom gledam slobodni let jata golubova.
Raširili krila, nesputani, težinu ne osećaju. Klize bistrinom ovog svečanog dana. Golub i golubica se iz jata izdvojili. Tragaju za svojom putanjom u letu – plesu ljubavi.
Zlatni prah sunca treperi na ivicama njihovog paperja – pomoć ka usponu!
Neka me nežnost duboko dirnula.
Sa usana mojih molitva za njihovu sreću.

POZORNICOM
Retko i nerado učestvuje na pozornici zvanoj Život. Uglavnom drema, tamo negde u poslednjem redu gledališta. Propušta veći deo predstave. Ni ne sluti kako je divno učestvovati! Igrati se! Najteže a ujedno i najlepše je igrati sebe! Biti u skladu sa ostalima na sceni.
A opet ostati svoj.
S vremena na vreme, iz sna ga prene spontani aplauz kojem se, usput, po inerciji pridruži i ne znajući zašto i kome plješće.
U poludremežu, nesvestan lepote koja se pred njim i sa njim samo jednom zbiva, jedino što želi i što iščekuje jeste kraj igre i da se zavesa između svetlosti pozornice i gledališta u tamu porinutog, konačno spusti.

MAGIJA
Prigušilo sivilo svetlost. Pritiska težina neba.
Kišni oblaci uhvaćeni čvornovatim granama koje ih, poput kandži, grabe i sebi vuku.
Kao da drveće želi pokriti svoju golotinju.
Pred okom magični prizor: drveće sa krošnjom od oblaka.

RAZDEVIČENO JUTRO
Izgneždena iz tople POSTelje koja još grgura moje snove, stupam polako u zimsko jutro.
Pogled mi opčinjen nebom prelivenim nežnim, ružičastim nijansama čedne jutarnje svetlosti. Još uvek krhka i ranjiva, tek je propupila iz noćne tmine.
Tiho i svečano krećem u susret novom danu, ne želeći da bilo čime poremetim ovaj veličanstveni prizor lepote otkrivene možda samo mome oku.
Razbuđena kao iz transa, odjednom primećujem mnoštvo pešaka i nervozne kolone auta svud oko sebe. Bučni mravinjak! Jure besomučno, bezobzirno prodiru žureći svome cilju.
Grubo nasrću na nevinost ovoga jutra.

CIPOVKA
Mali je prostor za širinu tvojih misli. One su kao nabujalo testo koje je snagom svega doživljenog dobro umešeno i iskustvom do perfekcije uobličeno. Hleb / cipovka koja obavezno ima jedan dugi ožiljak po strani. On joj pomaže da pri pečenju na vatri strasti, plamenu besa, toplini želja, raste i dobije na veličini. I tada, rumena od napora nakon prolaska kroz čistilište, formira koricu /oklop koji joj štiti nežnu i meku nutrinu. I ožiljak više ne liči na ožiljak. To je topla cipovka sa velikim širokim osmehom. Cipovka čije se bogatstvo ukusa i kompletan užitak osete jedino ako se svaki njen zalogaj žvače polako i dugo, dugo…

JOŠ IMAM PUNO ŽIVOTA DA ŽIVIM
Januarsko jutro, sunčano i hladno. U crkvi je još hladnije. Promaja koja kao da želi razneti i pročistiti iz Božje kuće sve grešne misli i primisli. Svaku sumnju.
U ogromnom prostoru romori glas sveštenika. Pažnju mi odvlače prekrasni duborezi sa religioznim motivima, urađeni tako davno spretnom rukom neznanog majstora. Bože, sa koliko ljubavi je ostvaren i najmanji detalj. Svaki lik odiše toplinom, nežnošću i beskrajnom ljubavlju koju je, zasigurno, sam stvaralac imao u sebi. Njegova duša još uvek živi kroz ova dela. Kroz njih i on sam zaista i živi.
Odjednom, do moje svesti dopire glas sveštenika: – Sretni su oni koji su umrli! Sretni su i oni koji su oko sebe smrt gledali!
Naježila sam se. Ne od hladnoće jutra, nego od takve „sreće“. Teško mi je da tako nešto najpre shvatim, a tek da prihvatim. Smrt? Fizičku smrt, kao sreću?
Sve je u meni vrištalo: Ja volim život!
Bože, da li sam grešna zbog ovakve misli? Lošija od onih koji drugačije razmišljaju?
Smrt je odlazak u večni život – opet glas sveštenika dopire do mene.
Odlazak? Zar svaki odlazak ne boli? Zar bi trebalo radovati se i želeti da se taj „odlazak“ što pre dogodi?
Pokušavam da shvatim smisao takve poruke, ali mi ne uspeva.
Izlazak na svetlost, u dan, i pred mojim očima mi svakidašnja slika običnog, stvarnog sveta. Gledam u lica ljudi izašlih iz Božjeg hrama. Uglavnom su nasmejana. Da li im je radost i olakšanje dala kašičica leka/utehe u rečenici Smrt je odlazak u večni život? Da li ih raduje što su još uvek tu, tako živi i tako stvarni, što još uvek nisu otišli?
Idem lagano ka svom autu razmišljajući i dalje o „odlasku“…
Pored parkinga između nekoliko stambenih zgrada, nalaze se kontejneri. Prepuni su. Smeće se presipa.
Čovek četrdesetih godina, obučen u iznošene i prljave stvari, sedi na svom biciklu i grozničavo čeprka po smeću. Nakon praznika, deo bogate trpeze njemu je na dohvat ruke! Vadi iz kesa ostatke hrane i halapljivo ih trpa u usta. Otvara bocu u kojoj je još malo soka i ispija ga. Do poslednje kapi! Osmeh sreće i zadovoljstva razliva se njegovim licem! U njemu blaženstvo, a u meni? Duboka tuga i pitanje: Bože, zar nije strašnija smrt za vreme života?
Ulazim u auto, krećem polako. Glorija Gejnor, i „I will survive!“ (Preživeću…) tiho i prkosno sa radio – talasa.
„Još imam puno života da živim, još imam puno ljubavi da dam… Preživeću…“

RIBOOKI
Ono što mi se kod njega ne dopada je to što pri razgovoru ne gleda sagovornika u oči. Pogled mu nemiran, kao u uplašene životinje. Pokušavam da ga zadržim kada me ponekad njime okrzne, ali uvek nekako izmigolji.
Čega se plaši? Istine koju ću videti u njegovim ribolikim očima? Istine o tome kako se na jadan način uspeo na tako visoku poziciju? Ili se plaši da će videti svoj pravi lik ogledajući se u mojim očima? Svega toga u istom trenu?
I pokreti su mu nervozni. Široke ruke, debeli prsti, u stvari šape kojima nabada po tastaturi kao da beleži nešto, a više iz nagonske potrebe za udaranjem. Rečenice kratke i britke. Toliko britke da im se oštrica u zraku oseća. Čisto da se zna! Njegove reči su sečivo kojim se lako skidaju glave. To mu stvara osećaj moći, tako preko potreban, a tako varljiv!
Ne mogu mu se obraćati sa „Vi“. Zaista ne mogu, iako je po svom položaju na višoj lestvici od mene. Pomislih u trenutku, po tonskoj lestvici – sigurno. Veoma često viče iz sveg glasa. I što je zanimljivo, to kod mnogih upali! Samo što ne stanu u stav MIRNO i ne viknu RAZUMEM! Iako često, veoma često, ama baš ništa ne razumeju. A ja ne razumem njih. Odrasle ljude!
On mi se obraća sa Vi. Na mene ne diže glas. Ne znam šta ga u tome sprečava. Da li moje nagonsko nepodnošenje auTORiteta toliko vrišti iz mog stava? Da li je svestan da ZNAM za jadac?
Ribooki! Koliko ćeš dugo plivati ovim morem? Na koji će te mamac prevariti?

N E M I R
Nemir u meni. Neukrotiv. Sve čežnje, sve muke, sve strasti, mnoštvo neizgovorenih reči dugo prigušenih, sve preti da se otrgne kontroli! Iz uzavrele nutrine na sve strane da se prelije! Bojim se, potop će nastati!
Zašto danas? I ovaj dan isti kao i onaj juče. Kao i onaj sutra što će biti! Ali, zašto me danas sve toliko boli da do najdubljeg i do najskrivenijeg delića duše moje stiže?
Ni sunce me ne veseli. A danas mi, osećam, tako mnogo sunca treba.
Sve je oko mene poražavajuće isto a jedino sam ja, čini se, toliko drugačija! Ili..?
Danas ni svoja nisam. Suvišna i sebi i drugima.
Bršljan bez oslonca ne može put neba. Čime sam ovoliko oslabljena?
U meni jedna ogromna suza / talas koji razara, nemilice udara o hridi duše moje. Razbiće je u sitne komadiće, u prah će je pretvoriti pre no što ću dozvoliti da mi izdajnički iz oka izviri, niz obraz sklizne, slabost pokaže… Toliko, verujem, snage u meni još ima.
Noćas ću grubo svući nesanicu, misli od sebe sakriti, osećaje zaturiti u dubinama grudi – lave užarene, pogled u nevidelicu usmeriti i rasterećena težine u naručje noći pohrliti… U noć koja svaku boju i oblik upija. Sve upija…

PROĆI ĆE
Događalo se to i ranije. Pozli joj, popije lekove i onda legne. Smiri se i usni.
– Dobro je! Proći će! Uvek prođe! – govorila bi ko zna kome, sebi ili nama. Svejedno je, hrabri se, bodri nas.
Žena-lav! Žena–borac! Neko čije je srce veliko i ne boji se života. A to srce već dugo nije zdravo. Zastajkuje, preskače, usporava. Izmoreno teškim radom, nevidnom tugom, nečujnim vapajem. Oslabilo pod mnogim skrivenim i samo njoj znanim ožiljcima… Srce ispunjeno bolom i strahom poneto u vrtlog zebnje.
Ovoga puta to je, ipak, bilo znatno drugačije. Prvi put sam videla strah u njenim očima. Pružala mi je ruke govoreći glasom zebnje:
– Hladno mi je! Jako mi je hladno! Molim te, ugrej ih!.
Ceo život ona ih je ka meni pružala. Te ruke uvek spremne da mi pomognu, da podignu, pridrže, povedu, ruke tople i uvek spremne za zagrljaj. Te ruke su nesebično pružale sve što imaju, a sada? Ništa drugo sem topline ne traže. Sada su to ruke koje traže delić sunca koje se iz njenog u moje srce neprestano nastanjuje. Traže tek žišku od života.
Prihvatila sam ih nežno, puna ljubavi kakva se jedino majci uzvraća. Uporno sam ih masirala, toplinu im svoju prelivala, neprestano joj u oči zagledana odgonetajući do tad nepoznatu zebnju.
– Ne boj se, mila, tu sam! Ne dam te hladnoći! – bodrio ju je moj pogled.
– Dok nam je ruka u ruci, nema straha!
Masiram, trljam, grejem njene ruke. Otimam od hladnoće! Ne odustajem ni jednog trena. Ne dam je! Moja ljubav je štiti. Moj dodir, verujem u to, vratiće joj bolom poljuljani osećaj sigurnosti. Moja upornost mora da je osnaži, da je podigne..!
Polako se smiruje. Toplina se vraća u njeno telo. Licem iščezava bledilo. Preostaje joj onaj neizbežni umor u suznim očima.
I dalje je držim za ruke. Ne ispuštam ih.
– Dobro je, mama! Pobedili smo je i ovaj put.
U jednom trenu – nemila misao: A šta ako se opet dogodi, a mene ne bude tu?

TVOJA DOŽIVLJENA SLIKA
Čitam. Pronalazim se. A znam. To nisam ja. Ako i jesam, onda postojim tek kao eho jednog davnog doživljaja.
Zašto mi to smeta? Zar nismo svi mi eho nečega što se već davno zBILO, oSETIlo, razUMelo?
Ipak, eho je samo ponavljanje istovetnog. Sa deformacijama!

DALJINOM PRETNJA
Raširih dlan. Ispustih ti ruku. Ne smem nikad zaboraviti:
– Umeš da hodaš i sam!
Pred očima slika: – Noćni šetač nemirnog hoda. Pre odlaska u naručje tihovanja,
pre porinuća do samog dna tame, još je samo nakratko zalepršao krajičak crnog kaputa.
Daljinom pretnja. Od nedohvata. Od nedogleda. Od prve strepnje u meni.




16 Responses to Divna Lulić Jovčić: Lirsko-prozni zapisi

  1. Galat каже:

    Prosto očaravajuće, predivno.
    Iako je svaka za sebe na svoj način prelepa, najviše su mi se svidele „Belinom trag“ i „Daljinom pretnja“.
    Ovakav talenat treba ukoričiti…

  2. cerone каже:

    Da li je uopšte potrebna i jedna reč koja bi trebala da objasni ove emocije koje izviru iz planine zvane LJUBAV ! I to ne plotska ljubav prema određenoj osobi, već jednostavna , sveobuhvatna ljubav prema svemu što ruka Tvorca stvorila. Veoma mali broj ljudi može to da shvati , a kamoli da bude takav kao DIVNA !
    P.S. Divnu za NIN-ovu nagradu !
    P.S. Divnu za predsednika !

  3. lavina каже:

    puno emocija, nadahnuto…
    Nastavi put kojim si krenula, kako bi mi snagom tvog pera i reci, spoznali lepotu ili i ono ruzno, sto nas okruzuje

    glavu gore, osmeh na lice… i pero u ruci!

  4. Divna каже:

    Hvala, Galat. Ako sam momente koje su mene dirnuli uspela preneti drugima do te mere da su ih i prepoznali / doziveli, tada pisana rec ima smisla.

  5. Divna каже:

    Cerone,
    tacno je da je LJUBAV vodilja u mom zivotu.
    Sto se tice drugog dela komentara, onog pod P.S., necemo preterivati!

  6. zwezdica каже:

    Cico, evo i ja da ostavim komentar, mada nisam vicna tome… dopada mi se nacin na koji pises, jasnoca tvojih tekstova… Zelim ti puno uspeha na putu kojim si krenula! Samo tako nastavi! :*

  7. JOVANKA каже:

    Mila moja sestro sve sam procitala, ne znam sta da ti kazem… Evo jos nemogu doci sebi, suze mi same naviru od jedne koja me je jako dirnula ali neka PROCI CE… ne bih mogla nijednu da izdvojim, toliko su pune ljubavi, emocija, to si TI. Zelim ti sve dobro ovoga sveta, puno volim.
    j.

  8. cecilija каже:

    Divna cstitam!Ti si daroviti posmatrac svakodnevice koju pretvoris u rici koje se nizu u bisere .Krasno ih slazes i sjajne poruke saljes.Hvala ti da prepoznajem neke stvari oko sebe na nov Tvoj njezan dirljiv i poetski nacin.Puno je dara u tebi i nastavi da ga dilis sa nama
    Puno ti radosti i milosti te uspjeha zelim .Neka tebi i tvojima tece samo dobro vrijeme.

  9. Aida каже:

    Meni se posebno sviđaju „Ribooki“ i „Razdeviceno jutro„.

  10. Divna каже:

    Hvala, Aida 🙂

  11. LJILJANA каже:

    DIVNA, VAŠI LIRSKO-PROZNI ZAPISI SU BOGATI I EFEKTNI, VEOMA JE HRABRO STUPITI U POLJE STIHA JER SE ZAPISIVAČ STIHOVA 🙂 ODAJE KAO OGOLJENJE DO KOSTI VLASTITE. LIJEPI SU I EFEKTNI VAŠI ZAPISI. POZDRAV.
    LJILJANA

  12. Divna каже:

    Hvala, Ljiljana. Mislim da se jedino iskrenoscu, „ogoljenjem do kosti“, i moze u potpunosti preneti dozivljeno.

  13. Divna каже:

    Hvala, Ljiljana.Mislim da se jedino iskrenoscu, „ogoljenjem do kosti“, moze u potpunosti preneti dozivljeno.

  14. Milorad каже:

    „Čitam. Pronalazim se. A znam. To nisam ja. Ako i jesam, onda postojim tek kao eho jednog davnog doživljaja.
    Zašto mi to smeta? Zar nismo svi mi eho nečega što se već davno zBILO, oSETIlo, razUMelo?
    Ipak, eho je samo ponavljanje istovetnog. Sa deformacijama!“
    Mislimo da smo sopstvenom snagom otišli napred, a ono nas je samo misao odbacila.

  15. Milorad каже:

    Mislimo da smo sopstvenom snagom otišli napred, a ono nas je samo misao odbacila.

  16. Slađa каже:

    Divno toliko da je svaki komentar suvišan. U svakoj rečenici se pronalazi smisao zivota.
    Samo napred i nastavi da veruješ u sebe!




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.