Zlatko Pangarić: GLAD

Ljudi trpaju u svoje mešine sve što su u stanju da sakupe, naberu ili iskopaju, zakolju ili oderu; sve što gmiže, pliva ili leti (Bogatija klasa zamera, naravno, domaćim crvima, preferira one uvozne – egzotične!); utuku gotovo celu krvavo zarađenu platu u svoje želudce, a zatim isteraju sve to kroz šupak pravo u kanalizaciju… Postoje još dve varijante: u poljak ili septičku jamu. Poljak je ipak najslikovitiji; on najbolje tera čoveka da filozofira.

Nije G. voleo sve to da zamišlja i gleda, nije to tako oduvek sa njim. Došlo je to vremenom, skupilo se, kao što se malopre pomenuto sakupilo u njegovoj septičkoj jami. Počeo je da gleda otvorenih očiju ljudsku bedu, konačno, počeo je da zastajkuje i bulji. Posebno su ga zanimali svi oni bednici koji su prosili po ulicama zazivajući Boga. Da, ti su mu najzanimljiviji. Ti koji nisu imali ništa nisu bili zbunjeni kao on; znali su odgovore na najteža pitanja: molili su Boga da mu da ono (zdravlja i sreće) što uporno ne daje njima(!?), da bi G. – verovatno je to taj rezon – i dalje davao njima!? Šalim se! Najverovatnije je da ti isti nesrećnici nemaju čime drugim da uzvrate…pa da… Setio se G. svoje stare dobre komšinice. Kada bi joj se zahvalio za neku pozajmicu ili uslugu ona bi na njegovo „Hvala“ uvek odgovarala sa „Bogu hvala“! To je na prvi pogled drugačija situacija – ali u suštini ista.
Danas je pijanac sedeo pred crkvom, i baš kada je G. prolazio, potegao je iz bočice, zvane unuče, iz unutrašnjeg džepa otrcanog kaputa. Obrisavši nemarno rukom usta pogledao je u G,. a G. je pogledao u njega…Sekundu kasnije G. je razočarano nastavio jer po ko zna koji put u tim očima nije video ništa…A šta se nadao da će videti? Nadao se G. da će videti „kapacitet“, „prostor“, nadao se G. da će videti iskru volje…Video je, ili bolje čuo je, režanje, režanje večno gladnog creva!
Ako postoji još nešto osim gladi u ljudskom biću (u bilo kojem biću) to može biti samo sublimacija, to je samo finija varijanta, maskirana i reformirana glad. Mladi komunisti su nekada bili „gladni“, kažu, u njihovim očima se videla glad. Mladi umetnici, koje danas zovemo „klasika“, dolazili su u Ameriku ili Pariz – zna se – gladni. Kad je čovek „gladan“ on stvara i bori se, grize…Gladni i bosi narodi izgradili su svoje zemlje posle ratova. Kineski komunistički vođa (i ostali vođe) kao najveći svoj uspeh isticao je iskorenjivanje gladi u Kini…Hm…ovo je sada u kontradikciji sa situacijom gore opisanog skitnice-pijanca…Zašto njega glad ne motiviše? Pa, biće da u ljudskoj psihi postoji stanovita „granica“ posle koje čoveku ostaje još jedino Bog…Čudesno su interesantne te interne nagodbe, ti intimni razgovori ljudi sa Bogom. Meni najzanimljiviji je svakako onaj koji je vodio Martin Luter 1517-e, u noći pre nego što će na vrata dvorske crkve u Vitenbergu da zakuca svoje protestantske teze. E, to je biser.
Kao pravi Bačvanin, G. je danas posle ručka, razume se, prilegao, razmatrajući i dalje ove svetske/filozofske teme. Pridigao se malo i pogledao kroz prozor. Njegova kuja je gledala u njega veselo vrteći repom. Eto, i Dona posle ručka razbija glavu kao ja, reče glasno. Kako halapljivo jede u poslednje vreme, pomisli, ne bi se začudio, i ne bi joj bilo prvi put, da povrati a onda smaže to što je povratila! Kod pasa nema rasipanja. Ne. Takav vam je najbolji čovekov drug! Žena ga upitno pogleda, a on produži: „Sreo sam danas onog pijanog Vasu ispred crkve, ma onu skitnicu – i život mi se smučio koliko je prljav i koliko smrdi. Produžim dalje, prođem Pariskom ulicom, i na uglu uđem u „Bačku“ (ne volim da ponavljam reči ali tako se desilo i nema se kud – primedba pisca). Taman počnem da cevčim pivo kada ugledam matorog profesora Krstića, u mrkom odelu, sa kravatom i šeširom na glavi, kako kleca sa štapom prema kafani i piša u pantalone, sve barice ostaju iza njega…Ostavim pola piva i izletim iz kafane pre nego što je on ušao. Neka je Bog u pomoći konobarici!, pomislim. (Eto ti, na, odgovor – pomisli G. Kada se nema kud uvek je Bog pri ruci!) Negde kod Gimnazije stanem u povraćanku koju je verovatno prošlu noć izbljuvao neki nadobudni omladinac. Došavši tako kući ručali smo…i eto…izgleda da ću do kraja dana i ja baciti peglu…“
Gledao je G. ljude po svadbama, slavama, gledao je one izjelice koji su sebe nazivali „gurmani“, i zaključio je da njima u mozgu definitivno nešto ne štima. Tu je najinteresantnija podgrupa „feferon-žderača“. To su oni koji se znoje i štucaju dok grizu feferone i tamane hranu. Takvi obično mogu i dosta da popiju. Obično su nekakvi majstori…
G. je spadao u one srednje, u onu nepreglednu milionsku masu osrednjih, po svim pitanjima, da ne kažem, izazovima. Pitao je G. bezbroj puta sebe kakav je to on čovek. „Niti krkaš, niti jebeš; ne tražiš repete ni za stolom ni međ ni med nogama, ni na guzici; jadan si ti G, jadan…“ Nije G. mogao ni da popije, a nije ništa ni majstorisao…Mogao bih ja sada malo da vam pričam i o piscima koji piju – palo mi je na pamet – ali neću. Biće prilike. Ovo je ipak priča o G.

11 Responses to Zlatko Pangarić: GLAD

  1. Genije каже:

    zašto ne prestanete da pišete dođavola?
    ovo nije buling, ovo je samo iskren predlog, vi ste, dođavola propali pisac… sve što napišete je osrednje, bljutavo, što bi Kiš rek’o… mucanje…
    Gospar Mucavac, zašto ne prestanete mucati?

  2. Amika каже:

    Geniju treba dodeliti crveni karton i zabraniti učestovanje bar tri meseca, ne zbog negativnih ocena teksta već zbog načina i tona koji ga diskvalifikuje za ozbiljniju diskusiju.
    Ali, da pokušamo. Pitanje za Genija: Zašto je ovo „osrednje, bljutavo… mucanje“?
    Tekstu se mogu staviti manje primedbe – bolji početak, nedoradjen kraj, ali ova priča-esej pokreće pitanja koja se retko pominju jer znače „plivanje uz maticu“. Glad – da li je i Genije jedan od „gladnih“? Zašto njega „Glad“ motiviše da se ovako iskaže?

  3. Genije каже:

    Prihvatam izazov… Pijem jutarnju kavu, te mi se ne da pisati, oko podneva ću „pristaviti“ komentar… Je l’ to u redu?

  4. Pangaric каже:

    Amika, hvala ti što si priskočio…Srdačan pozdrav.

  5. Genije каже:

    neka se čeka na genija još malo… ovo nije sve…
    Pa ko će drugi priskočiti doli još jedan – ne želim da zvučim uvredljivo – ali, ipak, trash pisac, bez osnovne likovne kulture (obratiti pažnju na „likovnost“ njegovog „romana) kao što se to da zamjetiti na amika.co.rs, i tom, avaj! kvazipoetičkom pokušaju… Ljudi, ponavljam vam uozbiljite se… pogledajte o čemu pišu savremeni pisci… Prada, pa čak i eto taj Pol Oster, čitate li Kanetija… Jeste li ikada čitali Kanetija…
    Zasad ću samo reći da u vašim po-etikama nema ničega inovativnog, ničega vrijednog zapažanja, a sadržaj i utisak koji priča ostavlja nepogrešivo sugerira da autor, ma gdje se on „kretao“ i ma gdje on živio, piše zapravo krajnje provincijalno-malograđnaski ili provincijalno-malograđanskim stilom o temama interesantnim možebiti malograđansko-provincijalnim klikama, ili mediokritetima kakav dojam ostavlja i sam gospar Pangarić; utisak, gospodo, koji priča ostavlja ravan je utisku kakve proste, ili da kažem, pre-pro-ste turbo folk pjesme… Gospar Pangarić je turbo-folk pisac… ili ako ne preterujem držim se onog Kišovog navoda, biblijske, narodne, kako god: „budući mlak nijesi ni studen ni vruć izbljuvaću te iz usta svojih…“
    o ukusima se svakako raspravlja, i, prirodno, samo nedotupavni, priprosti, plitki, zatucani, umno-nedorasli, vele kako se o ukusima „tobož ne raspravlja“… Gospar Pangarić je neka vrsta turbo-folk Šopena (ovo se odnosi dvojako: za formalno-sadržajni plan)… i njegovi opsezi su svakako provincijalni, doduše „globalno-provincijalni“ jer avaj! gospar Pangarić objavljuje na prozaonline kojega upravo on uređuje / uređivao… dakle, ospeg je dakako provincijalni, jer za gospara Pangarića točno niko nije čuo…
    I za kraj jedno pitanje za gospodina Pangarića: ko je uredio članak na Wikipediji? Vi? ili – pak – neko drugi? neko od vaših obožavalaca?
    Ja znam odgovor; naravno, gospodin Pangarić je sam uredio članak o sebi na Wikipediji?! Sjajno. Treba biti hrabar pa to učiniti!
    Sve najbolje…

  6. Pangaric каже:

    Za članak na Wikipediji ne treba hrabrosti nego nekih deset minuta. Sve date informacije su tačne i ne vidim u čemu je problem. Konačno, nisam ga ja napisao, verovao ti ili ne!

  7. Amika каже:

    Baš ono što sam i pretpostavljao, nažalost: Genije je prazan kao i link koji daje uz svoj skromni nadimak.
    Tražiš njegove argumente za negativnu oceni „Gladi“ a on piše o Amiki i „našim po-etikama“, a sve se svodi na njegov utisak. Zanimljivo je da sva njegova poredjenja počinju i završavaju se sa folkom. Pa sad saberi – nadimak, link, utisak proistekao iz folk kulture, nesposobnost da govori o temi diskusije, nemoć da nešto analizira i objektivno postavi svoj „utisak“.
    Zlatko, njegova negativna „ocena“ je jedan od odziva onih „gladnih“ o kojima si pisao. Ali ostaje ono tvoje pitanje:
    „Zašto njega glad ne motiviše?“

  8. Genije каже:

    Citiram:
    Zanimljivo je da sva njegova poredjenja počinju i završavaju se sa folkom. Pa sad saberi – nadimak, link, utisak proistekao iz folk kulture, nesposobnost da govori o temi diskusije, nemoć da nešto analizira i objektivno postavi svoj “utisak”.“
    Pa dajte ljudi, ovo je nedostojno kakvog dječarca iz 5-og razreda osnovne škole…
    Dopisivaćemo se još…
    Pozdrav

  9. Klara Polak Poljarević каже:

    Genije je sam sebi dovoljan. On i postavlja pitanja i na njih odgovara i uživa u svojoj „domišljatosti“ i „genijalnosti“.
    Čini mi se da mu nije jasna uloga onih koji pišu. Zar sve što je napisano mora biti i „inovativno“ ( kao da se tu radi o znanosti?!?). Trebao bi biti zadovoljan, da ne kažem sretan da postoji netko tko ga je inspirirao/ natjerao da reagira. Znači da u tom tekstu o kojem piše „ima nečega“ zbog čega se i javio. Šteta što to ne zna reći na jedan kulturniju, uljudniji, pristojniji, pismeniji način.
    Pozdrav svima, autoru Gladi posebno
    Klara

  10. Pangaric каже:

    Hvala ti Klara. Pozdrav.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *