1.
I’m so alone, kao da kaže nepoznata devojka na fotografiji. Ali, ne kaže. Ona samo ćuti, kulira, i čeka da se na semaforu upali zeleno, pa da krene tamo gde se uputila. Dug je njen put. A možda i nije? O njenom putu Pajaco ništa ne zna, niti će ikada saznati?!
To je njen grad, Beograd, i ona pripada tom gradu. Njegov je deo.
I to je samo još jedan majski dan u njenom životu. Potošiće ga, zaboraviti.
2.
Da Pajaco nije (sasvim nenamerno, dakle slučajno) ‘ufotkao’ grafit na beogradskim ulicama, nikada ne bih ni znao šta skraćenica SSP znači?! Ovako… Znam. Ne mogu reći da ne znam. I Kralj Pajaca je saznao šta je to SSP!
Dakle, skraćenica „SSP“ znači – Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Postoji tu i član 72. spomenutog Sporazuma. KP i to (sada) zna. I on govori o tome da je „Srbija u obavezi da u dogovoru sa Evropskom komisijom, pripremi poseban Program za sprovođenje obaveza iz SSP, čiju će realizaciju pratiti Evropska unija.“
Dalje, neću. Zamara me… Baš ga zamara… Evo, zevam od dosade…
3.
Ma, nemam pojma?! Ne mogu ja sve da znam. Tako da ne znam ni gde, a ni koga automobili na fotografiji voze?!
Šta još? Momak koji je ovo fotografisao baš je visoko smešten. Tako je! Ko je to primetio, dobro primećuje. Ima oštro oko, i zna nešto o fotografiji. Nije da ne zna. A dobro je znati. Bolje nego ne znati. To je ono: od dva zla, izabrati manje.
Ako ništa ne pišeš, ništa neće ni biti napisano. Isto tako: ako ništa ne fotografišeš, ništa neće biti fotografisano. Zato Pajaco fotografiše. Ne zabušava.
Foto-aparat u šake, pa u akciju. Kreni, i ne zaustavljaj se!
Ceo Beograd je pred tobom! Kao na dlanu.
4.
Ponekad i negde zapazim senku. Ne promakne mi: detektujem je. A senke znaju da budu tajnovite. Kao ono: play mystical for me.
Dakle, zagonetne. Ali obično nisu.
I sad ulična svetiljka ima svoju senku, a automobil kao da je nema. Kao da je za senku važan oblik predmeta. Ako si dovoljno visok, onda imaš senku. Sasvim lepu i upotrebljivu senku.
5.
Stablo i automobil. Svedenost, ogoljenost… I sve je to u gradu: ta (neprirodna) zajednica automobila i drveta.
Krošnja je nevidljiva. Njen oblik možemo da naslutimo iz senke na kolovozu.
Oko drveta je kvadratni metar ogoljene zemlje. Po njoj, tu i tamo, kržljava trava.
I kao da je sunce u zenitu. Na najvišoj tački svoje putanje…
6. (Prozori)
Lepša, poetičnija reč za prozore jeste okna. Tako ih i Poljaci zovu, pa je na jednom njihovom sajtu moguće pročitati da su „prozori važan deo našeg svakodnevnog života.“ Kao i da „svi prozori nisu isti“.
To je neka krakovska firma (da, bio sam u tom gradu) koja prodaje – prozore. Okna.
Verovatno ih i proizvodi, a ne samo prodaje?!
Lako je prodavati prozore, ali teže je prodavati ono što se kroz njih vidi. To nije za prodaju.
Prozori na fotografiji su baš bezvezni. Staromodni. A eto – nekom svakodnevno omogućuju pogled na svet. Oni su nečija svakodnevica.
7.
Gvozdene rešetke sprečavaju ulazak u podrum.
Očigledno ima onih koji bi želeli u te prostorije da uđu, i zato je neophodno da im se to onemogući. Njihove namere nisu časne. Oni bi hteli nešto da ukradu, naprave neku štetu, i zato ih treba sprečiti u njihovoj zloj nameri.
Tako razmišljaju oni koji su naredili da se gvozdena rešetka postavi, i kao da ne greše. Dobro poznaju svoj narod i njegove sklonosti.
A život teče dalje… Sa ove ili sa one strane rešetaka.