Stevan Šarčević: MONSTRUOZITET

Otvaram oči i vidim razbojište – leševe pobijenih krvopija razmazanih po belini plafona.
Trenutak kasnije poslednji Mohikanac se budi ispunjavajući sobu izluđujućim zujanjem.
A soba?
Pusta, neuredna, dosadna…
Muška soba!
Novac okreće svet. Jah…
Ali ovde se ništa ne vrti.

Sklapam oči. Ništa novo, ništa vredno.
Neću ustati, neću rizikovati. Neću doživeti još jedan Armagedon.
Žmurim, pravilno dišem, mislim o dosadnim stvarima… Ništa… I dalje sam budan.
Prokleto budan… Ustajem.
Udaram cevanicu o nisku stoličicu i par trenutaka imam zabavno podsećanje na religozne i familijarne lascivnosti. Sunce je upeklo i naslađujem se mišlju da sam prilično dobro prevario dan. Kupio još malo vremena…
Novac pokreće svet… Znam… Ali ovde nema baš nikakvog pokreta.
Muzička kutija se iz čista mira oglašava metalnom, sladunjavom melodijom i udaram je pesnicom. Umuknula je prestravljeno… Tako je bolje…
Stavljam džezvu na ringlu (dvostruka porcija) i pogled mi prelazi preko kredenca. Jednom ću i to đubrište morati da sredim, ali ne danas. Ne danas… Pozdravi iz Vrsara, novogodišnje čestitke, razglednice…
Ama, ko još to čuva?
Besno udaram po imbecilnoj izložbi tornado – pokretom.
Dubrovnici i Rovinji se razleću na sve strane i otkrivaju… otkrivaju… Šta?
Nekako se nazire sjaktavost na mestima gde je krajičak pozdrava sa Ohrida zaštitio misteriozni predmet od bogatog sloja prašine koji ga prekriva i stvar mi je nekako maglovito i neodređeno poznata. Pružam nesigurno ruku prema Onome da bi me u tome prekinulo neprijatno šištanje. Okrećem se i vidim da voda iz džezve kipi na sve strane. Pritrčavam, dohvatam vrelu ručku prljeći prste. Kipuća voda me prska po bosim stopalima. Tražim kafu unezverenim pogledom dok mi usijana para bije u lice…
Uspevam najzad da kompletiram operaciju i sedam za sto sa okrnjenom šoljicom pred sobom. Pogled mi opet, hipnotički privučen, pada na površinu kredenca. Misteriozni predmet nije nestao. Tamo je i nikakvi portali ga nisu preneli u paralelnu stvarnost, niti na neku čudesnu, egzotičnu lokaciju. Bezobrazno se koči u svojoj tajanstvenosti i sve više pokušavam da odvojim pogled od Njega. Uzalud! Tamo je!
Čudni obris, prekriven velom starovremenske prašine, sa nekim naznakama blistavosti i tajanstva, čuči tamo poput demona i, zakleo bih se, bulji pravo u mene! Postaje mi neprijatno i teško pokušavam da okrenem glavu.
Ne ide.
Ono i ja se gledamo.
Kafa je nedirnuta, cigareta dogoreva u pepeljari…
Za trenutak se vraćam u realnost i zasigurno znam da je to neka sasvim obična stvar. Nikakva vanzemaljska relikvija niti rezervoar duše neke drevne satanistićke sekte.
Ali…
Zašto se ja ne sećam Toga?
Zašto ne znam ništa o tome čudnome obrisu leptira… ili slepoga miša?
Da! Najviše liči na slepog miša!
Sledećeg visprenog trenutka dosećam se da je rešenje jednostavno – treba samo obrisati prašinu. Mozak donosi odluku, ali telo odbija poslušnost. Ne ustajem, ne prilazim, ne dodirujem!
Prokletinja mi deluje ravno na abdomen. Stomak mi se grči od nervoze…
I još nečega!
Pod baražnom vatrom povlačim se u kenjaru i zaključavam vrata za sobom. Osećam da Ono ignoriše čvrstu površinu koja se isprečila među nama i dok istovarujem sinoćni hamburger znam da me vidi, osećam da me probada… Povlačim vodu i nesigurno, drhtavim rukama, otključavam vrata.
Tamo je! Nije se transformisalo u vampira, nije počelo da lebdi, niti da sija nekim mističnim sjajem. Jednostavno čuči na kredencu i uništava me tom svojom savršenom glumom običnosti!
Cigara je sada samo grančica pepela, kafa je hladna, a ja sedim i uprkos vrućini, obliva me ledeni znoj. Izbegavam da gledam u Ono, ali osećam da to nije obostrano. Dugi minuti prolaze, užas koji me obuzima sve je neizdržljiviji. Tamo je! Ne moram ni da gledam da bih to znao!
Prokleto, prokleto, prokleto…
Ne, ovo nikuda ne vodi. Moram nešto da učinim, ali šta?
Skačem, preturam po ormarima i najzad se javlja spasonosna ideja. Pronalazim dve viljuške i odvažno ih dohvatam u ruke junačke. Okrećem se i hrabro se suočavam sa monstruoznom pojavom. Korak po korak, oprezno napredujem i najzad – pažljivo ga dohvatam između svoga ubojitog oružja. Ne opire se, ne skiči, ne udara me! Uplašio se, uplašio se moje nepokolebljivosti i odlučnosti! Držim ga pažljivo, okrećem se i polazim prema otvorenom prozoru. Trijumfalno se osmehujem i – bacam ga!
Pratim pogledom Njegov poraz i idućeg trenutka mahinalno shvatam da osveta stiže silinom uragana!
Jer, dok čudovište pada sa visine trećega sprata, odigrava se čudesna transformacija. Njegov plašt spada u vidu najfinijih zrnaca prašine i sjaj perlica sve se više otkriva na svetloj baršunastoj osnovi! Bakarna kopča naglo isplivava pred moje zabezeknute oči i ja PREPOZNAJEM prokletu zver.
Izranja iz prošlosti poput sablasti.
Uz bljesak, u mojoj glavi se javlja sećanje, jasno kao oštrica brijača: slika kestenjaste bujne kose koju je prokleta ŠNALA pridržavala. Sećam se krupnih očiju i senzualnih usana izgubljenih negde u prošlosti. Osećam toplo telo zadovoljne žene koja se budi kraj mene. Očajno posmatram udarac o beton i razletanje lažnih bisera i bakarnih delova po ulici podamnom.
Prokleto, prokleto, prokleto…
NjENA ŠNALA!
Gotovo vrištim od boli koju proizvodi sećanje na vreme kada je Ljubav pokretala svet.
Vraćam se do kreveta i pokrivam se preko glave.
Srećom, ovde se ništa ne pokreće. Ovde ništa ne mrda.
Ovde sam siguran. Tako prokleto siguran…




3 Responses to Stevan Šarčević: MONSTRUOZITET

  1. Bratovic Jana каже:

    Nemam riječi, predivno!

  2. Marko каже:

    Dobra !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *